Bukvar digitalnog marketinga.

ots

Internet i pravopis srpskog jezika – istine i laži

Tema o kojoj se neprekidno priča poslednjih par godina je pravopis na Internetu. Ako mislite da će ovo biti još jedan tekst koji propoveda kako Internet uništava srpski jezik, pravopis i kulturu i kako će zbog njega cela srpska nacija propasti i biti svedena na Beogradski pašaluk, varate se.

ots

“Alo, ti gore, nepismeni, vrati se u osnovnu školu pa onda sedi za kompjuter, to se piše ovako a ne onako”.  Oko 3% svih komentara na forumima, blogovima i portalima na domaćem Internetu glase ovako, uz manje ili više varijacija.  Usled toga, u javnost se usadila ideja da je Internet poguban po jezik i da su mnogi korisnici Interneta neobrazovani propaliteti sa dva razreda osnovne škole.

U celoj toj postavci, kao akademski građanin i profesor na fakultetu logično bih trebao (umesto bi trebalo) da stanem na stranu odbrane našeg jezika i da podržim ovu teoriju. Ipak, mnogo više podržavam ove “nepismene”, a sada ću objasniti i zašto.

Kako mali Perica zamišlja pravopis

Većina ovih propovednika pravopisa zapravo ni ne znaju pravu suštinu jezika i pravopisa. To su ljudi koji imaju otprilike ovakvu predstavu o pravopisu: “Ako sam u školi na pismenom iz srpskog napisala neku reč pogrešno ili gramatički neispravno, učiteljica će mi crvenom hemijskom označiti grešku i ja ću dobiti ocenu manje.” Kad završe školu, ovim ljudima ostane u glavi loša ocena iz srpskog kad god napišu nešto drugačije od zvanično propisanog, i samim tim to je loše. I tu se njihova percepcija o pravopisu završava.

Nažalost, retko koji profesor srpskog svojoj deci kaže pravu istinu. A istina je sledeća: Jezik je živ i stalno se menja. Vrlo prosta i kratka rečenica, koju jako malo ljudi zaista razume. Ruku na srce, deca u školi nisu u tim godinama spremna da shvate tu istinu na pravi način. Zbog toga je mnogo lakše da im se plasira ideja o nepromenljivosti jezika, kao jednog dogmatski zakucanog sistema.

skola

Kako je nastala fama oko uništavanja jezika na Internetu?

Pre svega, treba da razumemo da je ogromna većina grešaka u kucanju nastala slučajno. Ne zato što ljudi ne znaju kako se nešto piše, već zato što su u brzini pritisnuli pogrešno dugme na tastaturi i nisu to primetili. Klasičan pravopis koji se uči u školi odnosi se na pisanje olovkom. Grafitnom ili hemijskom. Normalno da će biti mnogo manje pravopisnih grešaka dok pišemo na papiru jer tu ne možemo da “omašimo slovo”.

Kako smo živeli dok nije bilo kompjutera? Pa, ako se sećate, u najvećem broju slučajeva, glavni cilj dok pišemo rukom bio je da napišemo to što brže, a ne što lepšim rukopisom. Ovaj nagon za brzim pisanjem pomaže ljudskoj vrsti da se što brže odvijaju svi procesi u društvu: Zahvaljujući brzom pisanju, brže se kreću redovi na šalterima, u domovima zdravlja, u sudskim procesima, jednom rečju sve ide brže.

pisanje

Kada smo prešli na kompjutere, ljudski cilj je ostao isti – napisati željenu misao što brže. Većina ljudi u toj brzini omaši neko slovo, neki od njih to i primete pa kažu u sebi “prepraviću kasnije, neću sad da klikćem mišem i da brišem, izgubiću misao.” Kasnije, međutim, zaborave da preprave. Tako nastaje većina pravopisnih grešaka na Internetu. Sigurno ih i ovaj moj tekst ima nekoliko.

Osuđivanje ljudi koji su omašili slovo u kucanju na Internetu i nazivanje istih “nepismenim idiotima sa dva razreda osnovne” je isto kao da pokušavamo da osuđujemo ljude koji imaju loš rukopis. A koliko znam, među ljudima sa lošim rukopisom ima mnogih akademika, doktora nauka i ostalih vrhunskih intelektualaca.

Sa druge strane, imamo isfrustrirane pojedince ogromnog ega, želje za validacijom i uzdizanjem sebe, koji sede za svojim računarima kao zapeta puška i jedva čekaju da neko negde napravi jednu ovakvu grešku. Tog momenta oni su presrećni što su dobili priliku da još jednom uzdignu sebe iznad ostalih i da izmasturbiraju po sopstvenoj sujeti. Istog trenutka koriste tu priliku da opale šamar osobi sa druge strane koja je slučajno podmetnula obraz i pišu svoj čuveni komentar koji u sebi sadrži ključne reči poput “vrati se u prvi razred” i “idiote nepismeni”.

Profil ovih pravopisnih ego-manijaka je raznolik. Primetio sam da tu ima dosta neostvarenih svršenih ili nesvršenih studenata filologije, filozofije, političkih nauka i društvenih nauka generalno. S obzirom da nisu uspeli da ostvare svoje snove i postanu poznati pisci, lingvisti, kritičari, državnici, kopirajteri, Internet je odlična banja za lečenje njihovih frustracija. Svaka greška u kucanju neidentifikovanog Internet pojedinca je odličan povod da prospu na ekran svoju dozu mržnje prema celom svetu, i da nazovu dotičnog “nepismenom budalom”, dodajući, onako usput, “Ja sam diplomirani filolog i zato ću ja da ti kažem”, dok im onaj unutrašnji glas govori “Ipak nisi uzaludno studirao, evo prilike da iskoristiš svoju diplomu za proizvodnju neograničenog fast-fooda za svoju sujetu” . Iskren komentar bio bi “Ja sam diplomirani filolog koji je propao u životu, mrzim ceo svet i zato ću sad da se iživljavam nad vama”.

komp

Greške u kucanju je najčešće lako primetiti. Ako je neko otkucao “neznam”, onda je veća verovatnoća da je to posledica nepoznavanja pravopisa. Sa druge strane, ako je neko napisao “biosam”  spojeno, onda su male šanse da je to zaista i želeo, uzevši u obzir da se radi o osobi koja zna da uključi kompjuter. Lično mislim da ovi “pravopis ego-manijaci” nisu glupi i da savršeno dobro znaju da li je neko pogrešio slučajno ili namerno u kucanju, ali svejedno koriste priliku da pokažu prstom u prestupnika, stavljajući tako do znanja ostatku sveta da bi kultura ovog naroda propala kad ne bi bilo njih – elitnog sloja leksički obrazovanih Internet pozornika koji patroliraju mrežom kako bi spasili Srbiju i njen jezik od uništenja.

Primera poput “biosam” je mnogo, mnogo, više od pravih, namernih pravopisnih grešaka. Prave greške su uglavnom već odavno poznate ustaljene greške i nema ih više od par desetina – “samnom”, “neznam”, i slično. Čak i tada, ne možemo biti sigurni da je namerna greška. Ja sam sto puta do sada u brzini otkucao “neznam” u raznim chatovima, i smatram da je to normalno.

Dakle, kada se izuzmu sve ove slučajne greške, pravih pravopisnih grešaka ima ipak daleko manje nego što kolektiva neostvarenih lingvista pokušava da predstavi javnosti.

Sledeća kategorija “kršenja pravopisa” koja se pogrešno predstavlja javnosti kao alarmantna je poigravanje sa slovima.

fb

Igre sa rečima i slovima su primeri poput grupe na Fejsbuku koja se zove “Swi mi k0ji w0lim0 palachinke”. Što se mene tiče, ovo je jedna krajnje simpatična i bezazlena pojava – klinci se zezaju i imaju svoj interni “jezik koji nije za odrasle”. Ovo je nešto kao “Internet šatrovački” jezik. Šatrovački klinački jezik postoji u raznim varijacijama već decenijama i poguban je po srpski jezik isto koliko i praćka po teretni brod. Ipak, armija isfrustriranih “wanna be” lingvista i prosvetitelja (sad sam gotov, iskoristio sam englesku reč) koristi i ovu bezazlenu dečju igrariju da ukažu javnosti na “crni oblak uništenja koji se nadvio nad srpskim jezikom za koji je odgovoran Internet i Fejsbuk”.

Vrlo često pročitam kako neko najozbiljnije ispravlja i uči ovu decu da se npr. mrwica piše sa v a ne sa w. Kao da su ta deca retardirana pa to ne znaju. U 100% slučajeva ovakvi komentari govore isključivo o osobi koja ih upućuje – očigledno ima neki bes i frustraciju koji ne zna gde da kanališe, pa se iživljava i glumi nekog akademika i eksperta za srpki jezik pred nedužnom decom koja se igraju sa slovima.

I na kraju, poslednji oblik “rušenja jezika” je uvođenje stranih reči u izvornom obliku na engleskom jeziku. To su primeri poput “kopi-pejst”, “lajkovati komentar”, “inboks”, “LOL” i slično.

