ОНА ХОДА
Док прескаче питања и саплиће се на одговоре,
Рушећи пред собом прошлост на прошлост као домине,
Ја смишљам шта ћу јој следеће рећи без драмске паузе.
Таксисти су ме питали за адресу њене куће,
Рекао сам им да возе само право јер тако не могу погрешити.
Гледала је у саксију која је испала са високог прозора,
Убедила ме да је та биљка жива а ја сам се радовао
Као што се фризери радују кад чују своју омиљену песму.
У борби за стварање сунца од гомиле разбацаних тачкица,
Пишем јој писма која стављам у стаклене коверте.
Адресирам их на неког мање познатог Ескима,
На пијану животињу из далеких крајева,
На цењеног вођу пре изгубљених ратова,
И заспим у сигурности да ће јој пошиљка стићи.
Усред дана се будим и претражујем главне улице,
Уверен да сам чуо њен шапат поред једног од излога,
Да ми је промакла у одсјају сунца на пешачким прелазима.
Браним се од отровног гаса несвести баченог као сузавца
У масу која већ данима штрајкује глађу због жеђи
За опојним средствима којих има на сваком кораку,
За поводом да се завиди свима који су ћутали без љубави.
Мислиле су казаљке о њој када су се склопили сатови,
Без отпора се предали каскадери из немих филмова.
Видевши срећу на обронцима глава многих паса луталица,
Професори су обријали браде и сакрили наочаре у џепове.
Са дрвећа је сијало већ познато воће у очима великих људи,
Заљубљене мајке без деце шетале су босе по парковима,
Гурајући колица пуна ваздуха као да је ваздух било тешко родити.
Она се успут смејала док је ходала поред огромних стубова
Које сам ставио да је штите од пада планине из свемира.
Било је то још једно од многих лажних пророчанстава
О којима пишу оне велике новине са црним насловима,
Али сам за сваки случај заштитио њен живот који ме чека.
У полумраку пошумљеног насеља на периферији
Насељеног робијашима и децом која пролазе кроз решетке
Пресрео сам девојку из стране земље у гостима
И не знајући ни реч њеног језика причао сам јој
Да је Земља била округла и пре него што су је опловили.
На мене падају авиони без пилота и висећи мостови,
Улице без бројева и њихов густи саобраћај,
Једносмерне улице са потписима у некад свежем бетону
У којима се учила да прича јер је она давно проходала,
Толико давно да тада није ни било тла под ногама.
Није било ничега осим музике којом се она хранила
Док је чекала да дође на први свет у коме сам је чекао.
На извиканим угловима и код необичних грађевина
Које само она и ја смемо да прогласимо за необичне,
У башти од асфалта из којег цвеће расте као печурке,
На изласцима из тунела за једнократну употребу
Код фантомских плажа које на један дан израњају,
Она хода као песма, и ја правим драмску паузу.
(1999)