ОБЕЋАВАМ
Једнога дана написаћу ти песму,
Биће то некаква модерна поезија
Без много риме и заклетви на вечност,
И поређења истакнутих делова твога тела
И твоје душе,
Са истакнутим деловима шуме и неба.
Јер ко се још обазире на сличности са природом.
Генерације пре нас потрошиле су те реченице,
А ми сада морамо да се сналазимо.
Зато нећу писати ни о времену у ноћи,
Да ли ми пролази брзо или споро,
Да ли горе свеће или електричне сијалице,
Нећу уопште улазити у то,
Јер у данашње време не спавају само манијаци,
Нормалан свет ујутру ради,
И песме се најбоље пишу преко дана.
Једнога дана написаћу ти песму,
И свака строфа ће почети истим стихом.
Има већ написаних таквих песама на тоне,
Али ова ће се ипак разликовати увелико.
Обећавам ти да ће бити посебна,
Мораш ми веровати као што ја верујем себи,
Јер само тако могу је написати,
Песму једној жени у коју сам се заљубио,
А да притом није патетична и досадна.
Па то би стварно био успех!
Читали би је ђаци по гимназијама,
Носили из учионице у учионицу,
Преписивали би је као домаћи из математике.
Чак и они што су одавно застранили,
Што беже са часова у околне кафиће,
И они би се одушевили без устезања.
Једнога дана написаћу ти песму,
И неће сви стихови бити исте дужине,
Неки ће бити прилично кратки,
Три речи можда,
Чак две,
Једна,
А неки опет дугачки као композиција теретног воза за Будимпешту,
Али то и није неки недостатак
Јер асиметрија је данас у моди,
А девојке воле да прате трендове.
И мада ти ниси типична девојка,
Знам да ће ти се песма ипак свидети,
Да ћеш бити поносна и радосна,
Као дете у обданишту када му кажу
Сликаћемо те сада за новине.
Пази само да не трепнеш у погрешном тренутку,
Хоћу да ти се очи лепо виде у песми,
Јер ко ће те препознати без очију.
Твоје очи се лако памте чак и у пролазу,
И тако ће сви знати да је песма за тебе.
Једнога дана написаћу ти песму,
И нигде неће писати како се зовеш.
Оставићу само празан простор за твоје име,
Као у обрасцу за издавање пасоша,
Презиме, име једног родитеља, и име,
Попунити читко, штампаним словима,
Да не дође случајно до забуне,
Да допадне песма у погрешне руке,
Или да се неко двоуми око једног слова.
Јер данас се планета баш брзо окреће,
И сви желе одмах да знају на чему су.
Огромне су то брзине, а стихови су спори.
Стихови су мирни јер другачије не би постојали,
И треба им сачувати нежност по сваку цену.
Једнога дана написаћу ти песму,
Последња строфа имаће само четири стиха,
Прва три ће бити без посебног значаја,
А у четвртом ћу ти рећи да те волим.
(1999)