Zagovornici ove teorije zavere tvrde da će neprevođenje ovih reči izazvati kolaps našeg jezika i da se Vuk Karadžić i Dositej Obradović prevrnu u grobu svaku put kada neki Srbin izjavi da je “lajkovao” nečiji status. Ovde bih se zato vratio na rečenicu sa početka teksta: Jezik je živ i stalno se menja. Svaki normalan, neostrašćeni filolog zna za ovo.

karadzic

Jezik jednog naroda konstantno zavisi od opšteg socio-tehnološkog diskursa u kome živimo i menja se čak i ovog trenutka dok ovo čitate. Neke od stranih reči koje sam upotrebio u ovom tekstu nekim pojedincima će biti zanimljive i krenuće da ih koriste. Svi ostali tekstovi koje neki drugi ljudi čitaju u ovom istom trenutku, ili dijalozi koje vode sa drugim ljudima, takođe sadrže neke strane reči koje ti ljudi upravo sada usvajaju. To će se dešavati i u narednih pet minuta, u narednih sat vremena, mesec dana, sto godina. Tako jezik evoluira i to je normalno. Inače bismo danas svi ovde još uvek pričali kao da recitujemo Oranje Marka Kraljevića.

Potrebno je da svi budemo potpuno svesni da se ovo dešava i da je to normalno. Strane engleske reči ulaze u naš jezik kao što su oduvek ulazile i turske, francuske, grčke itd. Nekad su ulazile zato što su Turci bili na vlasti u Srbiji, a danas ulaze zato što je neki tamo Amerikanac po imenu Bil Gejts napravio neki Windows koji ceo svet koristi. Te iste reči ulaze i u sve druge svetske jezike, i ne vidim zaista kako to šteti Srbiji kao naciji. Pre ko zna koliko godina u naš jezik su ušle turske reči poput sat, jastuk, komšija, čaj, kusur, itd itd. Voleo bih da mi neko od propovednika utopijsko-dogmatskog srpskog jezika objasni šta smo mi kao nacija izgubili time što su te reči ušle u naš jezik? Danas bismo bili svetska velesila da smo nekada davno izmislili/sačuvali svoju reč za jastuk?!

Prekinite da opsesivno-kompulsivno ponavljate “zašto na engleskom kad postoji reč za to u srpskom jeziku”. Ne postoji i pomirite se sa tim! Ako je ogromna većina ljudi opštim spontanim socio-lingvističkim konsenzusom odlučila da će se nešto zvati “pejst” a ne “nalepi”, onda je to tako za vjeki vjekov, i to ne može da promeni više nikada nijedan ekspertski tim ili nevladina organizacija za očuvanje jezika. Pomirite se sa tim ili se preselite na vrh neke planine i čitajte do kraja života Zidanje Skadra i Ženidbu kralja Vukašina dok se svet razvija i napreduje brže nego ikad.

U svakom slučaju smatram da je zbog blogova i totalnog self-publishinga na sve strane više skoro nemoguće kontrolisati jezik, i da samo možemo da sedimo i da posmatramo šta se sa njim dešava. Drugo je bilo kad su novine i TV bile jedini kanal komunikacije, postojali su lektori i mogla je da se “drži voda”.

Poseban problem je insistiranje na “piši kao što govoriš” principu kada su u pitanju imena stranih brendova.

epppl

Ako otvorite neke od domaćih medija i krenete da čitate tekstove iz domena tehnologije, naletećete na pojmove poput “Epl” i “Ajfon”. Koja je to gigantska kompanija EPL kad nisam u životu čuo za nju?! Ne, zaista, kad čitam ovakve tekstove zamišljam da ih piše neki Titov akademik nauka od sto dvadeset godina. Ustvari, pre će biti da ih piše neko normalan ko se nervira svaki put kad mora da napiše reč “Ajfon”, dok mu pomenuti akademik sedi nad glavom.

Dakle, krajnje je vreme da se apdejtuje…. pardon, ažurira pravilnik srpskog jezika i da se ozvaniči njegovo realno stanje. Zaista, kada je Vuk Karadžić bio živ, brendovi nisu postojali, tako da je sasvim opravdano da se njegovo pravilo naruši u ovom slučaju, bez bojazni da će se on prevrnuti u grobu. Štaviše, da Vuk Karadžić DANAS može da ustane iz mrtvih, došao bi i rekao “Alo, ljudi, narod vam se smeje, napišite lepo iPhone kao što sav običan svet piše, treba da budete neki autoritet ovom narodu a ne da se sprdaju sa vama!”. Čovek je bio reformator i progresivan tip, žestoko se borio za ozvaničavanje narodnog jezika i sigurno bi to uradio.

Štaviše, u vreme kada je Vuk Karadžić pokušavao da reformiše srpski jezik, sitaucija je bila identična kao danas: zvanični književni jezik bio je jezik kojim se služila i koji je branila tadašnja intelektualna elita i šačica nadobudnih intelektualaca. Oni su uporno pokušavali “na silu” da drže neka od pravila starog jezika, iako se običan narodni jezik već uveliko razlikovao od toga. Vuk Karadžić je samo pokušavao da ozvaniči jezik kojim je običan narod već uveliko govorio, dok su književnici i akademici sve više običnom svetu zvučali kao vanzemaljci. Najljući protivnici Vuka govorili su da on svojim reformama pokušava da uvede katoličku veru i zapadnjačku kulturu u Srbiju i da će to biti kraj pravoslavlja. Kao što vidite, istorija se ponavlja. Ako neko ne veruje, može da pročita o tome na Wikipediji, pasus “Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost“.

Sa imenima poznatih ličnosti je već drugačiji slučaj. Tu i dalje preovlađuje struja koja piše imena poznatih ličnosti “po Vuku”, tj. u većini slučajeva ljudi će u svakodnevnom kuckanju napisati “Anđelina Džoli” a ne “Angelina Jolie”.

Zvanični srpski jezik inače, dozvoljava pisanje i izvornog i prilagođenog oblika, bar kada je latinica u pitanju. Dakle, pravilno je napisati i iPhone i Ajfon, i Angelina Jolie i Anđelina Džoli. Nije mi jasno onda, zašto glavni mediji i dalje uporno brendove pišu u prilagođenom obliku.

Onog momenta kada bi se na nekom mladalačkom sajtu pojavile reči poput Guči, Ajfon, Mis Siksti, Fešn Ti-Vi, taj sajt bi počeo da zvuči kao “Bazar” ili “Politika” i bila bi više namenjena mamama i bakama sadašnjih čitateljki. Opet, postoje izuzeci, na primer “Luj Viton” se najčešće piše u adaptiranoj verziji, umesto Louis Vuitton. Dakle, univerzalnog pravila nema, a naš jezik dozvoljava i jednu i drugu formu, i sve je u redu i “po pravopisu”.

Ovaj tekst je bio dosta dugačak, ali ako bih morao da ga sumiram u jednu suštinsku rečenicu, onda bi to bilo: Ne postoji uništavanje pravopisa na Internetu. Postoje samo pojedinci željni samodokazivanja koji od muve prave slona.

I na kraju, slobodno možete da bukmarkujete ovaj tekst – kad god vas neko, negde, na forumu, blogu, portalu, nazove neopravdano nepismenim uništiteljem sprskog jezika, možete da mu odgovorite tako što mu pošaljete link ka ovom tekstu.

Hiljade i hiljade ljudi može pročitati ovaj tekst i prepoznati u njemu sebe, a to će im to možda pomoći da se osveste, da se manu ćorava posla i da svoje znanje preusmere na bavljenje pametnijim stvarima.

******************************************************

Update:

Sad sam se setio i jedne priče, mislim da će vam biti od koristi. Poučna je. Pročitajte:

Pre mnogo godina jedna moja prijateljica mi je skrenula pažnju da nije pravilno reći “evo me kući”, već je pravilno “evo me kod kuće”.

Ja sam tada naravno bio mlad i pun želje za dokazivanjem u društvu, pa sam brže bolje usvojio ovo pravilo i zatim koristio svaku priliku da ispravljam sve svoje prijatelje, rođake, poslovne saradnike. Onog momenta kada bi oni izgovorili “Evo me kući”, ja bih momentalno odbrusio podignutog nosa: “Ej, samo da znaš, to nije pravilno. Po pravilima srpskog jezika treba reći Evo me kod kuće“.

Ljudi su najčešće bili zbunjeni kad bi im to rekao, a neki od njih bi se osetili postiđeni i manji od makovog zrna. A ja sam se hranio njihovim stidom. Bio sam oduševljen što u tim situacijama ispadam kao neki mnogo obrazovani lik koji je pametniji od njih i hranio sam svoju sujetu sa tom “kod kuće – kući” klopkom na svakom koraku. Bio sam, dakle, prototip ove “lingvističke pijavice” koju opisujem u tekstu, i  koristio sam svaku priliku da isisam energiju od normalnih ljudi zarad sitnog uzdizanja svog ega.

