U poslednje vreme često vidim da ljudi osipaju drvlje i kamenje na Internet portale zbog sve većeg plasiranja tabloidnih vesti i bombastičnih naslova koji provociraju na klik. To je sasvim logično – zdrav razum svakom normalnom intelektualcu nalaže da pljuje po ovakvom vidu “novinarstva”.

No, kako stoje stvari iz perspektive vlasnika sajta? U sadašnjem modelu web medija nemoguće je održavati web portal opšte namene isplativim bez takvih vesti, a evo i zašto.

Problem 1: CPM model zarade

Trenutni način zarade za skoro sve web portale je takozvani CPM (cost-per-mile) model. To znači da web portal dobija, recimo, 5 evra za svakih 1000 prikaza banera, odnosno 0,5 centi za jedan prikaz. Dakle: Svaki put kada neko negde otvori jednu stranicu na sajtu, web portal zaradi pola centa. Tako zarađuju web portali i od toga žive.

Ova postavka stvari implicira sledeće: Ultimativni cilj svakog portala nije da ima što veći broj poseta, već i da svaki od tih posetilaca otvori što veći broj strana. Jednom kada uđete u njihovu mrežu, kada slučajno kliknete na neki njihov link koji je vaš prijatelj šerovao ne Fejsbuku, njihov cilj je da se što teže odatle iskobeljate. Da otvorite što veći broj nekih drugih vesti.

Zbog toga je jako važno da svi naslovi na portalu budu šokantni i dramatični. Pravi se atmosfera kao da se svaki dan svet raspada, kao da su svuda oko nas “polugole klinke kurve” koje će rasturiti vaše brakove, zavera državnog vrha i slično. Jednom kada posetilac uđe na jedan tekst, sa strane i ispod teksta treba da stoji što više ovih napumpanih senzacija. Ovo se u teoriji dizajna interfejsa na portalima zove “safety net”. Kao kada pauk isplete mrežu, i jednom kada mušica uleti, jako teško može da se iskobelja.

U papirnim tabloidima ovo se radilo samo sa dve-tri vesti na naslovnoj strani, jer samo naslovna strana prodaje. Na web medijima, ovo se radi sa svakom vešću, jer svaka vest podjednako prodaje. Dakle, tu je razlika.

Problem 2: Čitalački promiskuitet

Termin “čitalački promiskuitet” (credits by Boris Krstović) odnosi se na današnje bahato ponašanje čitalaca na webu i neverstvo bilo kom novinskom brendu.

Za razliku od papirnih medija, gde su ljudi bili verni jednom mediju, i eventualno ponekad čitali još jednu “ljubavnicu”, na webu je potpuna Sodoma i Gomora. Ljudi kliknu na zanimljiv link koji je neko okačio na Fejs, da li je to sa Blica ili Telegrafa ili Monda, potpuno im je svejedno. Retko kada su ljudi verni jednom brendu, vesti se konzumiraju odakle god, jer je sve ionako besplatno i lako dostupno uvek.

Ako bismo živeli u društvu u kome bi bilo krajnje normalno da imate seks sa bilo kojom osobom na ulici kad god poželite, teško da bi brakovi postojali. Upravo se ovo dešava sa web medijima.

Šta se dešava u realnosti?

Zamislite ovo: Skupi se grupa kvalitetnih, školovanih novinara. Oni su intelektualci, zalažu se za prave vrednosti, istraživačko novinarstvo, protiv kiča i šunda. I reše da pokrenu svoj portal.

Njihove vesti su sjajne, odlično istraživačko novinarstvo, geostrateške analize, kvalitetni tekstovi o ekonomiji i svetskim tokovima i tako dalje. Svi intelektualci ih hvale. Međutim, u realnosti, broj otvorenih strana ovakvog portala je oko sto puta manji od broja otvorenih strana portala koji spinuje dosadne vesti kao dramatične, objavljuje Stanijine slike kao glavnu vest, i slično. Samim tim, i zarada je sto puta manja.

