published on November 9th, 2013
comments

Sajt Google.com, koji navodno vredi trista milijardi dolara, zapravo može da se napravi za pet evra!!! Ovo je informacija koju smo dobili od anonimnog izvora, eksperta za izradu web sajtova.

Continue Reading…

Stigao sam malo ranije na dogovoreno mesto primopredaje. Sedeo sam u autu i čekao. Sat je pokazivao 22:18, dogovor je bio u pola 11. Bio sam potpuno sam u mraku usred ravnice, na Kaćkoj petlji kod Novog Sada. Ugasio sam motor i odškrinuo prozor. Jezovito fijukanje vetra u ovom bespuću bilo je na momente presecano prolaskom automobila na obližnjem autoputu.

Nisam znao ni ime čoveka sa kojim se sastajem, niti kako izgleda. Rečeno mi je samo da će se pojaviti u sivoj Hondi Accord i da će kod sebe imati robu oko koje smo se dogovorili. Rečeno mi je da i da ću moći da probam robu pre kupovine, ali bio sam pomalo skeptičan. Šta ako mi uvale neku prevaru koja možda izgleda isto, bele boje, ali je unutra ustvari pomešano i zbudženo ko zna šta sve? Sve i da probam, to ne mogu da znam odmah, možda tek posle par sati budem imao probleme, a do tada moj diler će nestati bez traga…

Usred ovog razmišljanja trgnuh se, jer me prepade kuckanje po prozoru. Kao niotkuda, pojavilo se jezivo lice devojke sa ogromnim podočnjacima i krvavo crvenim usnama. Delovala je kao duh neke devojke koja je ovde poginula u saobraćajnoj nesreći pa sad tako luta noću.

- Izvini, koliko je sati? – upitala je gledajući me prodorno.

- Deset i dvadeset – odgovorih zbunjeno, i u tom trenutku shvatih ko je ona i zašto tu stoji.

- A jel se ja tebi sviđam? – bilo je sledeće pitanje.

- Izvini, nisam zbog toga došao, čekam ovde nekoga – rekoh joj kulturno.

- Aaa, važi važi, nema problem – reče ova Romkinja i ode nazad u mrak. Nisam imao pojma da sam stao na mesto za “mušterije”.

Sedim i dalje i čekam. Razmišljam koliko je glupo i opasno kupovati na ovaj način. Pričao mi drugar, letos bio u Amsterdamu, tamo je sve ovo legalno. Kaže tamo lepo uđeš u radnju, dobar dan, kupiš istu ovu robu bez ikakvih problema. Sve po zakonu. I država lepo ima porez od toga. Da su ovi naši pametni pa da se dogovore da to može da se kupuje legalno i u Srbiji, da dobiješ i fiskalni račun i sve. Evo, čitam u novinama, oko 150.000 ljudi u Srbiji je navučeno. I svi kupuju ilegalno, po nekim budžacima, od nepoznatih ljudi, ovako kao ja.

Opet kuckanje na prozoru. Lice mršavog i sitnog muškarca. Pomislih da je to moj čovek.

- Izvini, koliko je sati? – pita on nekim čudnim akcentom.

- Deset i dvadeset pet – rekoh mu sumnjičavo.

- A je li bato, jel ti se sviđa moja devojka? Nije skupo, 1000 dinara je za pušenje, može se dogovorimo za sve što hoćeš – poče on da nabraja cenovnik usluga.

- Ne, stvarno nisam zainteresovan, izvini molim te – odgovorih mu.

- Ako ti se ne sviđa, imam ja i druge. Imam i devojčice od 15, 16 godina ako voliš, mogu da ti ostavim broj telefona pa da se dogovorimo – uporan je on.

- Izvini, ali stvarno čekam nekog ovde, ako je problem pomeriću se napred malo – rekoh ja, spremajući se da upalim auto.