Mnogo godina kasnije, kada sam sazreo, postao uspešan i otarasio se zauvek svoje sujete i potrebe da pomoću sitnih moždanih trikova pumpam svoju vrednost u društvu, jednostavno sam prestao ovo da radim. Postalo mi je čak mučno kada se setim kakav sam bio.  Povrh svega, izbacio sam namerno iz govora “pravilnu” frazu “Kod kuće” i vratio se na staro “Evo me kući”. Tako mi je bilo nekako prijatnije, osećao sam se ponovo blizak ljudima a ne kao neki nadmeni elitista. Kasnije sam pročitao da vrhunski filolozi sve više smatraju da ova “nepravilna verzija” treba da se legalizuje kao izuzetak u jeziku jer je najveći broj ljudi koristi.

Zato, sledeći put kada krenete da “branite svoj jezik” dobro udahnite, razmislite, i zapitajte da li to ustvari vaša podsvest želi vašem egu malo da pridoda na značaju. Šta je to što vas zaista nagoni da “branite jezik” nalaženjem ovakvih “dlaka u jajetu”? Propašće Srbija možda? Ova zemlja i njena kultura će mnogo više koristi od vas imati ako tu energiju usmerite na nešto produktivno.

120 komentara

  1. Mašala. (turski)
    Vidi (valjda je koren latinski) se da ćemo i dalje, svako po svome.
    Evo i Obama i Medvedev kažu da USA i Risija
    “resetuju” odnose.
    A šta na to kažu lingvisti, baš ih briga.

  2. Ne zaboravite da Pravopis nije zakon, nije propis i nije obavezan. To je skup definisanih pravila književnog jezika.

    Književni jezik se može ali ne mora koristiti u svakodnevnom govoru. Poznavanje i primena književnog jezika nikome nije obaveza.

    Za preslovljavanje stranih pojmova na srpski postoje pravila, najčešće vrlo jasna i nedvosmislena (vidi http://www.vokabular.org/pravopis/doku.php?id=%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%9A%D0%B5).

    Preslovljavanjem je omogućeno da čitalac pravilno pročita ime i da ga svi čitaju na isti način. To što neki glasovi u drugim jezicima u našem ne postoje nije problem jer postoje pravila kako se ti glasovi prenose u naš jezik.

    Preslovljavanje obično radi neko ko je za to dovoljno stručan, tako da ne mora čitalac da se snalazi da bi utvrdio šta se kako čita, a to često nije nimalo jednostavno.

    Naveo sam u prethodnom komentaru jedan primer, ime Roger Federer. Ono se ne može tek tako presloviti na srpski. Potrebno je znati neke stvari pre nego što se preslovljavanje izvrši. Neko bi na prvu loptu to preslovio kao Rodžer. Međutim, Roger Federer je Švajcarac i njegovo ime je francusko, tako da bi ispravno preslovljavanje bilo Rožer. Međutim to nije tačno, zato što je krajnji kriterijum kak se neko strano ime preslovqava upravo izgovor koji taj čije je ime primenjuje, a u ovom slučaju Roger Federer svoje ime izgovara kao Rodžer Federer, te se to uzima kao ispravna transkripcija.

    E sad, zamislite kako izgleda kada svaki čitalac za sebe sve ovo mora da zna i primeni. Zato je lakše da se to uradi jednom, i da se korsiti preslovljeno ime, tako da čitaoci ne moraju da se bave preslovljavanjem, nego čitanjem.

    Ono što mi posebno smeta u ovakvim diskusijama je što se ide u krajnosti. Jedni hoće da uvode novine po svaku cenu a drugi neće po svaku cenu. Kao što se ne može svaka strana reč prevesti, tako i ne mora svaka da ostane neprevedena.

    U svakom slučaju to je posao za stručnjake a ne laike, a neko kome je Intenet struka, nikako ne može da bude proglašen za stručnjaka za izraze iz oblasti Interneta, računarstva i telekomunikacija. Ova diskusr primer sukobljavawa mišljenja koja su subjektivna izasnovana na nedovoljnom znanju.

    (Zlo)upotrebiću priliku da vam preporučim http://www.vokabular.org/forum/ na kome ćete brzo dobiti stručna objašnjenja jezičkih nedoumica u srpskom jeziku.

  3. Zanimljiv tekst. Ne mogu da se složim sa celim tekstom. Iskreno mrzi da sad objašnjavam sa čime se slažem sa čime ne.

    Ono što me interesuje je sledeće: zašto autor ovog teksta nije dosledan? Da li je Fejsbook ili Facebook? Druga varijanta mi je draži i koristim je.

    Uporedite ovaj tekst i tekst sa sledećeg linka: http://www.istokpavlovic.com/blog/2010/02/

    Kao da nije isti autor.

    Na strani to što već mesecima ne moga da prestanem da se smejm naslovu „Kako pravilno menadžovati grupe i fan pejdžove na Fejsbuku“.

    Toliko. Živeli

  4. Izvinjavam se na greškama u kucanju u prethodnom komentaru.
    Htedoh gore reći: Da li je Fejsbuk ili Facebook?

  5. Već dugo vodim svoj mali “rat” oko ovoga, čitao sam svakakve gluposti od raznih patriota i samoproklamovanih “boraca za srpski jezik” koji vole da rade na Prozorima, dok im je Windows mrska reč. Pisao sam nekoliko puta slične stvari, doduše nikada ovoliko dugačko kao ti :) ali je moja poenta bila ista.

    Da, to su oni isti ljudi kojima nije problem da kažu informacija, fuzija, efektivno, program, baza, infrastruktura … sve prave srpske reči, ali ne daj Bože da kažeš “inbox” ili “default” – spremni su da te odrobijaju.

    Thumbs up, ili da prevedem “palac gore” (koliko god to besmisleno zvučalo ovako prevedeno) :)

  6. Slažem se sa većinom ovog teksta i pojmovanja. Jezik jeste živa stvar i veliki sam ljubitelj korišćenja žargona i kolokvijalizma jer smatram da to daje boju jeziku. No, samo bih dodala još nešto na sve ovo – Moraš doooobro znati pravila. Baš da bi umeo valjano da ih kršiš.

    Nego…. uf…. moram, jače je od mene. Ne može da se napiše, a ni kaže, Anđelina Džoli. Ne, nikako. Jolie je francusko prezime, devojačko prezime majke dotične rasne glumice, te se izgovara Žoli. Eto, nisam dipl. lingvista, ali sam morala… ;-)

    I deder, Istoče, do’vati se teftera i plajvaza pa embeduj ovakve tekstove malo češće. Uvek me lepo oraspoložim, makar se i ne slagala baš sa svim što napišeš.

  7. Ne može neko ko počinje rečenici sa :par komentara, možda je i nepar, da drži slovo o pismenosti.

  8. Vrlo često sam viđao da ljudi nude kao adekvatnu neku reč koja zvuči “srpskije”, a zapravo nije adekvatna reč. Gore se pominje klavijatura umesto tastatura. Ni jedna ni druga reč po svom poreklu nisu totalno “naše”, pa ne vidim zašto bi klavijatura bila adekvatnija. Klavijatura sasvim ispravno asocira na klavir, čembalo, orgulje, celestu… Tastatura je baš zgodna reč da lepo napravi razliku između naprave za unos cifara i slova, gde je osnovni sastavni deo taster, od niza elemenata koji su sastavni deo muzičkog instrumenta, gde je osnovni deo dirka. Koristiti reč klavijatura tamo gde je tastatura adekvatniji termin je poprilično silovanje jezika.

    Osim toga, kad se dođe do detalja, vrlo često u našem jeziku fali preciznost. Muziciranje je meni hobi kome sam prilično strastveno posvećen, i nadam se da ću jednog dana potpuno samostalno moći i da napravim gitaru, usavršavam se u tom pogledu, i stalno prikupljam informacije. Verovali ili ne, u najvećem broju slučajeva sam prisiljen da koristim engleske termine, jer su naši termini ili neprecizni, ili se koriste haotično, različiti delovi gitare se zovu istim imenom, jedan deo gitare ima nekoliko imena koji se koriste bez reda i logike, gomila delova uopšte nema ime na srpskom. U engleskom nema tog problema. Samo 3 dela, nut, bridge i saddle, u srpskom imaju poveći broj naziva, a vrlo često se pravi zabuna, koristi se isti termin za nut i bridge, ili im se zamene imena. Tako je nut nazivan i konjić, i sedlo, i češalj, i gornja kobilica, a reč most ili mostić se koristi apsolutno bez reda i logike. Saddle je deo koji ili nije posebno tretiran, i računa se da je deo kobilice, ili mu se dodeljuju svakojaka imena. Ne pokušavajte da raspetljate ovo što sada navodim, ja za 25 godina bavljenj gitarom to nisam uspeo da sistematizujem. A u engleskom 3 reči, i nikad se ne koriste na pogrešnom mestu, i svi koji govore engleski koriste te 3 reči na isti način. Verujem da u Srba gitara nije bila osobito rasprostranjena u 19. veku, ali od 19. veka je bilo tako mnogo prilika da se terminologija uredi… Da navedem i da je rezonator gitare u engleskom podeljen na upper bout i lower bout, a da kod nas ne postoji ni pokušaj da se tu nađe neki prevod, ostavljeno je svakome da samostalno tu nađe pogodnu frazu, ali to ne pomaže sporazumevanju. Mnogo bih voleo da mi neko ko poznaje materiju kaže šta je zvaničan prevod za dove tail heel. Ja znam da pokažem taj deo na gitari, ali ne znam kako se to zove na srpskom. Ja ga onako samoinicijativno zovem štikla, ili štikla vrata, jer podseća na visoku štiklu ženske cipele, a stvarno bih voleo da mi neko kaže kako stvarno treba da zovem taj deo, i da znam da će još neko ko govori srpski da me razume.