Kada se stavi na papir broj otvorenih strana, CPM model i ostali parametri, ovi ljudi bi vrlo brzo uvideli da ovakav portal nikako ne može biti “u plusu”, dovoljno da novinari imaju normalne plate, da se održava i prostor i sve ostalo. Jednostavno, računica ne postoji.

Kada smo pokretali portal Trojka.rs, bili smo u šoku kada smo shvatili ove stvari. Testirali smo tržište – kada objavimo ozbiljan članak, temeljnu analizu nekog aktuelnog društvenog fenomena, takav članak dobije 200-300 poseta i tapšanje po ramenu od nekoliko intelektualaca. Za takav članak potrebno je mnogo novca, ozbiljan čovek mora ozbiljno da se udubi i ceo dan da radi samo na tome.

S druge strane, ako novinar sa istom platom dobije zadatak da isto to vreme potroši da smisli 20 “navlakuša”, senzacionalnih naslova na koje će neko kliknuti, ili da skine najnoviju Stanijinu fotku sa Instagrama za 5 sekundi i od toga napravi vest,  od toga će stići 10.000 poseta.

Dakle, sa čisto ekonomske tačke gledišta: Imate mašinu koja može da pravi jednu drvenu figuricu dnevno ili 20 stolica dnevno. Jedna drvena figurica se prodaje za 100 dinara, jedna stolica se prodaje za 1000 dinara. Da li ćete se baviti proizvodnjom drvenih figurica ili proizvodnjom stolica?

Šta je rešenje?

U sadašnjoj postavci, jedini način da finansijski egzistira web portal koji bi imao isključivo kvalitetne tekstove, bez Stanije, jeste sledeće:

- Da se skupe 3-4 kvalitetna novinara koji umeju dobro da pišu

- Da pokrenu sajt koji ne zahteva skoro nikakve troškove servera

- Da rade od kuće, nikakvi troškovi prostora, održavanja i slično

- Da niko od njih ne živi od toga, već da imaju neke druge dobro plaćene poslove, a da na portalu napišu jedan-dva teksta dnevno

Postoji još jedan način, koji naravno u Srbiji nije realan, a to je da naplaćuju pristup sajtu, jedno 500-1000 dinara mesečno.

I treći način bio bi da sve to podržava i održava neko ko je svestan da tako nešto nikada neće donositi novac, ali ima dovoljno para za bacanje iz ko zna kog razloga (želi da podari svetu bastion kvalitetnog novinarstva / želi da favorizuje neku stranku / šta god)

Btw. nijedan od portala “papirnih medija” ne bi postojao da ga ne finansira njegov “zastareli papirni deda koji samo što nije umro”. Lepo je biti mlad i cool, ali činjenica je da taj mladić sam ne može sebe da izdržava, već troškove njegovih bahanalija pokriva deda koji je možda zastareo, ali jedini donosi pare u kuću.

Primer: Amitz Dulniker

Jedan blog koji je imao velike šanse da postane oaza u moru nekvalitetnog web novinarstva kod nas je blog Amitz Dulnikera. Na njegovom mestu, ja bih skupio još 4-5 ljudi koji tako dobro pišu, a koji žive od nečeg drugog, da pišu od kuće kad stignu i taj sajt bi imao ozbiljnu društvenu vrednost.

Nažalost, Amitz Dulniker se odlučio da postane urednik još jednog web portala sa masom zaposlenih novinara koji pokušava da bude profitabilan. I neminovno, sada osipa kredibilitet šerujući te dosadne portalske vesti i “senzacije” svojim fanovima koji su navikli na čist kvalitet i nešto mnogo prefinjenije od toga. Iskreno se nadam da će Amitz bataliti taj posao, jer je ono što je pre toga radio za deset klasa iznad. Mogao bi ovo da shvati kao moje “otvoreno pismo njemu”, jer je i on meni pisao nešto slično :)

Kad kažem “Stanija” mislim na…

“Stanija” je u tekstu naravno metafora za sve senzacionalne vesti, dramatične naslove koji te nateraju da klikneš a onda shvatiš da to baš i nije tako senzacionalno kao u naslovu.