- Ne, ne, taman posla bato! E, a da te pitam samo još nešto. Jel imaš majke ti 100 dinara, cigare da kupim? Bog da ti sreću podari…

Vadim iz novčanika 100 dinara i dajem mu, nadajući se da se više neće vraćati.

Vibrira mi telefon. SMS od dilera. Tu je za 5 minuta, kaže.

Nije mi bilo više svejedno. Sam usred ovog bespuća, okružen makroima i prostitutkama koji čuče u okolnom žbunju. Kod sebe sam imao 500 evra, koliko smo se dogovorili za robu. Realno, neko bi mogao svakog časa da izađe iz ovog mraka, da mi uperi pištolj u glavu i traži novac.

Čovek koga sam čekao nije čak bio ni po sigurnoj preporuci. Bio je od drugara koji zna drugara koji je od njega kupio. To je mogao da bude bilo ko. Ali nažalost, tako se kupuje ova roba u Srbiji, jedini drugi način je da ti neko prenese preko granice. Znam neke koji su tako kupovali, ali ja sam već iskrizirao i nisam mogao da čekam. Trenutno je bila nestašica, pa sam morao da dođem iz Beograda u Novi Sad. Od svih dilera čije sam kontakte nabavio, samo ovaj novosadski  je imao neku manju količinu kod sebe za prodaju. Znam, nesigurno je i dovodim sebe u opasnost, ali morao sam.

Bljesak farova iza mene, parkirao se sivi auto. Bio je to on. Izašli smo iz automobila istovremeno i rukovali se. Izvadio je robu i stavio na haubu svog auta.

- Hoćeš da probaš? – pitao je on.

- Bilo bi dobro – rekoh sumnjičavo.

Otvorio je paketić i unutra je zaista bilo sve kao što smo se dogovorili. Omamljujuće bele boje. Probao sam i učinilo mi se da je sve ok. Odmah nakon prvog korišćenja imao sam osmeh na licu. Ovo belo stvarno vrhunski radi. Izvadio sam novac i dao mu celu sumu po dogovoru. Nakon toga, on je ušao u auto i otišao. Šta sam kupio, kupio sam, više nije bilo nazad.

Ipak, imao sam sreće, roba je bila 100% ispravna. Posle dužeg korišćenja mogu reći da je ovo belo čudo stvarno vrhunskog kvaliteta. Moj novi, beli iPhone, kojim se drogiram po ceo dan, na koji sam opasno navučen. Ujutru se budim uz njega, i zaspim pored njega.

 

ČEMU OVAJ TEKST?

U Srbiji trenutno ima oko 150.000 ljudi koji koriste iPhone. Svi oni su kupili svoj telefon na neki sličan način kao u ovom tekstu – nalazili su se sa negde na ulici sa nekom nepoznatom osobom koju su našli preko oglasa/preporuke, ili im ga je neko doneo iz inostranstva. Ovo je najpoznatiji telefon na svetu, a mi ga kupujemo kao neku ilegalnu supstancu, po nekakvim budžacima, bez računa i garancije, pri čemu država od toga nema ništa.

Krivica je pre svega na domaćim operaterima koji ne žele da se angažuju oko dovođenja iPhone-a u Srbiju. Razlog je vrlo prost: profit koji ostvaruju prodajom ostalih vrsta smart telefona je daleko veći nego profit koji bi imali od prodaje iPhone-a. Mnogo cimanja za malo profita.

Ovaj tekst je deo kampanje pritiska na operatere da se to konačno promeni. Ako i vi imate interesantnu “kriminalnu” priču o tome kako ste kupili svoj iPhone, napišite je u komentaru. Ideja je da svi vide na koje sve sulude načine ljudi u Srbiji kupuju iPhone umesto da ga kupe zvanično, sa garancijom, kao što bi bilo normalno.

Takođe, možete pročitati i jučerašnji tekst od Ivana Minića na ovu temu.

