БЕЗ ИКАКВОГ РАЗЛОГА
Зато што си ходала по води док су други ходали по блату.
Зато што слепи који нису видели сунце осећају твој мирис.
Зато што си вратила точак историје у глави пећинског човека.
Зато што сам сумњао да су паркови заиста плућа једног града.
Зато што никога нисам питао које је твоје право име.
Зато што си степеник изнад мене у љубавном ланцу исхране.
Зато што туристи по граду шаљу женама разгледнице са твојим ликом.
Зато што деца из твог комшилука више не питају за бело дрвеће.
Зато што мостови преко којих си прешла тек сада желе да спајају.
Зато што си ми рекла да седнем када сам почео да се одвајам од земље.
Зато што је процветао кактус на који си се убола у мојој пустињи.
Зато што су новинари објавили да нико неће бити сам у новом веку.
Зато што ометаш младе студенте у конструисању радио станица.
Зато што у свакој шуми постоји бар једно дрво које си ти засадила.
Зато што лидери две државе не би ратовали када би видели твој осмех.
Зато што ми чекић, наковањ и узенгија говоре да ме волиш и кад ћутиш.
Зато што од данас знам да нацртам цео свет на парчету папира.
Зато што никада не учествујем у наградним играма, а добио сам тебе.
(1999)