Evo nekoliko primera koje sam za samo 5 minuta našao baš na portalu NADLANU.COM:

BILJANA SRBLJANOVIĆ NIJE PISALA “OTVORENA VRATA”?
Kada se klikne na tekst čitalac ustvari shvati da je Biljana pisala 12 od 34 epizode “Otvorenih vrata”, dakle pisala je jedan deo serije. Naravno, niko živi ne bi kliknuo na dosadan, nesenzacionalistički naslov “Biljana Srbljanović pisala samo jedan deo Otvorenih Vrata”

MARIJA KARAN POSTALA PLEMKINJA U HRVATSKOJ
Kada se klikne, otvori se vest da je Marija Karan dobila ulogu plemkinje u hrvatskoj seriji “Larin izbor”. Klasičan primer “navlakuše na klik”

SEKS DIJETA PEVAČICE ADEL
Svako će da klikne jer očekuje bog zna šta, a onda opet izduvani balon. Pevačica Adel je izjavila: “Išla bih na dijetu jedino ako bi to popravilo moj seksualni život, a za sad nemam potrebe za tim”. No, jedan klik je jedan klik.

 

Zaključak

Ne može se bez “Stanije”. Čak i Huffington Post, najpoznatiji web-only news portal na svetu (bez papirnog dede koji ga izdržava) pribegava ovim forama za provokaciju na klik, tabloidnim naslovima i slično. A on se smatra za nešto što čitaju intelektualci. I opet, čak i tako, stalno imaju problema sa zaradom.

“Besplatne informacije” su jedna utopija, pokušaj nekakvog komunizma usred kapitalizma. Običnim ljudima možda to zvuči lepo kao ideja, ali realnost je da je upravo taj koncept saterao sve web portale u ćošak, tako da nemaju izbora osim da plasiraju i veliki broj niskokvalitetnih vesti ako žele da opstanu. Dok se ljudi ne budu navikli da plaćaju za vesti koje čitaju, Internet vesti će morati da budu prožete kičom i senzacijama da bi mogle da ostanu besplatne. Ako neko sedi u fotelji i uživa u blagodeti besplatnih novina, nema nikakvo pravo da portale optužuje što objavljuju i šund i tabloidne vesti.

Zamislite da se preko noći svet izmeni toliko da postane normalno da se šišanje ne plaća. Da postane normalno da uđeš kod frizera, sedneš, on te ošiša, ti ustaneš i odeš. U takvom svetu, frizeri bi počeli da se snalaze tako što bi vam tokom šišanja nudili i prodavali razne šampone, preparate, a oko vas bi sve vreme bili ogromni ekrani sa reklamama. Zamislite sad da mušterije počnu da negoduju “Jao, kod onog frizera stalno mi uvaljuju neke preparate, i one reklame su preglasne i kičaste”. Ma je li?? A da li ti prijatelju plaćaš to šišanje?

Dok se ne bude smislio neki način da se čitanje vesti naplaćuje, ova situacija se neće promeniti. Računica jednostavno ne postoji.

 

Jako često razmišljam o ovoj temi, i želeo bih da podelim ono što sam zaključio sa vama.

Možda nismo još postali svesni, ali Fejsbuk i Tviter su iz korena zauvek izmenili paradigmu nečega što se zove “vesti”.

Pre samo dvadeset godina, šta su bile “vesti”? Ja recimo zamišljam čoveka koji ujutru kupuje novine, seda uz kafu i čita. Na naslovnoj strani je vest “Tadić rekao to i to”, na drugoj strani neke ekonomske teme, na trećoj najava donošenja novog zakona, i tako dalje.