    Odevni predmeti? Dajte mi jednostavan prevod za trench coat ili cardigan. Nema. A kada bih hteo da idem u detalje oko imenovanja vrsta obuće, šešira, kačketa… naišli bismo na jako mnogo reči za koje niko nije ni pokušao da nađe prevod. I kada bih sada imao baš mnogo slobodnog vremena, naveo bih mnogo sličnih kategorija. Ljudi, istina je da postoji velika tromost u usvajanju novih reči i pronalaženju funkcionalnih prevoda. Srpski jezik već dugo “pliva uzvodno”.

    Ponuđena rešenja za novije termine, posebno u informatici, po meni pokazuju suštinsku nepovezanost sa duhom jezika. Da ne pričamo o tome kako se reč stranog porekla prevodi rečju stranog porekla. Pa je preporučeno da swap file bude razmenska datoteka. Kome to koristi? Da li biste voleli da elementi u periodnom sistemu imaju oznake u skladu sa lokalnim prevodom, umesto unificiranih oznaka kakve srećom jesu u periodnom sistemu? Ili su svi doktori blesavi što dijagnoze pušu na latinskom? Namerno sam odabrao termin tipa swap file, jer je to usko stručan termin, 2 sekretarice koje jedna drugoj daju uputstva kako da dodaju sličicu u Power Point prezentaciju neće da se brinu o tome šta je swap file. Kad kažem provajder, naravno da znam da postoji i prevod, ali je u govoru nepraktično. Jer kad kažem da je u pitanju provajder, ja znam tačno da pričam o internet uslugama, kao što znam da distributer petlja sa filmovima, i kao što znam da kod dilera ideš po “mić” i tako redom… Kao što kiler servis krpi hladnjak automobila, a cooler (kuler) jeste hladnjak za procesor, jer se tako odomaćilo u govoru, i smanjuje količinu pratećih objašnjenja i reči koje bi razgovor činile neverovatno tromim. Zaboga, ne mora sve da zvuči kao da se citira tehničko uputstvo ili udžbenik. Jezik ne dobija na lepoti na taj način, i ne čuva se na taj način, samo dobija jednu uštogljenu, umrtvljenu crtu.

    Branitelji jezika često prave štetu. Postoje pomodarska ludila na koja treba skrenuti pažnju, postoje ružne pojave kao što je recimo pisati Tchaikovsky umesto Čajkovski, gde se očigledno pokazuje da smo vrlo često zaslepljeni engleskim jezikom, i da ga koristimo i gde treba i gde ne treba, ali postoje i obrnuta ludila, gde će po svaku cenu da se izbegava termin engleski termin, i da se recimo, gle čuda, zameni francuskim… Jedan od razloga zašto se laici ovoliko mnogo bave problemom susreta srpskog jezika sa savremenim pojavama je i taj što oni koji bi ozbiljno trebalo svakog dana da opipavaju puls jezika to jednostavno ne rade. Od naroda se očekuje da jezik sačuva u akademski strogoj formi, a akademici dremaju, ili im je pogled uprt negde jako visoko, i jako daleko od ovog trenutka. Ko propušta ovaj trenutak, možda sledeći neće imati.

  9. Ovakve tekstove treba da pisu kompetentniji ljudi. A ne neko ko je stavio naslov – “Kako pravilno menadžovati grupe i fan pejdžove na Fejsbuku“.
    Znaci treba da da se “mane ćorava posla i da se bave pametnijim stvarima”, kao sto to preporucuje drugima u dodatku na kraju teksta.
    Dakle. Autoru bih toplo preporucila da prestane da traci svoju energiju i znanje na trecerazredne poslove, sto inace radi poslednjih godina. I da se bavi pametnijim stvarima. A on to moze i ume.

  10. Kristijan je pogodio skoro u centar. Upravo je jezicka “elita” kriva za ovakvo stanje svojim inertnim ponasanjem i vadjenjem na to da je jezik “ziva” stvar. Njima se pridruzuje i akademski gradjanin pisac bloga :)

    Na zalost, nama se nas jezik cini smesnim kada se koristi u izvornom obliku za nove termine. Ni klavijatura ni tastatura vec kucanik ili kuckovnica :) Smesno je’l da… ali tako nekako bi izgledala rec, kako sto je hrvatska tipkovnica nastala od tipkati.

    Takodje, ne znam zasto, mi mislimo da reci koje znace jedno u jednoj eri ne mogu da se koriste u drugoj i proglasavamo ga arhaizmom. Na primer, cab, engleska rec za taksi ili prevozno sredstvo gde vas neko drugi vozi… se koristio i pre 300 godina i danas iako se preslo sa konja na motorna vozila. Zamislite kod nas da koristimo kocije za automobil?

    Takodje se slazem i sa KRDR-om gde je lepo naveo primer prilikom stvaranja, bukvalno stvaranja, reci koje se koriste u mehanici.

    Nemam nista protiv prisvajanja pravih reci, ali onih koje su u duhu naseg jezika i lako zazive. Masinstvo je i dalje strana rec (strojarstvo je nasa) ali cak se i fakultet (visoka skola?) zove masinski. Fabriku smo preuzeli od Francuza tek pre manje od 100 godina, pre toga su bile tvornice. Sada polako radionice ustupaju mesto vorksopovima (ili workshopovima?).

    Mislim da ovim treba da se bave oni kojima je to posao. Mi svi pricamo i pisemo kako nam je zgodno a jezik ce izgledati za 100 godina kako ce izgledati. Hocemo li uvesti W u abecedu? ne verujem, kao ni malo slovo posle znaka pitanja. To nije zivot jezika, to je aberacija i kao takva naravno da nece zaziveti kao sto nije ni vackisatro.

  11. Skrenuo si pažnju na veoma zanimljivu temu, ali si malo preterao. Iskreno, jesi.

    Da se ne ponavljam, uglavnom su su sve rekli (Jovan T, Draganita, KRDR, Danica, Peđa …) ono što bih i ja napisao.

    U čemu se slažem – I mene iritira pravopis, i žustro insitiranje, busanje bez potrebe, mahanje Klajnom itd.

    Još više se iznerviram kada krenem da tražim šta je ispravno, pa se pogubim u odgovorima i obrazloženjima lingvista i kvazi lingvista… agrr

    Može o ovome mnogo da se priča, zaista, ali treba ipak malo razmisliti. Da, razmisliti i o kulturi, i tradiciji, i novim tehnologijama, i vremenu, i “živom jeziku” itd. Nikako olako zauzimati strane.

    Istina je negde između.

    Ono u čemu si, po mom mišljenju, zaista prenaglio, jeste umanjenje problema današnjih klinaca sa pravopisom i uvođenjem slova w na primer. Mislim da je mnogo kritičnije nego što si ti napisao.

    To je obimna tema, i mislim da bih smarao ako bi sad pošao da pametujem, ali sam hteo da iznesem samo načelni stav i mišljenje.

    P.S. I ja sam mislio da je jedini pravilni oblik “Ja bi trebalo” :)

  12. Teško je pisati komentar o članku koji ima najmanje tri ne baš podudarne teme: banalne greške u kucanju, prave pravopisne greške i (ne)korišćenje stranih reči (koje nisu uvek toliko strane koliko bi se na prvi pogled reklo).

    Malo smeta isključiv ton i mišljenje potkrepljeno više anegdotskim nego životnim situacijama.

    Ipak, jedna stvar je nesporno postignuta: ovaj tekst će ostati primer blog posta koji na sebe skreće pažnju tako što autor nudi svoje viđenje nekoliko „pojava“ koje je „antiprotivno“ vladajućem shvatanju.

    A to „vladajuće shvatanje“ je da treba biti pismen.

    Zaista je simpatična alternativa da batalimo sve te norme i pišemo kako nam se hoće, a ako nam neko skrene pažnju na to da ga proglasimo frustriranom sekretaricom. I postavimo link ka ovom postu.

    Koliko će mladih ljudi to shvatiti ozbiljno i svoj CV sutra napisati na takav način?