P.S. Cela priča o noćnoj kupovini telefona je istinita, od reči do reči.

 

Iznenađujuće veliki broj ljudi veruje da je nemoguće poslovati na globalnom tržištu iz Srbije jer PayPal ne radi sa Srbijom. Ovaj mit se provlači kroz poluupućene i neupućene krugove već godinama, pa evo ovde ukratko koje je rešenje.

Razbijanje mita: Paypal nije jedini

Kao što ne postoji samo jedna banka u Beogradu, tako ne postoji ni samo jedan sistem za online plaćanje. Naprotiv, ima ih na stotine, razlika je samo u tome što je PayPal najveći i ima najjači brend. Mnogi drugi sistemi rade sa Srbijom. To znači da možete kod njih otvoriti račun ako ste u Srbiji, i mogu vam slati novac na devizni račun koji je u bilo kojoj banci u Srbiji. Toliko je jednostavno.

Dakle, nepostojanje PayPala u Srbiji nije nikakva prepreka za e-Trgovinu. To je samo mit koji su izgradili svi oni ljudi koji se večito na nešto žale i jedva čekaju da čuju da nešto ne može pa da to iskoriste kao izgovor za svoje neuspehe. Onaj ko ima viziju i dobar proizvod, prodavaće to jednako uspešno sa ili bez PayPala. Tačka.

E sad, pitanje je – od svih tih drugih provajdera koji rade sa Srbijom, koga izabrati?

Uzmite 2Checkout

Sad bih mogao ovde da pišem o tome kako postoji ovaj i onaj provajder koji radi sa Srbijom, ali samo bih vas zbunio sa gomilom linkova. Umesto toga, nemojte mnogo da razmišljate – uzmite 2Checkout. Proveren je, radi sa Srbijom, i znam bar 10 ljudi koji preko njega prodaju nešto iz Srbije.

Dakle, suma sumarum – 2Checkout je isto što i PayPal, ali radi sa Srbijom. Štaviše, ljudi vam mogu kupovati vaš proizvod preko 2Checkouta i karticom i PayPalom, šta god preferiraju. Poenta je da vi ne morate imate PayPal da bi vam ljudi širom sveta plaćali PayPalom. 2Checkout nalog vam sve to rešava.

Za razliku od domaće Banca Intese koja vam traži 500.000 eura prometa da biste mogli da prodajete karticama preko Interneta, 2Checkout vam traži 47 dolara za start. Ne morate da imate čak ni firmu.

Da li je to po zakonu?

Jeste. Po našem zakonu vi ne možete imati devizni račun u stranoj zemlji kao fizičko lice. Međutim, 2Checkout, kao i PayPal, nije devizni račun. Oni jednostavno prodaju robu u vaše ime, nešto kao Komision u staroj Jugoslaviji, a vi kod njih imate “virtuelni račun”. To je nešto kao njihov interni bankarski sistem koji je hermetički zatvoren od ostatka sveta.

Koncept virtuelnih računa na Internetu može da bude malo komplikovan za razumevanje, pa evo jedne metafore koja će vam objasniti o čemu se radi.

Kako bi izgledao sajt koji prodaje preko virtuelnog računa u realnom svetu?

Da biste čiste glave shvatili ovo, zamoliću vas za trenutak da zaboravite da postoje fakture, fiskalne kase, PDV, banke, platni promet, nalozi, uplatnice, klirinzi, papiri, obrasci, pečati, FT1P, šalteri, procedure, pozivi na broj… zaboravite na sve to jer je Internet prodaja prosta i jednostavna, bez smaračke birokratije i administracije.

Recimo da se bavite proizvodnjom džempera. Imate jedan lokal u kome su izloženi svi vaši džemperi. Mušterija uđe i razgleda džempere. Kada odabere džemper i kaže prodavcu “hoću ovaj da kupim”, prodavac kaže “ok, plaćanje je u radnji pored, pređite tamo pa dođite kad platite”.