Dakle, imali smo nekog urednika (tačnije imamo ga i danas) koji određuje koje će biti udarne vesti. To su neke informacije koje su potrebne i koje su zajedničke svim ljudima u jednoj državi, i tako funkcionišu novine već 400 godina.

Sve do danas.

Šta je suština novina? Da zadovolje tu ljudsku potrebu da saznaju šta ima novo, da dobiju svakog dana iznova osećaj da se nešto dešava, da su drugi ljudi oko u tom društvu živi i da nešto rade. Bilo da su to vesti iz sporta, politike, kulture, šta god.

Gledajući svet i ljude oko sebe, sve ukazuje na jednu veliku i nepobitnu činjenicu koja sve više postaje nepovratna realnost:

Fejsbuk su danas novine. “Vesti” su danas ustvari “News feed” na Fejsbuku.

Skoro svi ljudi koje poznajem, prvo ujutru odu na Fejsbuk, da gledaju šta ko radi od prijatelja iz njihovog okruženja, a ne šta rade Boris Tadić ili Angela Merkel.

Ako ogromna većina ljudi ujutru detaljno iščitava ceo Fejsbuk, sve informacije o svojim prijateljima, a tek sporadično odu na sajt Blica ili Kurira ako se desi nešto baš epohalno pa svi to šeruju, onda se postavlja logično pitanje – šta su u današnje vreme “vesti dana” za većinu ljudi?

Odgovor je možda poražavajući, ali je nažalost istinit. “Vesti dana” su, na primer: “Pera i Jelena postavili slike sa letovanja”, “Kiza odvalio dobru foru u statusu”, “Đorđe otvorio kafić, evo su slike”. Sve ove vesti koje danas novine objavljuju na naslovnim stranama su uglavnom potpuno marginalne.

Fejsbuk je otkrio jednu stvar koja je važila izgleda oduvek: Ljude mnogo više zanima šta rade ljudi iz njihovog okruženja nego neki tamo nedodirljivi ljudi koji su na vlasti i slično. Već 400 godina ljudi čitaju vesti o ljudima koji im nisu bliski samo zato što nije postojala tehnička mogućnost da svako svaki dan kupi novine u kojima će na udarnim stranama biti naštampane vesti o njegovoj komšinici, kumu, sestri, drugaru iz škole. Osobe koje su predsednici države, kraljevi, ministri, pevačice, glumci, su bili jedini zajednički “poznanici” svih ljudi, a pošto su novine imale tehničke mogućnosti da štampaju samo jednu verziju novina, štampale su informacije o njima. To su bile jedine univerzalne informacije koje mogu da se odštampaju a da kako-tako mogu da zainteresuju bilo koga.

Danas, Fejsbuk je sve to promenio i razotkrio konačno šta ljude zaista zanima. Fejsbuk nema urednika koji će nasilno svakom korisniku da stavi prvu vest u News feedu “Mlađan Dinkić otvorio fabriku”. Umesto toga, algoritam sklapa posebnu “naslovnu stranu” za svakog čitaoca. U vrh će izaći statusi i linkovi od ljudi sa kojima imamo najveću interakciju, i stvari koje su postavili ljudi iz našeg bliskog okruženja.

Ne znam da li ste svesni, ali dolazi vrlo uskoro doba kada apsolutno niko živi neće čitati vesti “Tadić izjavio ovo ili ono”, “Političar otvorio fabriku”, i tako dalje. Prosto, zato što niko živi neće šerovati te informacije na Fejsbuku. Informacije o Zokiju i Mikiju iz komšiluka su ljudima neuporedivo interesantnije. Zoki i Miki postaju danas važniji od Tadića i bilo koga. Jedine informacije o političarima koje će zaista imati vidljivost biće neki duhoviti posteri na Vukajliji u kojima se oni pojavljuju i slično. Već sada je tako, poprilično.