  13. U pravu je – krdr. Sta bi bilo kad bi se svi strani nazivi pisali onako kako se pisu na tom jeziku. Kad bi se – Seren Kjerkegor pisalo u originalu, kao Søren Kierkegaard. Kad bi se umesto Tokio pisalo uvek na engleskom (Tokyo) ili pak japanskom (東京)? Ili recimo Beč. Drugacije se pise na razlicitim jezicima (nem. Wien, mađ. Bécs, engl. Vienna, fr. Vienne, češ. Vídeň, slov. Viedeň, slv. Dunaj, ital. Vienna). Ili , kao sto neko ovde rece zasto se ruski nazivi prevode, ne pisu se na ruskom, a grcki se takodje prevode, ne pisu se na grckom, jer onda ne bi smo znali da je Αθήνα zapravo Atina, ali bi smo verovatno znali kad se napise na engleskom – Athens. Ustvari, kao da se postepeno, precutno uvodi engleski jezik kao prepoznatljiv za sve strane reci, a ne samo za engleske.
    Izgleda da je najpogodnije da se napise recimo Aple (Apple) ili Ajfon( iPhone), ali moze da se pise i samo u izvornom obliku kad su brendovi u pitanju. Pravilno je i jedno i drugo.
    Sto se tice poigravanja slovima, ubacivanja w, ch, kao “internet satrovackog jezika” medju mladima, ne koriste se samo slova, vec se sve vise redovno koriste pojedine reci pisane na engleskom, kao i engleski izrazi, skracenice, pa i citave recenice.
    Drugim recima engleski jezik polako potiskuje ne samo nas jezik, vec sve jezike, svuda se odvija slican proces. Zahvaljujuci internetu, buduca komunikacija medju ljudima na celoj planeti ce se odvijati na engleskom, ma koliko se mi, ili svi ostali opirali tome.

  14. @stefan
    U dva komentara izravazavam slaganje sa vecinom Istokovih stavova. Dakle i tvojih. Dobro je znati da si samokritican, ali i sta mislis o autoru.

  15. 1.
    Nije isto upoređivati uticaj turskog na srpski i engleski na srpski. Kada je turski uticao na srpski, persijski je uticao na turski, francuski na engleski i sl. Društva i kulture su se menjali i evoluirali. Danas je uticaj engleskog na srpski deo mnogo većeg sistema – amerikanizacija, ali ne Srbije, već celog sveta. Sada je samo engleski uticajan jezik i on utiče na sve. Umesto da se čuva raznovrsnost manjih i ugroženih kultura, sve se unificira, gubi se identitet. Priča o tome “kako bismo možda bili velika sila da smo očuvali kulturu” je nepotrebno vađenje iz konteksta. Mnogi narodi i manje zajednice se trude da sačuvaju svoj jezik od stranih uticaja, ali samo se kod nas na to gleda podozrivo.

    2.
    Kada neko zezne jedno slovo ili zarez, to nije strašno. ali ako neko piše ovako bez znakova interpunkcije velikih slova i ne pravilno piše reč ne ja njega verovatno ne ću ni udostoji ti odgovora u nekoj diskusiji

    3.
    Jezik jeste živa tvorevina koja evoluira i menja se kroz vreme. Zato postoje učeni ljudi (lingvisti) koji kako vreme prolazi menjaju pravila i prilagođavaju ih narodnom jeziku. Zato sam gotovo siguran da će se je l’ pre ili kasnije pisati kao jel. Ali dok to ne postane zvanično pravilo, pisanje jel je znak nepismenosti.

    4.
    Pisanje imena u izvornom obliku je pogrešno i nepraktično iz više razloga. S obzirom da drugi jezici imaju glasove koji u našem jeziku ne postoje, pa se stoga i izgovor tih imena menja u skladu sa maternjim jezikom, ne vidim razlog da se imena pišu na originalnom jeziku. (Na stranu problemi sa pisanjem tih imena u drugim padežima, recimo)

    Heh, moram da se osvrnem na komenbtar NikiBGD :)

    Slažem se sa većinom ovog teksta i pojmovanja. Jezik jeste živa stvar i veliki sam ljubitelj korišćenja žargona i kolokvijalizma jer smatram da to daje boju jeziku. No, samo bih dodala još nešto na sve ovo – Moraš doooobro znati pravila. Baš da bi umeo valjano da ih kršiš.

    Ovo za žargon i kolokvijalni govor si apsolutno u pravu. Ja isto to tvrdim i za psovke. :) Ali korišćenje takvih reči nikako ne uslovljava pogrešno pisanje apostorfa, zareza ili razmaka između reči. (osim u retkim slučajevima, kad hoću dumrem ili kad se grejem zdrva :D )

  16. E, da..

    Igre sa rečima i slovima su primeri poput grupe na Fejsbuku koja se zove “Swi mi k0ji w0lim0 palachinke”. Što se mene tiče, ovo je jedna krajnje simpatična i bezazlena pojava – klinci se zezaju i imaju svoj interni “jezik koji nije za odrasle”. Ovo je nešto kao “Internet šatrovački” jezik

    Tako sam i ja mislio u početku. Ali šta da radiš sa svim onim silnim klincima koji masovno pismene zadatke u školi pišu sa sh, ch, tj i sličnim karabudževinama od slova?

  17. Iako “ozbiljna novina”, Politika sa svojim načinom preslovljavanja “ол ингланд клаб” (All England Club – organizator Wimbledon turnira), ili “врлд ваjд веб” (WWW), sve naravno ćirilicom, teško da može da doprinese opismenjavanju naroda, jer će, u duhu trenutnog članka sa osvrtom na Internet, njen čitalac, želeći da pronađe više informacija na “вебу”, potražiti predmetni pojam kako? Ćirilicom? Nadati se da će mu “гугл”, ako uopšte uspe da utipka pomenutu adresu koristeći svoj “епл ноутбук”, ponuditi rezultat za željeni pojam?

    Smatram da je to mnogo veći hendikep čitaocima nego prednost u očuvanju jezika, a pobornik sam ideje da se pored preslovljene obavezno prikazuje i originalna verzija pojma ili naziva, ukoliko je čitljiva većini populacije (latinično ili ćirilično pismo).

  18. Tako je, Milo, eto, Rusi, Arapi i Koreanci svi postupaju upravo tako kako si ti rekao. NOT!
    Vidim, sve im je loše, sve su nesnađeni… #sarkazam

  19. Povodom novog dela teksta na koji si nas pozvao na FB-u. Ne mogu uopste da te razumem. Ni u periodu kada si ispravljao ljude usled potrebe da lecis svoje nesigurnosti, ni sada kada si ostvaren, kako kazes, i vracas se “korenima” jer ti se usled svoje ostvarenosti sada to moze. Stvatno bih voleo da nisi napisao ovaj poslednji deo. Ali, posto si vec ostvaren i nije te briga sta drugi misle, hu kerz… :)

  20. Ne kaže se uzalud da je jezik deo identiteta jednog naroda.

    Tačno je da se stalno usavršava i napreduje, i podržavam to kad god je napredak zaista napredak, npr. kada se obogaćuje novim rečima (pa i stranim) koje se usvajaju kako bi se opisalo nešto za šta u našem jeziku ne postoji reč.

    Iako ovde ima ljudi sa čijim se mišljenjem slažem, želim da istaknem sledeće:

    Jezik, kako usmeni, tako i pisani nije zafrkancija, a oni koji veruju da jeste, pa zagovaraju da nije bitno da li pišemo latinicom ili ćirilicom, volim ili wolim, č ili ch, epl ili apple, bilo pod parolom kosmopolitizma, modernizma, demokratije ili “zezancije”, mislim da su nažalost poklekli pod velikim uplivom zapadne (tj. Američke) kulture.

    Nažalost takvi često smatraju da važe i sledeće jednakosti:
    sprdam se sa sopstvenim jezikom = ja sam kul = ja sam moderan = ja sam mlad u duši.

    Šta da se radi, to je veliki problem, koji sve više uzima maha, a može se izbeći samo svesnošću o tome što se događa i okrenutosti ka pravim vrednostima, ali to je već druga tema…

    Hvala Istoku što nas je okupio ovde i pokrenuo temu, iako mi se čini da se u dosta toga ne slažem sa njim.

    p.s. Takođe, jako volim “Oranje Marka Kraljevića” i ostale Srpske (možda ovde treba i srpske, ali meni se baš hoće da napišem Srpske) epske narodne pesme i velika je greota što se jezik, kakav je u tim pesmama danas malo upotrebljava, jer je izvor muškosti i zdravog muškog ponašanja. Sve ove pesme su pisane u čuvenom desetercu za koji ste verovatno svi ovde čuli, a manje je poznato da je u svetu jedinstven i poznat pod nazivom MUŠKI ili JUNAČKI DESETERAC. Tako da, nasuprot Istoku, verujem da nam ništa ne bi škodilo (barem nama muškarcima), da umesto “lajkovao sam tvoj status na fejsu”, i dalje govorimo kao u pesmi “Oranje Marka Kraljevića” – naprotiv.

  21. Za mene je jezik nalik grandioznoj građevini ili muzičkoj partituri. Dobar inžinjer znaće da zamisao arhitekte pretoči u čudo ljudskih ruku, a dobar dirigent sa orkestrom umeće da notni zapis pretvori u milozvučnu melodiju… Na isti način, svako od nas “gradi” svoju jezičku “konstrukciju”… Nečija liči na katedralu, nečija na instant tržni centar, a nečija na indijski slam. To zavisi od znanja i afiniteta samog “graditelja”, ali i od prilike – ni prava ni metaforična katedrala se ne zida na fudbalskom terenu…

    Shodno tome, obraćanje pune pažnje na pravopis u neformalnoj komunikaciji (FB, Twitter, chat, IM…) nije nužno, a često deluje i rogobatno – isforsirano. Međutim, u formalnijoj komunikaciji, odstupanje od jezičke norme nije primereno i puno (lošeg) govori o osobi koja piše ili govori nepravilno – o nižem nivou njene opšte i jezičke kulture, nehajnosti (“ako greši u jeziku, da li greši i u poslu?”), nepažnji prema sagovorniku, nedostatku želje da se poštuje sistem pravila…

    Korišćenje argumenta poput “konju nepismeni” u jednoj suštinskoj raspravi jeste izraz nečije frustracije ili, u najmanju ruku, drastičnoj neosetljivosti na tuđe limite. Možda je taj “nepismeni konj” završio jedan ETF i ni je ga briga i nezna dali je njegovo ne poznavanje jezika bitno za ono čime se bavi.

