ВРЕМЕ ЈЕ
Њено име се римује са
Маглом
Полицајци у ноћи су ме привели
Јер сам тврдио да тражим Њу.
Она је спавала, али ме није нашла.
Последњи кит на земљи изронио је
Можда по последњи пут.
Људи са оближњег брода му машу
Срећни што су баш они видели кита,
За то време ја претурам по старим плочама
Надајући се да ћу чути њен звук.
Пробао сам и да ходам унатраг,
По сопственим траговима, без успеха,
Јер нисам разликовао свој отисак од туђих.
А онда сам случајно узео лопату
И копајући кроз ваздух као глас
Угледао сам њен лик.
Њена сенка се римује са
Лишћем
Роботи из фабрике схватили су да постоје,
Нешто се променило у боји живота.
Душе мртвих песника лутају градом
Надајући се да ће проћи она улицом,
Да ће их удахнути у своје младе груди,
И избацити као отпадни гас срећне.
Плакати са зидова одлепљују се и лете,
Где она прође остају трамвајске шине,
Шахисти по парковима враћају потезе,
Слике на изложби узалуд су окачене.
Један дан у години био је довољан
За мене да схватим дечје жеље.
Њени кораци се римују са
Водом.
Због тих корака брже се окреће планета,
А већи број дрвећа је остао без гласа.
Баш када је скочила да облаке врбује за себе
На другом крају њеног полузбуњеног града
Са једног прозора отпале су решетке
И убиле пар случајних пролазника.
Избледели постери на киосцима
Одавали су извесност њеног сталног присуства.
Она је сан поспане деце на граничним прелазима,
Једина реч која се налази у свим енциклопедијама.
Њен течни осмех се пакује у бочице
И продаје се као једини лек
Онима који су у гужви изгубили снове.
И док се ветар опоравља од њених оштрих уједа
Цео град је препун стриповских јунака.
На таласима асфалта они праве њено тело од блата
Уграђујући у њега светлост са оближњих бандера.
За то време ја правим на небу огледало
Не би ли видео како баца за собом чоколаде,
Како оставља кучиће у заблуди да живот има смисла
Док се далеко изнад гађају луком и стрелом звезде.
А јуче је баш никао цвет из бетона
На месту где је она чекала аутобус.
Убрао сам га и донео у собу
Чак и не знајући да носи њен мирис.
Хвала камионџијама који су је пратили до куће,
Јер она сада звижди и носи у рукама море.
(1999)