Stoga, ulazimo u jedno vreme kada “spinovanje” informacija neće biti nimalo lako. Džabe ako pet glavnih medija objave neku vest ne bi li je na silu predstavili “važnom”. Ako je ljudima to dosadno, neće je niko šerovati na Fejsbuku i ćao. Očigledno je da ogromna većina ljudi danas odlazi na novinske portale isključivo tako što je neko šerovao neku vest na Fejsbuku, pa kliknu i pročitaju. To se može videti ako otvorite statistiku posećenosti bilo kog portala. Ljudi sve više zauzimaju stav “idem ja samo na Fejsbuk, ako se desi nešto važno, to će neko šerovati pa ću videti”. Sve je manji procenat ljudi koji ukucavaju direktno npr. www.Blic.rs sa namerom “da vidim šta ima novo”. Ja sam prvi jedan od njih, a vidim da se i ljudi iz mog okruženja uglavnom ponašaju isto.

Dakle, vesti o političarima, zakonima, strankama i slično uskoro postaju potpuno marginalne i nevidljive. Kao, recimo, one vesti iz kulture koje stoje tamo negde pri kraju novina, a koje niko živi ne čita. Tipa “Konceptualni umetnik za koga je čulo pet ljudi otvorio izložbu bakroreza”. Možda čak i još marginalnije od toga. Te vesti će čitati samo ljudi koji su neka intelektualna elita – političari, ekonomisti, aktivisti.. ali ne i široke narodne mase kojima su do sada te vesti bile jedino što mogu da čitaju u nedostatku vesti o komšiji. Strankama bi bilo mnogo pametnije da kreiraju nekakav viralni sadržaj, infografike na kojima predstavljaju svoje rešenje za probleme, interaktivne akcije, i slično, jer sa trenutnom postavkom stvari, samo bespotrebno troše vreme na ove PR objave o tome ko je otvorio koju fabriku i slično. Te informacije se jednostavno nikada neće probiti na Fejsbuk. A Fejsbuk su danas vesti.

I da napomenem jednu bitnu stvar:

Ovo nije samo moje mišljenje, osobe koje su imale uvid u jako opsežna i skupa istraživanja internacionalnih novinskih kompanija su mi rekle identične stvari.

Portali neće propasti, ali će im poseta sve više dolaziti sa Fejsbuka na pojedinačne tekstove, a sve manje na Home Page odakle neko razgleda, i na kraju će se pretvoriti u ko zna šta. Stoga, postaje sve manje važno šta je neki politički podobni urednik odabrao kao “glavnu vest”.

To je, rekao bih, sadašnji pravac razvoja nečega što se zove “vesti” i ne vidim da će se to ikako promeniti. Fejsbuk je radikalno izmenio naše živote.

 

 

U ovom tekstu ću vam otkriti jednu malu tajnu koju često primenjujem dok pišem, a za koju mi je trebalo mnogo godina da je dokučim. Primetio sam da sličan princip, svesno ili nesvesno, primenjuju mnogi ljudi na domaćem i stranom webu koji su okarakterisani kao “ljudi koji pišu zanimljive i duhovite tekstove”. Primena ovog pravila može značajno da digne kvalitet i čitanost vaših tekstova, bilo da pišete ozbiljno ili satirično.

Struktura humora

Mnogi ljudi žive u zabludi da je humor i duhovito pisanje stvar talenta, nešto sa čime se “čovek rodi”. Istina je poprilično drugačija: dobar humor je uglavnom posledica poštovanja nekih pravila za koju većina ljudi i ne zna da postoje, i nešto manje talenta, rekao bih da je odnos 60-40. Ljudi koji su završili dramaturgiju znaju za ovu “tajnu”, i postoji bezbroj knjiga na temu kreiranja humora.