    Sa druge strane, jeste lepo kada neko poznaje svoj jezik i koristi ga tako da i njegovim sagovornicima bude ugodno. Uostalom, zar mnogi od nas ne podignu obrvu kad neko krene da sumLJa? Ne posumLJAte li da taj čovek nema ‘mnogo od škole’, na primer? Ne iritira li vas krava sa Javne medijske kuće Srbije koja ne ume da akcentuje “kratkotrajne pljuskove” i “dugoročnu televiziju”?

    Način na koji neka osoba upotrebljava jezik mnogo govori o njenom ukupnom socijalnom statusu i to je zajedničko za sva društva. Da li se u domaćim serijama sprda sa južnjačkim akcentom? Da li u Beogradu mnogi “čulje” uši na banatsko “nećedu” i “imadu jedared”, a u Novom Sadu na beogradsko “desi b’ate”? Jezik i njegova upotreba uopšte nisu naivna stvar!

    Za kraj i jedna zamerka na sam tekst autora – jeste, jezik je ‘živ’ sistem koji se menja, ali ne bi smeo da se menja haotično, kako se kome “ćefne”. Zato u normalnim društvima postoje tela zadužena za standardizaciju jezika i pravopisa koja uočavaju te žive promene i pretaču ih u jezičku normu. Normalna nacija oformirala bi takvo telo i postarala se da ono radi onako kako treba – u skladu sa činjenicom da je jedini jezik koji se ne menja – mrtav jezik. Dozvoliti, međutim, da svako tumači jezička “gibanja” na svoj način nije pomak unapred, već samo ničim neopravdana manifestacija haosa.

  22. I dalje mislim da tekst pogađa jako bitnu trenutnu temu, bez obzira na način na koji je započeta. Samo ovakvom objektivnom raspravom se nešto zaboravljeno može naučiti.

    Iskreno mislim da deo problema leži u vremenu kada je veliki broj engleskih reči uopšte došao u naš jezik, pojavom Interneta i širenjem računarske pismenosti. To je bilo vreme devedesetih, Hrvatska je pokušala da sve računarske pojmove prevede, a mi nismo hteli da izmišljamo svoje već smo radije prihvatili engleske verzije. Bolje biti Amer nego Hrvat?

    Rado koristim “ćaskanje” umesto četovanja, “računar” umesto kompjuter, i mnoge druge, ali stvarno ne želim da na silu koristim reči umesto servera, provajdera i slično.

    Mislim da sa dobrom ekipom ljudi slobodnog uma i velikog znanja o rečniku i pravopisu možemo doći do neke vrste preporuka o korišćenju novih reči. Samo tako možemo napraviti nešto što će dugoročno sprovesti kvalitetnu reformu jezika.

    Meni je poznato da deca previše koriste sh, tj, w i slične verzije pogrešnog pisanja i to je jedna od alarmantnih situacija, jer sutra pišu tako i na pismenim zadacima. Nekada su medijske agencije zbog nepostojanja standardizovanih kodnih rasporeda pisale š sa ss, č sa cc samo zato što ta dva slova nikada nisu išla zajedno u našem jeziku, kasnije bi se ti tekstovi propuštali kroz makroe ili skripte koji su po sistemu find/replace menjali te kombinacije u naša slova. To je bio način da se prevaziđu tehničke barijere. Isto je sa inicijalnim načinom pisanja na Internetu bez naših dijakritičkih oznaka. Te barijere danas ne postoje, i to je jedna od prvih stvari na kojima treba raditi.

    Konačno jedan od prvih ljudi od kojih sam mnogo naučio, jedan od doajena našeg novinarstva, je jednom rekao: “Sasvim je u redu ponekad opsovati – jedna naša psovka može reći više u jednoj reči nego što bi opisao u čitavom pasusu teksta”. Često se setim ovih njegovih reči kada treba nešto da prevedem sa stranog jezika, jer često je za jednu njihovu reč potrebna rečenica kojom bi se prevelo značenje. Sve do trenutka kada pametni ljudi budu seli i napisali preporuke za pisanje novonastalih i pridošlih stranih reči.

  23. Vratite mi 10 minuta zivota utrosenog na citanje ovog teksta… :)

    BTW Vuk je bio austrougarski spijun koji je oduzeo dobar deo identiteta originalnog srpskog jezika… ko razume – shvatice

  24. Edukovani ispadose obrazovaniji ;)

    P: “Mozes li da mi stavis slajs u begu?”
    O: “Ne mogu, ako sad krenem da bezim”

    “Pitam ja tebe nista, bezi odavde dok je ranije…” (Ne moze da se kaze da nije jasno o cemu se radi sve je na cistom srpskom ;) I ask you nothing, get out of here immediately)

    Ostatak serblish inicijative na: http://www.laserbs.com/html/serblish.php to je poprimilo fantasticne razmere novog jezika. Ali barem Los Angeles Srbi su barem dali ime novom jeziku i ne proglasavaju ga srpskim (a ni engleskim)

    Ipak mislim da (bi) treba(lo) da postoji neka granica, sta ima smisla a sta ne, bez obzira na to da li je kod kuce ili kuci.

    Ne zagovaram srpstvo (cak i nisam cist srbin, ponajmanje lingvista osim ako se ne racunaju programski jezici) ali mi smeta nepravilno jezicko pomodarstvo regularno upotrebljeno cak i kad osoba ne zna sta znaci neka rec. Isto tako smeta mi ideja da se u engleskom koriste iskvarene srpske i u srpskom nepravilne engleske reci. Televizija je puna toga, a bogami i novine. Internetu zapravo nema sta da se zameri to je nova medijska tehnologija u kojoj je mnogo sto sta dozvoljeno, pa to toliko i ne smeta. C4k n1 p0Igr4vanj3 sa sl0w1ma. Uostalom ne bi mi ostala stara igra izvrtanja reci u svakodnevnom recniku kao sto su: “konjmunikacija”, “odgovnara”, “seksetarica” itd…. jezicka igra sa kojom se igralo moje blize drustvo. Latinski: Benevolno u potpunosti negiram inkompatibilnost eklatantnih argumenata. Nekad se jezicko elitisticko pomodarstvo izrazavalo poznavanjem “Vukajlije” ovaj Vujaklije :) i latinskih izraza. Naravno engleski je postao jako popularan i (po)moderan posle americkog bombardovanja.

    Mislim da si se ovde kao autor vise osvrnuo na cinjenicu da ljudima smeta internet a ne jezik. Jezik ce se neminovno “iskvariti” – moja generacija upotrebljava “specijalno” umesto “posebno” onako vise kao primer, a o racunarskim (kompjuterskim) izrazima da ne pricamo. Jednostavno nemamo reci za neke pojmove. Pa je bajt sa carry flagom odavno ismejan kao osmerac (sa kormilarom) i microprocessor kao sitnopostupalo.

    Ipak nije mi jasno zasto namerno menjati postojece ispravne reci sa iskvarenim engleskim osim cistog pomodarstva i potpuno istog ego-tripa (eto i ja znam nesto engleskog jezika).

    Mislim da je istina negde izmedju.

    Eto mojih 2c. (ili 2din ;) Pa oni koji ne znaju sta znaci mojih 2c neka se malo update-uju u engleskim forumima.

  25. Mislim da sa dobrom ekipom ljudi slobodnog uma i velikog znanja o rečniku i pravopisu možemo doći do neke vrste preporuka o korišćenju novih reči. Samo tako možemo napraviti nešto što će dugoročno sprovesti kvalitetnu reformu jezika.
    By Ivan Cosic.
    Ovo je po meni kljucna recenica iz cele ove diskusije.
    Jezik je NORMA uspostavljena dogovorom.
    Dakle, ako SVAKO pise sta i kako hoce, teorijski dosli bi do tacke kada se uopste ne bi razumeli. Zbog toga MORAMO da se drzimo nekog dogovora.

    Inace, ja ranije stvarno nisam obracala paznju na likove koji svoj ego bilduju udeljujuci drugima packe zbog (ne)pismenosti. Verujem da je to naporno i glupo i ne sluzi nicemu.
    Vise puta mi je padalo na pamet da skupim neke dileme i “nonsense” u blog post, pa sam odustajala upravo iz razloga da ne zvucim kao nadrndano piskaralo koje mudruje i pravi se da sve zna.