U radnji pored sedi Jovica koji se bavi samo naplatom. Mušterija uđe i kaže Jovici “kupujem džemper od ovih do vas, košta 3000 dinara”. Mušterija da Jovici 3000 dinara, Jovica mu da potvrdu da je platio. Mušterija se vraća kod vas sa potvrdom i vi mu dajete džemper.

Jovica je 2Checkout. On se bavi samo naplatom. U tržnom centru ima na stotine radnji (sajtova), ali se samo Jovica bavi naplatom a svi ostali lokali (sajtovi) su samo izložbeni prostori. U celom tom sistemu, Jovica je jedini koji ima obavezu da bude legalno registrovan kao firma koja se time bavi. Što se tiče vas, Jovici je potpuno svejedno da li vi prodajate džempere u lokalu, da li ih prodajete na tezgi ispred zgrade, da li imate firmu sa 100 zaposlenih ili sami pletete i nemate registrovanu firmu.

Ko god da ste, Jovica svima daje jednake uslove: 4.5 % od vaših prihoda ide njemu. Vi kao prodavac u svakom trenutku možete ući kod Jovice i reći “daj mi sve što se nakupilo u poslednjih mesec dana”. Jovica ima zapisano koliko para je primio u vaše ime, od toga odbije 4.5% i ostatak da vama na ruke. Da biste počeli da radite sa Jovicom, sve što je potrebno jeste da uđete i da mu kažete “hoću da prodajem preko tebe”, on vam uzme 47 dolara za start i to je to.

U početku vam može delovati neverovatno, jer je sve ovo jedan drugi svet, ali ovako funkcioniše Internet prodaja i potpuno je legalna.

Koja je razlika između Jovice i banke?

Banke uzimaju manji procenat od Jovice, ali su mnogo rigoroznije u uslovima pod kojima vam daju pravo da plaćate karticama, tražiće vam gomilu papira, firmu, potvrde o prometu i tako dalje. Banke neće da se bakću sa sitnom boranijom i bakicama koje prodaju džempere pa su zato uvele ove uslove. U Srbiji je to naravno ekstremno pa Banca Intesa koja jedina ovo nudi traži da imate pola miliona eura prometa.

Zbog toga postoje ljudi kao Jovica. On ima firmu, napravio je ugovor sa bankom, dobio je od njih da mu skidaju 1% po transakciji, a svojim klijentima naplaćuje 4,5%. Jovica prima i daje pare “na ruke”, ali zato ima svoj račun u banci na koji sve te pare stavlja.

Pitanje poreza nema veze sa Jovicom. Vi ste dužni da prijavite porez za svoje prihode, njega to ne zanima.

Naravno, već vidim da će neki od vas pomisliti “Hajde da ja napravim tu firmu i da ja budem Jovica u Srbiji”. Nemojte. U Srbiji ima puno problema, zastarelih zakona, strahova banaka od zlih hakera, i to je jako teško. Lično sam osnovao firmu eKorpa.com sa još nekoliko partnera odmah kada je Intesa objavila da počinje sa Internet prodajom, baš sa namerom da mi budemo Jovica. Međutim, kada sam video koliko tu ima prepreka i zidova, izašao sam iz tog projekta brzinom svetlosti, i nikada zbog toga nisam zažalio. Što pre zaboravite na Srbiju kada je Internet biznis u pitanju, to bolje za vas.

Šta možete prodavati preko 2Checkouta?

Možete prodavati softver, usluge, infoproizvode, i opipljivu robu. Ovo poslednje je diskutabilno jer je slanje robe iz Srbije generalno nesiplativo. O slanju opipljive robe iz Srbije ne znam puno, ako neko ima iskustva, neka napiše u komentarima pa ću dodati ovde.

Najbolje i najsigurnije iz Srbije u ovom trenutku je da preko 2Checkouta prodajete digitalne proizvode. Digitalni proizvod može biti neki softver, pristup nekom sajtu, ebook, video ili audio kurs, itd. Evo nekoliko primera:

Primer 1: Napravili ste sajt na kome prodajete gotove teme za WordPress. Jedna tema košta 30 dolara. Kada neko klikne da kupi temu, ode na sajt 2Checkouta, plati i tema mu bude automatski poslata na mail. Od tih 30 dolara, 4.5% (dolar i po) ide 2Checkoutu i svi su srećni. Kad vam se nakupi 1000 dolara od prodaje, 2Checkout vam šalje novac na vaš devizni račun u bilo kojoj banci u Srbiji, wire transferom. To je sve.

Primer 2: Napisali ste eBook “How to quit smoking”, u kojoj dajete informacije na temu odvikavanja od pušenja. Knjiga košta 20 dolara. Treba vam sajt, takozvani sales page, na kome predstavljate benefite svoje knjige, i negde na stranici dugme “Kupi”. Klikom na to dugme, osoba odlazi na 2Checkout, plaća, i knjiga joj stiže na mail.

Primer 3: Napravili ste web servis na kome ljudi mogu da čuvaju sve svoje slike u punoj rezoluciji. U free verziji mogu da postave do 1000 slika, preko toga se plaća 35 dolara godišnje (ovo je biznis model Flickr-a). Kada ljudi požele da vam plate, kliknu na “kupujem premium verziju”, budu redirektovani na 2Checkout, plate, i nakon toga imaju mogućnost da kače neograničen broj slika.

Ima još mnogo kompleksnijih primera, ali ovo je sasvim jednostavno i dovoljno za početak.

Ovo su samo primeri, ne kažem da baš ovo treba raditi. Za svaki posao najbitnije je istražiti nišu, videti da li je tržište slobodno, zatim napraviti proizvod, a onda sledi optimizacija za Google, AdWords menadžment i ostalo. Poenta je da plaćanje nije problem. Servisi poput 2Checkouta postoje baš zato da bi omogućili startup kompanijama da se fokusiraju na razvoj, marketing i prodaju, a ne na neke papire i pečate kao u Srbiji.

To bi bilo sve. Dakle, nema izgovora, globalni Internet biznis je moguće raditi iz Srbije. Najbitnije je istraživanje tržišta, da imate dobru nišu, a zatim dobar proizvod i dobar marketing. Toliko od mene.

 

U poslednje vreme u Srbiji mnogi uticajni i poznati ljudi masovno dolaze na Twitter. Krenulo je. Twitter u Srbiji više nije samo za ljude iz IT industrije, već mesto na kome su ljudi iz svih oblasti života, kao što je to odavno već u svetu.

Sve je to lepo, međutim, kada prvi put pogledate šta pišu ljudi na tom Twitteru, verovatno vam nije baš jasno. Gomila nerazumljivih termina, taraba i majmuna. Kako čovek da se snađe? Ovaj tekst daće vam odgovor na sva ta pitanja.

Šta je Twitter

Najkraće, ali ne baš tačno objašnjenje bilo bi: Twitter je kao Fejsbuk, ali nema slika. Pišu se samo statusi.

Dakle, vi pišete “Tvitove” koji su nešto kao status na Fejsbuku. Ograničenje jednog Tvita je 140 slova.

Vi izaberete koje ljude želite da pratite. Recimo da ih ima 100. Svaki put kad otvorite Twitter, prikazuje vam se redom šta je napisao, tj. “Tvitnuo” svaki od ljudi koje pratite. Isto tako, svi koji prate vas videće ono što ste vi napisali.

To je osnovna ideja, kasnije slede detalji. Pre toga da vidimo zašto biste se uopšte bavili ovim.

Zašto bi trebalo da otvorite Twitter nalog

Česta predrasuda koju ljudi imaju o Twitteru jeste da je on potpuno beskoristan. “Zašto bih ja čitao šta je onaj tamo jeo?”, pomislićete.

Naprotiv, za mnoge stvari je veoma koristan. Pre svega, kad god vam zatreba pomoć za nešto, najbolji način je da to napišete na Twitteru. Iznenadićete se koliko brzo će vam se javiti neko ko ima rešenje. Drugo, ako se desi neka važna novost, to se najpre proširi na Twitteru. Sve najnovije “fore i fazoni” iz bilo kog posla prvo se prošire po Twitteru. I tako dalje.

Ovo je pre svega zbog toga što na Twitteru ima mnogo više ljudi koji se bave nekim networkingom, PR-om, komunikacijama, znaju prave ljude i prave informacije. Na Twitteru se nalaze takozvani Early Adoptersi, a opširnije o svemu tome imate u mom tekstu “Difuzija inovacija“.

Kako se koristi Twitter

Kada otvorite nalog, prvo počnite da pratite neke ljude koje znate. Možete ih naći u pretrazi ili ako odete na “Who to follow” opciju, pa “Find friends”. Tu ćete dobiti listu svih ljudi iz vašeg address booka koji su na Twitteru. Imajte na umu da ovo nije Facebook, nema zahteva za prijateljstvo. Ovde ljudi jedni druge prate, i nije nužno da pratite nekog ako on prati vas i obratno.

Ako želite nekoga da pratite, jednostavno kliknete na Follow, taj neko nema ništa da odobrava, osim u retkim slučajevima kada je profil zaključan. Generalno, Twitter je javni medij, ali ima retkih izuzetaka koji ne daju da ih svako prati. Dakle, za razliku od Fejsbuka, imajte na umu da je sve što napišete na Twitteru javno i to može svako da vidi.

Kada ste dodali jedno 10-20 ljudi, idite na početnu stranicu i pogledajte malo kako to izgleda. Tu idu redom svi Tvitovi od ljudi koje pratite. Taj niz Tvitova zove se tajmlajn, i često se zove skraćeno TL.

Kao što vidite, ti ljudi pišu Tvitove koji mogu da budu neka misao, informacija, link, ali i odgovor na nečiji drugi Tvit.

Mention:  monkey simbol @

Mention znak (“@”)  je tu da bi se lakše pratilo šta je ko kome odgovorio. Obavezno je da nekog mention-ujete kada  mu odgovorate na njegov Tvit, tačnije da napišete njegov nick sa @ ispred, npr “@plagosus koliko si još tamo”. Kada ljudi ne bi to pisali, niko ne bi mogao da pohvata šta je ko kome odgovorio i na šta. Kliknite na neki Tvit koji ima u sebi @, i videćete sa desne strane “in reply to”, tačnije na koji se tvit to tačno odnosi.

Na primer, neko je napisao: “@Galeb666 imaš u Delta City-u u 23h”. Kliknete na taj Tvit, videćete sa strane originalnu poruku koja glasi recimo “Gde mogu da pogledam novi Tarantinov film?” od korisnika Galeb666.

U glavnom meniju Twittera imate opciju @Mentions. Klikom na nju, videćete sve Tvitove u kojima se spominje vaše korisničko ime sa @ ispred. Bar jednom dnevno bi trebalo da odete ovde, i da vidite ko vas je sve spomenuo.

Još jedna funkcija mentiona je da napišete potpuno novu poruku, koja nije odgovor ni na šta, no jednostavno želite da osoba vidi tu poruku kada bude proveravala svoje mentione. Na ovaj način, vaša poruka može stići do osobe čak i ako vas ona ne prati. Na primer, recimo da @BebaDragic ne prati mene i ne vidi moje tvitove u svom Tajmlajnu, ali ako napišem: “@BebaDragic izašla si u Skandalu na petoj strani”, ona će to videti kada bude proveravala svoje mentione. Često ljudi mentionuju nekoliko ljudi u jednom Tvitu.

Tvit koji počinje sa @ vide samo ljudi koji prate i vas i tu osobu. Ako želite da taj tvit vide svi vaši pratioci, stavite tačku ili bilo koji karakter ispred mentiona na početku tvita. Ovako: ”.@BebaDragic izašla si u Skandalu na petoj strani”

Inače, klikom na dugme “Reply” vama se automatski otvara prozor za pisanje Tvita u kome je već dodato @imekorisnika kome odgovarate. To je isto kao da ste ga sami napisali u običnom Tvitu.

Retweet

Kada vam se dopadne nečiji tvit vi možete da ga Retweetujete, to je bukvalno kao da ste postavili tvit “u njegovo ime”. Jednostavno kliknete na dugmence “retweet” ispod tvita.

Kada retweetujete nekog, svi oni koji prate vas videće tvit od ove osobe. Ovo je mehanizam za sticanje novih followera. Ako ste napisali zanimljiv tvit i mnogo ljudi ga retweetuje, dosta ljudi koji ne znaju za vas mogu da se zainteresuju, kliknu na vaš profil da vide šta ste još napisali, i ako im se dopada to što pišete, počeće da vas prate.

Hashtag

Jedan od ključnih koncepata Twittera je takozvana ” taraba” (“#”), koja se zove hashtag. Korišćenje hashtagova ćete najbolje shvatiti kroz par primera.

Primer 1: Recimo da igraju Đoković-Nadal finale Vimbldona. Vi postavljate tvit vezan za meč, i dopišete na kraj tvita #wimbledon. To isto rade svi koji komentarišu meč. Klikom na #wimbledon, svako može videti listu svih tvitova koji u sebi sadrže hashtag #wimbledon, i na taj način imate listu svih komentara na svetu vezanih za meč.

Primer 2: Desio se zemljotres u Kraljevu. Ljudi koji su prvi osetili zemljotres, krenu da pišu na Twitteru sa hashtagom #zemljotres. Na ovaj način, sve informacije o zemljotresu biće centralizovane kroz taj jedan hashtag, i mogu se videti klikom na #zemljotres ili pretragom te reči.

Jedno od čestih pitanja je “koji hashtag da koristim za događaj XY”? Nekada baš nije logično kao u ovim primerima. U tim slučajevima najbolje je da pogledate šta su drugi pisali, često postoji neki zvanični hashtag za taj događaj.

Interne fore

Na twitteru postoji masa internih fora koje su ponikle spontano nekada u prošlosti. Tako, na primer, običaj je da postoje “tri smene”, #prvasmena, #drugasmena i #trecasmena, zavisno od doba dana u kojem ljudi rade i u kojem su aktivni.  Zanimljivi hastagovi su još i #onokad i #kratkinjuz, proverite ih sami, videćete o čemu se radi :)

Masa ovih “internih fora” su nešto što se zove Tviter meme. Pročitajte više u linku.

I još…

Twitter ima još opcija, kao što je mogućnost slanja privatnih poruka, ali možete poslati privatnu poruku samo osobi koja vas prati. Tu je i favovanje tvitova, zatim da pravite liste na kojima sortirate ljude u grupe itd. Naravno, možete menjati pozadinu vašeg profila, itd. Ako vas bude zanimalo, čačkajte.

Koga da pratite?

Suština Twittera je da pratite ljude od kojih možete da čujete korisne informacije, ili koji su vam jednostavno zanimljivi i simpatični.

Neki od dobrih networkera, i uticajnih ljudi u domaćoj Internet zajednici  su @torbica, @smarkovic@milojesekulic@milosdjajic@eniac, @varagic. Zoran Torbica (@torbica) je trenutno možda i najuticajniji čovek na Twitteru, i dosta je zaslužan za popularizaciju Twittera u Srbiji, toliko da je uveden hashtag #kizaapruvd kojim se označava da je javna ličnost na Twitteru prava i da je aktivna u komunikaciji (nešto kao verified by Torbica).

Mene možete pratiti na @istok.

Što se tiče političara na Twitteru, tu su @gordanacom, @jasnamatic, @cistacica, @XXLTulip, @MajaGojkovic, @bobomeal, @JelenaTrivan@predsednicaNSRS. Dodao bih i @leyakeller, koja možda može da se podvede pod “političar”. Ovo su osobe za koje znam da aktivno koriste Twitter, ima dosta političara koji imaju nalog ali izgleda da se plaše da ga koriste i “čekaju da neko drugi probije led”.

Profili stranaka u Srbiji su: @demokrate@sns_srbija@g17plusofficial@srpski_radikali,
@sdpsrbije@ldp@socijalisti, @vojvodina_lsv. Stranke vode svoje profile na različite načine. Neki imaju direktnu komunikaciju i odgovaraju ljudima koji ih nešto pitaju, a neki poput @socijalisti su potpuno pogrešno shvatili poentu Twittera i imaju samo jednosmernu komunikaciju. Objavljuju samo informacije o sebi i baš ih briga da odgovaraju na pitanja građana, koja su na Twitteru javna! Normalno, sve ovo utiče na imidž stranke.

Na Twitteru ima i sve više ljudi iz sveta biznisa. Tu su od nedavno @vjevrosimovic@radujkob@jelenakrstovic, i mnogi drugi. Teniseri su dosta aktivni. Tu je Novak Đoković kao @DjokerNole , kao i @TipsarevicJanko.

Internacionalnih poznatih ličnosti ima jako puno, ako vas to zanima, počnite od liste na http://www.celebritytweet.com/, tu ćete naći masu poznatih ljudi koji Tvituju.

Postoje mnogi konceptualni Tviteraši, koji tvituju pod nekim pseudonimom i niko ne zna ko su. Najpoznatiji od njih je @sloba_milosevic, koji ima zaista genijalne komentare na dnevno politička dešavanja.

Što se tiče domaćih medija, preporučio bih vam da pratite @trojkars za najnovije vesti iz zemlje i sveta, kao i @tracara za vesti o poznatim ličnostima. Nije što su to moji sajtovi, stvarno su jako aktivni i mnogo više povezani sa Twitterom od nekih štampanih medija, što je valjda i normalno. Takođe, preporučujem da pratite i @burek forum, kao i @vukajlija.

I naravno, obavezno pratite @njuznet :)

Ako neko od iskusnih Tviteraša ima ideju ko bi još trebao da se nađe na ovim listama preporuke, neka napiše u komentarima, dodaću. Ja sam namerno ove liste maksimalno skratio, da se ljudi ne preopterete za početak.

Ne zaboravite da prosledite ovaj tekst svima koji su tek došli na Twitter i koji su se uplašili od silnih taraba i majmuna.

To bi bilo to. Srećno tvitovanje :)

Ova priča će vas naučiti da dobro proverite cifre posećenosti kojima se hvale vaši partneri.

U ruke mi je slučajno dopalo izdanje srpskog časopisa Glam Shopping, od pre godinu dana, koji je bio papirna verzija domaćeg sajta www.bestshop-online.com. Iako je naziv na engleskom, to je bio domaći sajt, online vodič za modu i kupovinu koji je domaća kuća Media Max pokušala da lansira na srpskom tržištu pre par godina. U njihovom časopisu na dve velike strane se reklamira ovaj modni portal za koji su napisali da ga “svakog dana poseti 350.000 žena“. Dakle, sajt na srpskom jeziku koji ima 350.000 poseta dnevno. :-) Sajt više ne postoji, ali u vreme kada je ovo objavljeno sećam se da sam im analizirao Alexa ranking i da nisu mogli imati više od 300 poseta dnevno, odnosno, hiljadu puta manje nego što su napisali! Evo i slike iz časopisa kao dokaza:

prva

Continue Reading…