Lično sam čitao neke od tih knjiga, ali nažalost tek nakon što sam otkrio mnoga od tih pravila na svojoj grbači, metodom pokušaja i pogreške koja je trajala godinama. Metodologija kreiranja humora ima mnogo pravila, i ko želi da unapredi kvalitet svojih tekstova, definitivno bi trebao da pročita bar 2-3 ove knjige. Ja bih vam sada ovde predstavio jedan konkretan metod do koga sam došao i koji je dobrim delom zaslužan za to što moji tekstovi na Trojka.rs, Njuz.netu ili na ovom sajtu imaju toliko “lajkova” i dobijaju epitet “duhovitih” od strane mnogih čitalaca.

Primetio sam da ovaj sličan metod koriste mnogi ljudi koje lično poznajem i koje takođe “bije glas” da imaju duhovite tekstove: pre svega Strongman, najpoznatiji srpski bloger, zatim moja koleginica Anđela Birkin na Trojka.rs, Amitz E Dulniker sa svojim blogom na Fejsbuku, Sonja Martić koja piše na Moodiranje magazinu, i naravno, stalna postava pisaca na Njuz.netu: Marko Dražić, Viktor Marković, Nenad Milosavljević i Dejan Nikolić. Takođe, i urednik čuvenog viralnog sajta The Oatmeal stalno primenjuje ovaj princip. To naravno nije jedini mehanizam koji ovi ljudi koriste, jer opet podvlačim, ima mnogo aspekata humora i kreativnog pisanja, ali ovo je jedan od njih.

O čemu se zapravo radi?

Stereotipi

Pre mnogo godina upitao sam Mićka Ljubičića, čuvenog pisca Indeksovog Radio Pozorišta, u čemu je tajna humora, a on mi je kratko odgovorio: “Stereotipi”. Stereotipi su neka očekivana ponašanja određenih ljudi ili grupa ljudi u društvu shodno njihovom godištu, polu, poreklu, profesiji, i slično. Na primer, “plavuše su glupe” ili “Vojvođani su usporeni“. Humor nastaje kada se poigravamo sa ovim stereotipima i kada ih ubacujemo u odgovarajući kontekst.

Jedan od glavnih uzroka zbog kojih nastaje loš humor i dosadni tekstovi generalno je korišćenje izvikanih stereotipa.

Izvikani stereotipi su oni koji su bezbroj puta već obrađeni i prežvakani u raznim vicevima, TV serijama i filmovima i svakodnevnom životu generalno. Jedan od uslova za stvaranje kvalitetnog teksta je da vaše pisanje bude što više oslobođeno od prisustva izvikanih stereotipa.

Primera radi, to su stereotipi poput “snaje i svekrve se svađaju”, “crnogorci su lenji”, “stariji muškarci su impotentni”, i tako dalje. Ovo su banalni primeri i možete ih zateći u TV emisijama kao što su “Kursadžije”, “BeBeVizija”, i većini “narodskih” TV serija na RTS-u.

Suprotno od toga, dobitna kombinacija za duhovit tekst jeste u tome da vam tekstovi sadrže što više mladih, sitnih i neizvikanih stereotipa, odnosno zakonitosti u društvu koje su tek počele da se pojavljuju ili koje postoje duže, ali su slabo ili nikako iskorištavane do sada . Na primer:

- Mnogi ljudi u današnje vreme prvo otvore Fejsbuk ujutru kada se probude

- Srpske folk pevačice u poslednjih nekoliko godina  masovno čitaju Paola Koelja

- Muškarci koji rade u državnoj administraciji voze “Dačija” automobile

- Stariji novokomponovani bogataši često nose “foto-grej” naočare

- Veliki broj kuća u predgrađu Beograda nisu omalterisane da bi se u katastru vodile kao nedovršene zbog manjeg poreza

- Tatini sinovi koji izađu na splav i zakupe separe nose bele košulje na kose pruge

- Ispred prodavnica “Jabuke” često sede alkoholičari

- Promiskuitetne devojke često nose tanke afro-kikice u kosi i velike okrugle minđuše

I tako dalje. Primera je bezbroj. Zajednička karakteristika mnogih dobrih tekstova jeste u tome da sadrže ove mlade i manje poznate stereotipe. S tim u vezi, smislio sam jedno pravilo koje primenjujem da bih došao do njih, a koje bih nazvao “pravilo tri ponavljanja”.