  26. Kao prvo, sebe smatram “Grammar Nazi” tipom, ali uglavnom ne ispravljam krive Drine u slucajevima koje si naveo, nego samo u tezim povredama gramatickih i pravopisnih pravila :)
    I zaista smatram da je prebacivanje na nepismenosti, ukoliko se koristi tokom rasprave, dokaz o nedostatku argumenata onog ko ispravlja, pa cak i ako ‘protivnik’ pravi greske, u takvim slucajevima ih zanemarujem.
    Samo jedna primedba – naime, iako se u nacelu slazem da je jezik ziv i da treba da evoluira, neke ceste greske (a koje su posledica neobrazovanosti, ili “sedenja na usima” kad se to ucilo u skoli) nisu evolucija, nego degradacija.
    Na primer, interpunkcija: koliko puta se desilo da vidim recenicu bez tacke i zareza, koju moj mozak ne moze da “svari”, i dok je citam imam utisak da je virtuelni sagovornik zadihan, da muca, ili da mi repuje tu recenicu (ili sva tri odjednom). Interpunkcija postoji s razlogom – da pisanu rec ucini razumljivom, i da utice na znacenje recenice. Znaci, izbacivanje interpunkcije nije nikakvo evoluiranje jezika, jer ga cini haoticnim i nerazumljivim. Zato smatram da “w-tardirane” recenice nisu uopste bezazlene, jer najcesce idu u paketu sa totalnim odsustvom interpunkcije, i to ne zato sto je to fora, nego zato sto se _ne_zna_, a to je vec porazavajuce. Slicna prica i za one greske koje bodu oci (odvajanje ce te umesto cete, i slicno), koje ne samo sto su ruzne, i dokaz da neko nije savladao gradivo drugog i treceg osnovne, nego mogu da promene znacenje recenice. Zato s olakim odbacivanjem nepismenosti na internetu (jer je tu najuocljivija) kao drustvene pojave treba biti jako oprezan.
    Naravno, slazem se sa vecinom clanka, pogotovo onaj deo o pisanju stranih reci – i meni se zeludac prevrne kad vidim “vindouz”, “epl” i slicno…

  27. “Nepravilno je” optuzivati ljude i nazivate ih pogrdnim imenima, narocito zbog pravopisa. Treba da se trudimo da pisemo pravilnije, al’ i ako namerno il’ nenamerno napisemo nesto pogresno, naravno da nije “smak sveta”. Znaci vredjajuci druge, na pogresan nacin velicamo sebe, to nema veze s gramatikom i pravopisom nego s psihologijom, upravo ono sto si i rekao opisujuci frustracije.

    Vise i ne razmisljam da l’ ce sledeci tekst ovde biti vredan ili ne, jer znam da hoce, vec provereno :)

  28. Slažem se u potpunosti sa KRDR-om, Jovanom T. i ostalima koji zastupaju “tu” stranu, s tim što bih ja želeo da ukažem i na jedan drugi problem koji se ovde pojavljuje.

    Blogovi, fejs, tviter i ostala “internet sokoćala” omogućavaju svima nama da se postavimo u novinarsku poziciju, pričemu se javlja pitanje da li smo svi dovoljno kvalifikovani, ali, sa druge strane, da li su i neophodne ikakve kvalifikacije za to.

    Da li neko ko objavljuje tekstove, bilo u kraćoj ili u dužoj formi, mora da pravilno koristi srpsku gramatiku, ili ne.
    S obzirom na to da je internet slobodni medij (bar u većini zemalja), autor uopšte nema ikakvu obavezu da se pridržava ikakvih pravila pisanja.
    Sa druge strane, na nama je da biramo čije ćemo tekstove da čitamo.
    Ukoliko vidim da neko piše “kući sam” ili “samnom”, instiktivno pomislim da u datom tekstu neću naći mnogo toga zanimljivog i poučnog, stoga ga i preskočim. Situacija je, naravno, drugačija ukoliko je u pitanju autor koji već ima određenu reputaciju, pa iz iskustva znam da se isplati preči prkeo tih grešaka, ali to je zaista retko.

  29. Definitivno nije u pitanju upotreba stranih reči u srpskom jeziku, nego način na koji ih pišemo…Naravno da nećemo upotrebiti sintagmu “menadžer za javne odnose “, ali sigurno da nije ispravno napisati u tekstu PR! Jezik nas ne pita za promene, ali zahteva red… Dakle, strane reči se moraju zapisati onako kako ih izgovaramo, zato što postoje hiljade onih koji ne znaju da ih pročitaju(da krenemo samo od toga). Ne moramo izvrtati sve ruglu, niti preterivati… Kada se napise Epl ili ajfon, svi znamo na sta se misli i ne vidim zašto bi se nekome dizala kosa na glavi od toga…Pogotovo ako je reč o čiriličnom tekstu. Po meni je mnogo strašnija činjenica da klinci u osmom razredu ne znaju ćirilicu i da kada od njih zahtevam da je koriste u sveskama za srpski jezik, oni protestuju, jer smatraju da ona nema upotebnu vrednost?! To je stav i većine odraslih… Dobro je reći i imejl(email) i elektronska pošta, ako u rukopisu podjednako brzo pišeš ćirilicu, kao što na internetu kucaš latinicu… Uz to, koliko su naporni akademici bukvalisti, toliko su mi antipatični i oni koji po svaku cenu koriste engleske reči, čak i kada postoji sasvim lepa, normalna, adekvatna reč srpskog jezika…To nije stvar nacionalizma, već jednostavno zdrave pameti…Jedino što me nervira je činjenica da naši savremeni lingvisti još uvek ne preduzimaju ništa vezano za ovaj pravopisni problem…Kada bi pravilo bilo usklađeno i jasno, mislim da bi svima bilo lakše.

  30. Ja sam se jednostavno zgrozila čitajući ovaj tekst!
    Na žalost nisam imala vremena da pročitam sve komentare, ali one koje jesam su mnogo bolje sadržine od samog teksta!

    Tekst sam pročitala jer sam dobila link (kao što si i zamolio sve one nepismene kojima biva skrenuta pažnja u smislu pozitivne kritike).

    Kako ne bih dužila završiću citatom:
    “Ako mudar čovek ne pouči budalu, napravio je dvostruku grešku, unizio je sebe a budalu ohrabrio da i dalje greši” Kong Qiu

    Verujem da ćeš shvatiti i nadam se da znaš ko je Kong Qiu, a i ako NEZNAŠ izguglaćeš, pretpostavljam da nije problem!

    Žao mi je što to moram da kažem, ali ti svoju diplomu možeš okačiti mačku o rep, jer se upravo baviš nečim što se kosi onime za šta si se školovao, šteta i sramota za svo izgubljeno vreme koje su ti profesori posvetili!

  31. Све то што си написао помало личи на анархију у правопису. По теби деца сутра могу рећи учитељу или учитељици да је њихов рад у ствари исправан, да су они управо изменили језик и сада то може и тако.
    Странци не пишу наша имена по “нашки”, него како њима одговара, тако је мени савршено логично да напишем Анђелина Џоли, из простог разлога јер имам навику да пишем ћирилицом, и било би ми напорно да стално мењам у латиницу да бих написао неко име или неки бренд.
    Такође, мислим да си измешао правопис и сленг, већина младих се на интернету користи сленгом, а замисли ту анархију када би се службени списи писали сленгом, правопис је ту са разлогом. Онај ко пише “незнам”, онај ко питање почиње са “јер” и слично, тај није реформатор, него неписмен.
    Неће интернет и сленг уништити културу и језик, већ лоше васпитање, лоше школство и чињеница да 80% средњошколаца из средње школе излази без прочитане књиге.
    Ако не научиш неког правилном тај исправно неће знати, те ако чујеш да неко греши и не исправиш га – неће његова грешка бити мања, само ће наставити да је прави.

  32. I još nešto,naše narodne pesme su predivne i ne vidim zašto ih ubacivati u tako ružan kontekst…Ljudi na planini i selu su obično i uviđavniji i kulturniji i mudriji od većine gradskih nadobudnika sa dipolomom… Toliko toga sam naučila od prostodušnog naroda, koji u životu nije vide i najverovatnije i neće videti internet,samo zato što su neopterećeni i neegoistični… Ne dirajte mi narodnu književnost koja je vanvremenska riynica najlepših stilskih figura i pesničkih slika, ideala i mudrosti!!!! Istoče, ne preteruj! Iako je čovek meta svih stvari u današnjem svetu, ne znači da ne treba imati meru…