Pravilo tri ponavljanja stereotipa

Vrlo jednostavno: Ukoliko ste neku pojavu u društvu primetili više od tri puta, to je dobar stereotip koji može da uđe u tekst. Jer, ako ste vi nešto videli tri puta, onda su velike šanse da su mnogi vaši čitaoci takođe videli tu pojavu nekoliko puta. Čitalac vašeg teksta osetiće radost i sreću, pomisliće “jao, da, ovo sam i ja primetio”, i odjednom vaš tekst postaje ujedinitelj, medij kroz koji se pronalaze hiljade i hiljade ljudi radosni zbog činjenice da nisu usamljeni u svom otkriću i da postoji još bića u univerzumu koja su došla do istog opažanja. Nekoliko takvih stereotipa u vašem tekstu, uz dobru temu i kvalitetno pisanje generalno – i možete imati tekst sa nekoliko hilljada “lajkova”.

Gde ljudi često greše? Pa, pre svega, najčešća greška je u korišćenju već zasićenih stereotipa, kao što rade “Kursadžije”. U stvari, sve zavisi od ciljne grupe. “Kursadžije” su namenjene najneobrazovanijem sloju društva, ljudima koji u životu ništa novo ne saznaju, ne čitaju, ne putuju, pa onda u njihovim glavama i ne postoje nikakvi “novi stereotipi” koji bi im bili duhoviti. Umesto toga, autorima Kursadžija ne preostaje ništa drugo nego da koriste “komplet” od dvadesetak prepotopskih stereotipa koji su tim ljudima poznati: snaju i svekrvu, glupog Bosanca, škrtog Piroćanca, posvađane kumove, i slično.

Sa druge strane, rekao bih da su ljudi koji koriste Internet poprilično radoznali. Oni svakog dana upijaju ogromnu količinu novih informacija i obraćaju pažnju na sve novonastale detalje u svetu oko sebe, stoga je referisanje na ove “mikrostereotipe” u tekstu odličan način da ljudima prenesete ideje u svojim tekstovima, bilo da su oni ozbiljni ili neozbiljni.

Eto, to je cela tajna :) Primera radi, moj najčitaniji tekst i rekao bih najčitaniji tekst na domaćem Internetu (posle Ajkule na Njuz.netu) je članak 18 tipova ljudi na Fejsbuku, koji ima skoro 22.000 “lajkova”. On je ljudima zanimljiv baš zato što tokom čitavog teksta drastično primenjujem ovo pravilo. Ili, na primer, 18 tipova zaposlenih u prosečnoj srpskoj firmi.

Kako “odmeriti ” stereotip?

Odmah da vam kažem, iako ovo pravilo deluje krajnje jednostavno, jako ga je teško primenjivati u praksi. Pre svega, potrebno je da vi u mozgu imate ogromnu “bazu” svih ovih sitnih stereotipa kroz koju prolazite dok pišete i birate koji od njih da ubacite u tekst. Da biste imali veliku bazu u glavi, potrebno je da vam praktično 0-24 mozak bude u “režimu sakupljanja podataka”, svakog dana u godini. Nekim ljudima, poput mene, to jednostavno leži i prija, a neke iscrpljuje i ne mogu da se bave time.

Drugim rečima, gde god da se nalazim, i sa kojim god ljudima da sam u društvu, sve vreme “snimam podatke”. Posmatram ljude, njihove pokrete, odnose među ljudima, kako su obučeni, šta pričaju, šta ih zanima, sve vizuelne informacije, zvuke, mirise, upoređujem to sa svim podacima koje sam sakupio u prošlosti i kada uočim zakonitost (više od 3 ponavljanja) moj mozak to negde u podsvesti zabeleži kao stereotip. Kasnije kada sedim i pišem, jednostavno vrtim po glavi sve mikrostereotipe vezane za temu o kojoj pišem i ubacujem ih u tekst.

Dakle, uopšte nije lako primenjivati ovo pravilo. Ukoliko nemate ogromnu bazu u glavi, neće vam biti od koristi što ga znate.

Dalje, i kada pišete sa “punom bazom”, uvek je problem kopati po njoj i tražiti stvari koje ćete ubaciti u tekst. Svaka referenca na koju pomislim kod mene prvo prolazi kroz filter: “da li je previše ljudi čulo za ovo”. Ako jeste, onda neće ući u tekst. Ponekad mi treba i po desetak minuta da se setim nečega što odgovara. I naravno, nešto će biti pogodak, a nešto ne. Jako je teško pisati.

Često vidim da ljudi prave jednu suprotnu grešku, a to je da ubacuju u tekst nešto što je samo za njih stereotip. Ne smete ubaciti u tekst referencu na nešto što se samo vama jedanput desilo, onda postajete klasičan ego-trip pisac. Isto kao što tekst ne sme da sadrži previše “izvikane” Kursadžijske stereotipe, ne sme da sadrži i potpuno nepoznate. U oba slučaja, tekst je jednako dosadan. Ovo je čest slučaj kod nekih “elitističkih” pisaca koji ubacuju u svoje tekstove stereotipe samo njima poznate, i posle kada niko ne čita njihove tekstove kukaju okolo kako su svi drugi mainstream a “ja sam intelektualac koga niko ne čita jer je ovaj narod glup i zatucan“.

Sve je stvar vaganja. Znači, ako ste videli nešto više od 3 puta, to je stereotip. Ali gde je gornja granica? Da li je to 30, 40, 100 ponavljanja? U kom momentu nešto postaje toliko uobičajeno da neće izazvati nikakvu reakciju kod čitaoca?

Odgovor nije lak i tu već nema jasne granice. Najbolje je da idete po osećaju. Dakle, ako ste svesni da odavno već i vrapci na grani znaju za neku pojavu, da je već napisano milion tekstova u kojima se to pominje, onda treba izbegavati. Zato je najsigurnije koristiti ove “mlade” stereotipe. Drugo, uvek treba uzeti u obzir i ciljnu grupu za koju pišete. Postoje neki stereotipi koji su vezani samo za određene profesije, godišta, lokacije… istražite malo forume na kojima se kreću ljudi iz vaše ciljne grupe pre nego što pišete tekst i možete uočiti gomilu mladih stereotipa za koje niste ni znali da postoje.

Pala mi je na pamet jedna metafora: stereotip je kao voće. Ukoliko je previše zelen, još nije za jelo i kiseo je. Najbolji je kad je sveže sazreo, a kada postane zastareo, truo i gnjio onda je ljigav i prezašećeren.

Primena na druge oblasti

Ovu ideju i pravilo tri ponavljanja stereotipa lično primenjujem na sve što radim. Kreiranje i vođenje brendova, dizajn, pisanje copy-a na prodajnim stranicama, i tako dalje. Generalno, ljudi vole ove reference na slabo poznate i male stvari iz našeg okruženja, jer su sve to mala otkrića u nastajanju.

Naravno, daleko od toga da je samo ovo dovoljno da vam tekstovi budu zanimljivi. Ovo je samo jedna dobra fora, a ima tu još puno drugih pravila. Ko želi da usavršava znanje, ima dosta knjiga o humoru, satiri, i poigravanju sa stereotipima, još od Antičke Grčke do danas.

Želim vam puno uspeha u pisanju :)