  33. Kada vidim da slovenacke/hrvatske novine/dnevnik pisu rec kao u doticnom jeziku imam utisak da ga postuju

  34. Kao neko ko je diplomirao na Filološkom, a ko ne radi kao sekretarica u trange-frange firmi, mogu da razumem tvoj pravednički bes, i želju da objasniš narodu da je jezik živa materija te da se menja, al si zaboravio da je pravopis deo standardnog jezika, koji ima povratnu spregu sa govornim, živim jezikom. Svrha standardnog jezika je da omogući postojanje pravila, kako ne bismo svi govorili i pisali sopstvenim idiolektom, je li, pa ižmishjawi š0pstweny pjawopys i smarali ljude istim, jer, let’s face it, svrha pisane reči je da se prenese misao, a ne da se čitalac bavi dešifrovanjem forme da bi došao do sadržine. S druge strane, uticaj koji živi, govorni jezik ima na standardni čini da se ovaj povremeno updateuje, kako ne bismo pisali i govorili slavenosrbskim, ili crkvenoslovenskim, kako si lepo primetio. Naravno, kad kažem “govorni” jezik, mislim na neformalni registar, dok se u formalnom podrazumeva upotreba standardizovanog srpskog. E tu leži zec: internet uglavnom podrazumeva neformalni registar i zbog toga su jezički puristi smešni. Oni nisu nikakvi elitisti, već bi se moglo reći da su missfiti, sa sociolingvističke tačke gledišta.
    Koment je morao da bude poduži, a ja sad odoh da radim, pošto nisam KOD kuće. Šta ću, jadna, kad volim padeže. ;)

  35. Jedno je napraviti omasku u kucanju ili lapsus u govoru, a sasvim drugo je biti polupismen ili nepismen. Razumem one kojima jezik nije “jaca strana” i nemaju ni potrebu ni zelju da se lepo, precizno i pravilno izrazavaju. Ono sto ne razumem je zbog cega nastoje da tu svoju nezainteresovanost (ili neznanje) nametnu kao pravilo, pod izrekom da je “jezik ziv i da se menja”? Jeste, jezik je ziv i stalno se menja, ali pravila moraju da postoje inace ce oni koji “odmarju”, ” neznaju” ili pisu “sa olovkom” i putuju “sa vozom” biti uvereni da je to ispravno i da bas tako treba da se govori.

  36. Naravno da je jezik živi i menja se i pravila od pre 50 godina ne važe, a neka su čak i smešna. Ali: 1. ako brljaviš kad pišeš i gutaš tonu slova u žurbi, nauči da kucaš pa se popenji na internet; 2. ako ne znaš osnove pravopisa, shut the fuck up. Nikoga ne zanima mišljenje kreature koja ne može da savlada gradivo 3. razreda osnovne, i 3. ako pišeš ‘w’ umesto ‘v’ i slično, ubij se. Svako neprihvatanje ovih osnovnih postulata je puko podilaženje neukoj bagri.

  37. Problem je sa vama iz reklamnog biznisa što čovek ne može da odgonetne da li su budalaštine koje napišete tek, onako, … budalaštine … ili provokacije? Jer “nema loše reklame”! Da, nema, jer sve su loše.
    Jeste, jezik jeste živ organ, ali ne može da istrpi baš sve u šta bi neki da ga gurnu. E, pa tamo gde ne biste gurnuli sopstveni jezik, nemojte ni ovaj zajednički.
    Zajednički je samo dotle dok svi poštuju i primenjuju njegova pravila, a u protivnom gubi svrhu.

  38. Нисам неко време читао твој блог али видим да не одступаш од квалитета. Волео бих да од тебе (као мислиоца којег ценим) прочитам мишљење о ћирилици и латиници на интернету.

  39. Ulica mozda menja jezik u praksi ali nikada masa nije donela dobro ničemu srpskom, pa neće ni pravopisu. Sramota je kada čovek sa 25 godina koji živi u Beogradu pita kako se na srpski prevodi neka strana reč, a sve ih je više… Ipak mora da se postave principi kako se usvajaju strane reči u srpski jezik. Turske reči ili nemačke reči kao što je kurcšlus ili kuršlus ili bitanga su usvojene na naš način , našim slovima a ne kao kurtzsluss ili bitedanke. Mislim da je napis ipak uneo mnogo netačnih tvrdnji a kada ih popularni lik iznese na videlo dobija masovnu podršku kao i kod svih političkih populističkih lidera. I mnogo slučajeva je generalizovano pod isti kišobran, što je strašno. Ovi stavovi vode u jezičku anarhiju, a nepismenost se ne ogleda u pisanju na internetu nego u svakodnevnom govoru i pisanju rukom, štampi, TV komentarima. Jeste ideja najvažnija i kreativnost ali je važno i kako se to sprovodi, inače ciljevi opravdavaju sredstvo

  40. Pozdrav Istoče. Tema ti je jako zanimljiva, ali mislim da imaš pogrešan pristup.Bolje bi bilo da si neutralno nastupio i pustio ljude da polemišu.

    Nemojmo zaboraviti da pravila postoje iz nekih bitnih razloga, i iako smo mi generacija koja vrtoglavo napreduje (ne rapidno, već baš vrtoglavo) i koja je sklona promenama, neka pravila se moraju poštovati.

    Slažem se da greške u kucanju treba razdvojiti od nesmem, neznam itd. Ne slažem se sa tim da imam wireless. Imam bežični internet. Ali se slažem da se svašta može proguglovati. Jezik je stvar koja se mora menjati i obogaćivati, ali ne i sakatiti. ja na kraju sms poruke kissnem svoju devojku. Ali je u stvarnosti ljubim.

    Sećam se, kao klinja sam na poklon dobio neku knjigu, zvala se ,,Sedam prijatelja” ili tkao nešto. Moj jedini problem sa njom je bio to što je ona bila na hrvatskom. Kao što je poznato, hrvati neće napisati Endru, nego ,,Andrew”. I ja sam tako čitao to i postojao je čini mi se neki sluga koji se zvao Matthew. Do par godina kasnije ja nisam znao da se gospodin zvao Metju, nego sam mislio da se zove Mathev ili Mačev. Ne znam odakle mi to. Danas je obrnuto. Da li moja baka mora da zna šta je US Steel dok čita novine? A da ne govorimo o mešanju ćirilice i latinice.

    Još jedna stvar za razmišljanje – neko me nešto ,,mawo” na Internetu može da bude ,,swatk0”. Ali vam govorim (ovo je proverena činjenica) da današnji osnovci u svoje pismene zadatke iz srpskog jezika stavljaju isto to ”w” u reči i takoće i loluju,a rečenice završavaju smajlijima, a ne tačkom, zarezom itd. Jezik sada trese ona groznica koja se pojavila sa pop-artom u umetnosti. I onda se svi ljudi javljaju sa raznih strana i evo, jedni su reformatori i odrekli bi se i pravopisa i tačke i ko zna čega još. Sa druge strane imamo tzv.konzerve, koji se pravila pridržavaju radi samih tih pravila, a ne radi višeg cilja. Po mom skromnom mišljenju je da jezik treba da se menja, ali da ta promena mora biti nadgledana, filtrirana i vremenom standardizovana. Pa ćemo onda da guglujemo, ali nećemo lolovati, jer se mi Srbi smejemo, jel da?

    Jezik treba da bude praktičan, a lep. I uz to da bude standardan.

    Inače bi ovi postovi izgledali recimo ovako:

    ,,Danas sam dragi moj istoke rešio da da odgovorim na owaj web post. kada sam ga pročitao prvo sam lol pa onda rofl. Neznam kako neko ima pravo da kaže šta je pravo a šta nije? Tvoj text kicks ass. I rećiću samo još ovo: Brawo Istoku caru, naj bolji si”.

    Složićete se da pravila ipak moraju postojati, jel da? :) i da oni najkompetentniji treba da ih menjaju. Globalizacija je dobra, ali ja ne želim da budem klon. Volim svoj jezik. Volim i engleski jako. Na netu i u neformalnoj komunikaciji ću uvek pisati kako je najpraktičnije+gramatička pravila. Ali, kada je potrebno našisati nešto formalnije, setiću se svega što naučih u svojoj osnovnoj…

    Istok: sve je to lepo, ali pogledaj svoj tekst, i ti imaš nekoliko grešaka :) Kad bih se ja bavio ispravljanjem grešaka u pisanju, verovatno ne bih u životu ništa drugo stigao da radim osim pisanja. Ako ovaj blog bude počeo da zarađuje 5000+ eura mesečno, možda ću da zaposlim lektora. Do tada – apsolutno me ne zanimaju greške, fokus mi je na pružanju kvalitetnih informacija.

    Što se tiče ovih zamerki na ulazak stranih reči – ja imam mnogo veću zamerku, a na to se niko ne buni. Ti recimo imaš u tekstu komunikacione greške, to je nešto u čemu 99% ljudi greši i o čemu ću uskoro početi da pišem. “Treba da se uradi”, “mora da bude tako”, tekst ti je prepun predloga za poboljšanje jezika u kojima nema subjekata ni vremenskih rokova. Sve je po principu “trebalo bi da se uradi” (kao da se stvari rade same od sebe), nema nigde ni ko ni kad. To su sve besmislene rečenice koje ne pozivaju ni na kakvu akciju i neće doneti rezultate, i ljudi samo besmisleno troše svoje i tuđe vreme pišući takve rečenice po webu umesto da rade nešto konkretno, sa konkretnim subjektima i rokovima. Na žalost, u školi su nas učili samo pravopisu i kako je to nešto mnogo bitno, a niko nas nije učio komunikaciji. Zato svi primećuju greške u pravopisu, a u logici komunikacije retko kad ili nikad.

  41. Алал` ти ћуфте у парадајз сосу!
    Врло лепо, врло јасно, свеобухватно.
    Текст за пример

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *