Sve je to lepo, međutim, kada prvi put pogledate šta pišu ljudi na tom Twitteru, verovatno vam nije baš jasno. Gomila nerazumljivih termina, taraba i majmuna. Kako čovek da se snađe? Ovaj tekst daće vam odgovor na sva ta pitanja.

Šta je Twitter

Najkraće, ali ne baš tačno objašnjenje bilo bi: Twitter je kao Fejsbuk, ali nema slika. Pišu se samo statusi.

Dakle, vi pišete “Tvitove” koji su nešto kao status na Fejsbuku. Ograničenje jednog Tvita je 140 slova.

Vi izaberete koje ljude želite da pratite. Recimo da ih ima 100. Svaki put kad otvorite Twitter, prikazuje vam se redom šta je napisao, tj. “Tvitnuo” svaki od ljudi koje pratite. Isto tako, svi koji prate vas videće ono što ste vi napisali.

To je osnovna ideja, kasnije slede detalji. Pre toga da vidimo zašto biste se uopšte bavili ovim.

Zašto bi trebalo da otvorite Twitter nalog

Česta predrasuda koju ljudi imaju o Twitteru jeste da je on potpuno beskoristan. “Zašto bih ja čitao šta je onaj tamo jeo?”, pomislićete.

Naprotiv, za mnoge stvari je veoma koristan. Pre svega, kad god vam zatreba pomoć za nešto, najbolji način je da to napišete na Twitteru. Iznenadićete se koliko brzo će vam se javiti neko ko ima rešenje. Drugo, ako se desi neka važna novost, to se najpre proširi na Twitteru. Sve najnovije “fore i fazoni” iz bilo kog posla prvo se prošire po Twitteru. I tako dalje.

Ovo je pre svega zbog toga što na Twitteru ima mnogo više ljudi koji se bave nekim networkingom, PR-om, komunikacijama, znaju prave ljude i prave informacije. Na Twitteru se nalaze takozvani Early Adoptersi, a opširnije o svemu tome imate u mom tekstu “Difuzija inovacija“.

Kako se koristi Twitter

Kada otvorite nalog, prvo počnite da pratite neke ljude koje znate. Možete ih naći u pretrazi ili ako odete na “Who to follow” opciju, pa “Find friends”. Tu ćete dobiti listu svih ljudi iz vašeg address booka koji su na Twitteru. Imajte na umu da ovo nije Facebook, nema zahteva za prijateljstvo. Ovde ljudi jedni druge prate, i nije nužno da pratite nekog ako on prati vas i obratno.

Ako želite nekoga da pratite, jednostavno kliknete na Follow, taj neko nema ništa da odobrava, osim u retkim slučajevima kada je profil zaključan. Generalno, Twitter je javni medij, ali ima retkih izuzetaka koji ne daju da ih svako prati. Dakle, za razliku od Fejsbuka, imajte na umu da je sve što napišete na Twitteru javno i to može svako da vidi.

Kada ste dodali jedno 10-20 ljudi, idite na početnu stranicu i pogledajte malo kako to izgleda. Tu idu redom svi Tvitovi od ljudi koje pratite. Taj niz Tvitova zove se tajmlajn, i često se zove skraćeno TL.

Kao što vidite, ti ljudi pišu Tvitove koji mogu da budu neka misao, informacija, link, ali i odgovor na nečiji drugi Tvit.

Mention: onaj monkey simbol @

Mention znak (“@”)  je tu da bi se lakše pratilo šta je ko kome odgovorio. Obavezno je da nekog mention-ujete kada  mu odgovorate na njegov Tvit, tačnije da napišete njegov nick sa @ ispred, npr “@plagosus koliko si još tamo”. Kada ljudi ne bi to pisali, niko ne bi mogao da pohvata šta je ko kome odgovorio i na šta. Kliknite na neki Tvit koji ima u sebi @, i videćete sa desne strane “in reply to”, tačnije na koji se tvit to tačno odnosi.

Na primer, neko je napisao: “@Galeb666 imaš u Delta City-u u 23h”. Kliknete na taj Tvit, videćete sa strane originalnu poruku koja glasi recimo “Gde mogu da pogledam novi Tarantinov film?” od korisnika Galeb666.

U glavnom meniju Twittera imate opciju @Mentions. Klikom na nju, videćete sve Tvitove u kojima se spominje vaše korisničko ime sa @ ispred. Bar jednom dnevno treba da odete ovde i da vidite ko vas je sve spomenuo.

Još jedna funkcija mentiona je da napišete potpuno novu poruku, koja nije odgovor ni na šta, no jednostavno želite da osoba vidi tu poruku kada bude proveravala svoje mentione. Na ovaj način, vaša poruka može stići do osobe čak i ako vas ona ne prati. Na primer, recimo da @BebaDragic ne prati mene i ne vidi moje tvitove u svom Tajmlajnu, ali ako napišem: “@BebaDragic izašla si u Skandalu na petoj strani”, ona će to videti kada bude proveravala svoje mentione. Često ljudi mentionuju nekoliko ljudi u jednom Tvitu.

Inače, klikom na dugme “Reply” vama se automatski otvara prozor za pisanje Tvita u kome je već dodato @imekorisnika kome odgovarate. To je isto kao da ste ga sami napisali u običnom Tvitu.

Retweet

Kada vam se dopadne nečiji tvit vi možete da ga Retweetujete, to je bukvalno kao da ste postavili tvit “u njegovo ime”. Jednostavno kliknete na dugmence “retweet” ispod tvita. Drugi način je da copy-pastujete taj tvit i da dodate ispred njega RT i @ime_autora.

Na primer: RT @markodrazic Između reči “chat” i “cheat” razlika je samo u jednom slovu, imajte to u vidu kad sledeći put četujete sa nekim.

Kada retweetujete nekog, svi oni koji prate vas videće tvit od ove osobe. Ovo je mehanizam za sticanje novih followera. Ako ste napisali zanimljiv tvit i mnogo ljudi ga retweetuje, dosta ljudi koji ne znaju za vas mogu da se zainteresuju, kliknu na vaš profil da vide šta ste još napisali, i ako im se dopada to što pišete, počeće da vas prate.

Ubacivanje linkova

Jedna od glavnih karakteristika Twittera je ubacivanje skraćenih linkova. S obzirom da je dužina tvita ograničena na 140 karaktera, većina linkova koje biste stavili u tvit su predugački i “pojeli” bi vam previše prostora. Za to se koriste takozvani URL shorteneri. To su sajtovi poput bit.ly, na koji odete i skratite link, pa biste recimo od neke kobasice dobili kratak link poput http://bit.ly/lKpeZf, koji staje u tvit.

Od nedavno je Twitter počeo sam da skraćuje linkove, pa možete pejstovati bilo koji link u tvit, on će ga sam skratiti.

Hashtag ili taraba

Jedan od ključnih koncepata Twittera je taraba (“#”), koja se zove hashtag. Korišćenje hashtagova ćete najbolje shvatiti kroz par primera.

Primer 1: Recimo da igraju Đoković-Nadal finale Vimbldona. Vi postavljate tvit vezan za meč, i dopišete na kraj tvita #wimbledon. To isto rade svi koji komentarišu meč. Klikom na #wimbledon, svako može videti listu svih tvitova koji u sebi sadrže hashtag #wimbledon, i na taj način imate listu svih komentara na svetu vezanih za meč.

Primer 2: Desio se zemljotres u Kraljevu. Ljudi koji su prvi osetili zemljotres, krenu da pišu na Twitteru sa hashtagom #zemljotres. Na ovaj način, sve informacije o zemljotresu biće centralizovane kroz taj jedan hashtag, i mogu se videti klikom na #zemljotres ili pretragom te reči.

Jedno od čestih pitanja je “koji hashtag da koristim za događaj XY”? Nekada baš nije logično kao u ovim primerima. U tim slučajevima najbolje je da pogledate šta su drugi pisali, često postoji neki zvanični hashtag za taj događaj.

Interne fore

Na twitteru postoji masa internih fora koje su ponikle spontano nekada u prošlosti. Tako, na primer, običaj je da postoje “tri smene”, #prvasmena, #drugasmena i #trecasmena, zavisno od doba dana u kojem ljudi rade i u kojem su aktivni. Tviteraši često stavljaju hashtag #krmljao da opišu dobru klopu sa društvom u nekom restoranu. Zanimlivi hastagovi su još i #onokad i #kratkinjuz, proverite ih sami, videćete o čemu se radi :)

I još…

Twitter ima još opcija, kao što je mogućnost slanja privatnih poruka, ali možete poslati privatnu poruku samo osobi koja vas prati. Tu je i favoritovanje tvitova, zatim da pravite liste na kojima sortirate ljude u grupe itd. Naravno, možete menjati pozadinu vašeg profila, itd. Ako vas bude zanimalo, čačkajte.

Koga da pratite?

Suština Twittera je da pratite ljude od kojih možete da čujete korisne informacije, ili koji su vam jednostavno zanimljivi i simpatični.

Neki od dobrih networkera, i uticajnih ljudi u domaćoj Internet zajednici  su @torbica, @smarkovic, @milojesekulic, @milosdjajic, @eniac, @varagic. Zoran Torbica (@torbica) je trenutno možda i najuticajniji čovek na Twitteru, i dosta je zaslužan za popularizaciju Twittera u Srbiji, toliko da je uveden hashtag #kizaapruvd kojim se označava da je javna ličnost na Twitteru prava i da je aktivna u komunikaciji (nešto kao verified by Torbica).

Mene možete pratiti na @istok.

Što se tiče političara na Twitteru, tu su @gordanacom, @jasnamatic, @cistacica, @XXLTulip, @MajaGojkovic, @bobomeal, @JelenaTrivan, @predsednicaNSRS. Dodao bih i @leyakeller, koja možda može da se podvede pod “političar”. Ovo su osobe za koje znam da aktivno koriste Twitter, ima dosta političara koji imaju nalog ali izgleda da se plaše da ga koriste i “čekaju da neko drugi probije led”.

Profili stranaka u Srbiji su: @demokrate, @sns_srbija, @g17plusofficial, @srpski_radikali,
@sdpsrbije, @ldp, @socijalisti, @vojvodina_lsv. Stranke vode svoje profile na različite načine. Neki imaju direktnu komunikaciju i odgovaraju ljudima koji ih nešto pitaju, a neki poput @socijalisti su potpuno pogrešno shvatili poentu Twittera i imaju samo jednosmernu komunikaciju. Objavljuju samo informacije o sebi i baš ih briga da odgovaraju na pitanja građana, koja su na Twitteru javna! Normalno, sve ovo utiče na imidž stranke.

Na Twitteru ima i sve više ljudi iz sveta biznisa. Tu su od nedavno @vjevrosimovic, @radujkob, @jelenakrstovic, i mnogi drugi. Teniseri su dosta aktivni. Tu je Novak Đoković kao @DjokerNole , kao i @TipsarevicJanko.

Internacionalnih poznatih ličnosti ima jako puno, ako vas to zanima, počnite od liste na http://www.celebritytweet.com/, tu ćete naći masu poznatih ljudi koji Tvituju.

Postoje mnogi konceptualni Tviteraši, koji tvituju pod nekim pseudonimom i niko ne zna ko su. Najpoznatiji od njih je @sloba_milosevic, koji ima zaista genijalne komentare na dnevno politička dešavanja.

Što se tiče domaćih medija, preporučio bih vam da pratite @trojkars za najnovije vesti iz zemlje i sveta, kao i @tracara za vesti o poznatim ličnostima. Nije što su to moji sajtovi, stvarno su jako aktivni i mnogo više povezani sa Twitterom od nekih štampanih medija, što je valjda i normalno. Takođe, preporučujem da pratite i @burek forum, kao i @vukajlija.

I naravno, obavezno pratite @njuznet :)

Ako neko od iskusnih Tviteraša ima ideju ko bi još trebao da se nađe na ovim listama preporuke, neka napiše u komentarima, dodaću. Ja sam namerno ove liste maksimalno skratio, da se ljudi ne preopterete za početak.

Ne zaboravite da prosledite ovaj tekst svima koji su tek došli na Twitter i koji su se uplašili od silnih taraba i majmuna.

To bi bilo to. Srećno tvitovanje :)

Kada je 2006. godine Mark Zuckeberg odlučio da uvede “News Feed” na Facebook, inicijalne reakcije ljudi bile su veoma negativne. Ljudi nisu želeli da ih naslovna strana Facebooka dočeka kao niz poruka poput “Upravo sam pojeo sendvič” ili “Moram da počnem da učim”. Međutim, posle nekog vremena korišćenja, reakcije su počele da bivaju jako pozitivne – iz nekog čudnog razloga, isti ti ljudi koji su u prvi mah negodovali, sada su postali “navučeni” na News Feed.

Objašnjenje ovog fenomena našao sam u jednom dugačkom tekstu koji je objavio New York Times, a koji ću ovde opisati svojim rečima.

Naime, razlog za ljubav prema Facebook News Feedu i Twitteru je sociološki fenomen “ambient awareness” (svest o ambijentu), i to je nešto što postoji u svima nama. To je kao da se fizički nalazimo u okolini gomile ljudi, i ni sa jednim od njih nismo u komunikaciji, ali perifernim vidom prikupljamo informacije poput njihovog govora tela, kretanja, kašljanja, komentara, smejanja… prosto narodskim jezikom rečeno “nešto se dešava, mrdaju ljudi oko nas”.

I upravo je to ono što nam daje neki virtuelni osećaj sigurnosti, koji je postojao davno kada smo živeli u čoporu.

Čini mi se da su fenomen “svesti o ambijentu” najbolje verovatno iskusili ljudi koji su imali malu bebu, ili poznaju ljude koji je imaju: verovatno znate da beba može da spava mirnim snom u sobi prepunoj ljudi, gde svi oni nešto čavrljaju, pričaju, lupkaju… a sa druge strane, kada ostane prazna soba i tišina, beba se odmah probudi i počne da plače. Evolucijski gledano rekao bih da ovo ima smisla – ukoliko se mladunče nalazi u okruženju prepunom drugih članova čopora, znači da je potpuno bezbedno i da ne postoji šanse da ga napadne neka divlja zver – samim tim mozak mladunčeta se potpuno opusti i ono “spava kao beba” : – ) Sa druge strane, neprisustvo drugih članova u okolini znači da je mladunče potencijalno ugroženo i da ga nešto može napasti – zato se budi i plače, kako bi alarmiralo ostatak čopora.

Ove emocije i jaka želja za “svesti o ambijentom” ostaju nam i kada odrastemo. Deluje mi da nam Facebookov “News Feed” ili Twitter, u virtuelnom smislu daju osećaj kao da se nalazimo na jednoj velikoj livadi zajedno sa ostatkom svog čopora. Levo od mene, tri devojke od kojih jednu znam nešto pričaju i smeju se; Ispred mene, moj mlađi brat jede; tu negde su i moji drugari koji se igraju. Sve to sedim i gledam, i osećam se sigurno i srećno, jer negde podsvesno imam osećaj da uz sve te ljude oko mene ništa loše ne može da mi se desi.

Ljudi koji nisu na Facebooku i Twitteru uporno govore kako je to gomila gluposti i kako ne mogu da shvate zašto bi neko sedeo i čitao besmislene informacije o drugim ljudima. Kada ih neko natera da otvore nalog, dopadne im se. Mora da se proba da bi se shvatilo. Svaka od tih informacija i jeste beskorisna, ali celokupna slika, koja se stvara od gomile informacija, je korisna. To vam je kao ona igrica u dečijim časopisima –  da spajate one tačkice i tako crtate neku sliku; svaka od tih tačkica je nebitna, ali sve one zajedno daju sliku. To je ustvari odličan način da steknete sliku o tome šta se dešava u životu nekih osoba – možda ne savršen, jer ljudi neće odavati svoje najintimnije detalje, ali u svakom slučaju bolje nego da sedite sami kod kuće i da blage veze nemate šta se kod nekog dešava.

Facebookov News Feed, dakle, pojedincima daje mogućnost da budu bliži nego ikad sa ljudima iz svog okruženja, što može zauvek da zapuši usta onima koji tvrde da Internet vodi u izolaciju. Sociolozi čak tvrde da činjenice govore suprotno – da je ovo jedan izum koji je čovečanstvu bio potreban, jer je u poslednjih 20 godina izolacija ljudi bila veća nego ikada – ljudi su sve više radiili kod kuće ili na udaljenim mestima i sve su manje stizali da budu u kontaktu sa svojim prijateljima i poznanicima. Sada, kada se prijatelji nađu u kafiću ili na okupljanju u stanu, nema potrebe za suvišnim pitanjima “šta ima novo kod tebe”. Odmah se prelazi na rečenice poput “I meni se desilo nešto slično letos na moru”, kao logičan nastavak konteksta sa današnjeg News Feeda.

Japanski socilog Micuko Ito kaže da je ovaj fenomen prvi put primetila kod zaljubljenih parova kada su se pojavili mobilni telefoni. Parovi su po celu noć razmenjivali poruke poput “pijem crveno vino”, “gledam TV na kauču” i slično. Ispitivanja su pokazala da je ovakav način ping-pong komunikacije ljudima mnogo bliskiji i prirodniji od dugog razgovora telefonom.

Ovo je dakle, razlog, što je “mikroblogovanje” (pisanje statusa) isplivalo kao dominatantna forma digitalne komunikacije danas. Sociolozi kažu da se “mikroblogovanje” drastično razlikuje od “blogovanja”. Da bi neko napisao članak na svom blogu (kao što ja sada pišem), mora da se priprema, skupi materijal, sedne, razmišlja, piše, briše… kao kada piše malu knjigu. Mikroblogovanje ne zahteva nikakav napor. Trendovi inače pokazuju da je blogovanje u opadanju.

Još jedna od prednosti ovog načina komunikacije, po sociolozima, je da se sada mnogo lakše mogu rešiti razni problemi. Tu važi takozvani “zakon slabih veza”. Slabe veze su veze sa ljudima koji nam baš i nisu prijatelji, već ljudi koje smo negde, u prolazu, upoznali, što kroz posao ili preko pravih prijatelja. Večina ljudi među svojim Facebook prijateljima ima najviše ovih “slabih veza”. Ovo ima svoju prednost: ako nam se desi situacija u kojoj nam je potrebno rešenje za neki problem, mnogo su veće šanse da će se javiti neko sa rešenjem. Naši bliski prijatelji, kažu sociolozi, najverovatnije neće znati rešenje, koliko god da nas vole, jer se kreću u sličnim krugovima kao i mi, čuju slične priče, i znaju koliko i mi. Ali u tim situacijama, skoro uvek se javi neko iz ovog kruga “slabih veza” ko zna rešenje.

Evo i primera: Čuveni američki preduzetnik Guy Kawasaki, koji na svom Twitteru ima stotine hiljada ljudi koji prate njegove statuse, jednom prilikom je objavio da se nalazi u nekoj seoskoj vukojebini iza sedam gora i mora zavejanoj snegom, i da mu pod hitno treba punjač za Mac laptop. Bilo je pola 11 uveče. U roku od pola sata dobio je deset poruka od ljudi koji su živeli u blizini, i jedan od njih je došao i doneo mu punjač.

Ako još niste probali da tražite rešenje za problem na Facebooku, probajte. Iznenadićete se koliko je efikasno. U svakom slučaju, potreba za “svesti o ambijentu” je ono što ljude tamo drži na okupu i čini da obraćaju pažnju na vaše sitne pokrete.

Evo jedne sociološke studije koju sam pročitao još davno i koju jako često primenjujem u svom poslu, kada planiram socijalne kampanje na Internetu. Biće vam od velike koristi. Pre svega, zato što se iz ovoga vidi zašto su odjednom svi na Facebooku i zašto je danas teško napraviti komunu na nekom drugom sajtu.

Naime, sociolozi su postavili ljudima prosto pitanje: “Po kom kriterijumu birate svoje prijatelje?”

Odgovori su bili veoma raznovrsni:

“Zbog zajedničkih interesovanja”, “Biram ljude koji imaju isti pogled na svet kao i ja”, “Biram one čija mi se energija sviđa”, “Biram ljude koji imaju slične političke, religiozne itd. stavove” Gomila odgovora.

Zatim su ispitivači uzeli i istražili malo živote tih ljudi, da saznaju po kom su kriterijumu oni zaista birali svoje prijatelje. Jer, jedno je šta neko kaže, a realnost je drugačija.

Rezultati su bili krajnje poražavajući.

Ispostavilo se da je dominatni kriterijum za izbor prijatelja kod ljudi bilo nešto sasvim drugo. Nešto što niko u ispitivanjima nije pomenuo. I nešto mnogo površnije od “sličnih pogleda na svet”.

To je engleska reč “proximity”. Fizička blizina.

Drugim rečima, kriterijum broj jedan za izbor prijatelja je da mu je to komšija iz kraja, drugar/drugarica iz škole, kolega/koleginica sa fakulteta, sa posla, sa treninga, itd. Većina ljudi toga nije svesna. A kad čuju, onda poriču, jer svako želi da veruje da je birao ljude oko sebe po nekom uzvišenom produhovljenom kriterijumu.

Sve ostalo, tj. ovo što su ljudi naveli (zajednička interesovanja itd) je na drugom mestu.

Štaviše, dalja istraživanja pokazala su još strašniju činjenicu – da je ovo glavni kriterijum i za izbor bračnog partnera.

Preneto na Internet, ova informacija treba da se čita kao “Ljudi već imaju nalog na Facebooku, odlaze tamo svaki dan, i to doživljavaju kao neko svoje virtuelno radno mesto, i prijateljstva će sklapati pre svega na Facebooku”

Ako lansiramo sajt koji nema veze sa Facebookom, ljudi pre svega doživljavaju da su im ti ljudi negde daleko, kao da su to neki drugi ljudi u nekoj drugoj kafani. Bez obzira na to što imaju zajednička interesovanja. I ja i ti recimo volimo filmsku muziku iz sedamdesetih, ali družiću se s onim koga inače viđam svaki dan.

Razmislite malo o ovome. Koliko ima super ljudi sa kojima se ne družite, a koji imaju sva ista interesovanja kao i vi? A sa druge strane uhvatite sebe često da sedite sa nekim ljudima koji su skroz različiti od vas, samo zato što su po inerciji već bili “tu negde u blizini” i postali su vam prijatelji.

Pogledajte malo u okruženje oko sebe i videćete svuda dokaze da je ovo tačno. Za planiranje social networking sajtova, kampanja, svega, ovo je jako bitna informacija.

Read the rest of the article with graphs and evidences…

The Twitter. Second largest social buzz gadget. After Facebook. It has been there for a long time, but exploded just recently. The brand of Twitter had this constant problem – it was too nerdy, too techy, and unlike Facebook, the leaders of Twitter were considered plain computer geeks.

But who could have thought that such a minor incident in the celebrity world could change things literally over night? On March 27, 2009 Madonna announced that she dumped her boyfriend via Twitter. And she did not even use her Twitter account, but her manager’s (Guy Oseary).

The news spread like wildfire in the gossip world. Millions of people suddenly started thinking:

“Madonna and Twitter. Wow. So even Madonna is using it. And I thought it was for nerds. Wow. I must start using that thing right away. That way I will probably meet celebrities like Madonna or cool people like her. Lets all use Twitter! I will tell all my gossip friends about this!”

The result? I think the graph speaks for itself:

This is the result of Madonna’s single tweet. A dramatic traffic increase. And stays up there!

So what happened? My theory is that new people are the ones who are new to Internet as well. People who joined Internet just recently to read gossip on PerezHilton.com and to chit-chat on Facebook. Non-tech savvy folks. Some of them probably never heard of Twitter before.

The conclusion? If you want people to start using your site, get a celebrity to do it. And give people some solid proof that the celebrity’s account is not fake.

Money can not buy the results.

There is no need to write quantum theories about social networking. It is dating.

The simple truth.

From their earliest phase of living in groups, humans had laws written by mother nature.

Human beings are being born with various genetic mutations. Some of those combinations turn out to be better than the others. Those with best genes were the chosen ones to mate. We had alpha males and alpha females and everything was clear.

Then came the civilization where these laws seized to exist. At least on paper. In our society, everybody can mate and have kids, alpha or beta, we are not animals anymore, right?

Wrong.

These laws still exist, and they are visible in all sorts of human behaviour.

So what’s the problem with classic dating sites? Well, putting your image and your profile on those sites, you have loudly shouted “I am beta male/female, I am desperate” to the rest of the world. To most people, this is the first impression.

Not much time has passed from the period people lived in small tribes of 30. Only a 10.000 years. Maybe the civilization has improved, but the basic human replication instincts remained. In these tribes, beta males and females had no chance of passing their genes, so being perceived as beta remained one of the greatest fears of humans, even today.

The majority of people secretly craved to put their profile on dating sites but they all unconsciously beleived one thing: if some of their friends find their image on those sites, they would lose chance of mating any attractive male or female from their circle of friends forever and their genes would be shift-deleted from this world.

But then came the social networks. Places for connecting people about friendship, photography, video, cooking, sport, and any topic available.

If you put your profile and photo on these networks, you are not beta. You are not desperate. You are just there for friendship, hobbies, mutual interests etc. So now you can browse the profiles of these hot men and women, connect to them, start speaking about music, art, religion, because that’s what the network is about, and eventually you can have sex with them. All that from the confort of your home, without being perceived as desperate to the rest of the world.

Social networking. The greatest invention since Mr Rodney Tricycle said to himself “I’m tired of walking everywhere, I think I’ll invent a machine with three wheels and a bell and name it after myself”".

(Credits to Blackadder for last sentence)

Upon selecting “Yes” option a web page opened with a short form containing very friendly copy in inline help. I filled out the form as this looked like something different and I always like to research new stuff. As I was about to join the 126th social network on planet Earth, I got the screen that offered me an option of finding all of my friends that were already on the network. All I had to do is enter my username and password from Gmail or some other (Yahoo, Hotmail…) account and it would do it all automatically for me. Very useful, I thought. So I entered my Gmail user and pass:

Well the next screen was a big surprise. It listed all the emails from my Gmail account, even from people I wrote to once in a lifetime. Each of them had a checkbox checked by default. The big, red button that was saying “Next” was just a click away.

In the moment I realised that clicking on that button will cause all of them to receive tagged.com invitation emails with my name as a sender. What a witty way to harvest millions of users worldwide, don’t you think?

I unchecked all of the emails and went into the network. Classic mySpace layout. No big deal. But then I started to think about that emails screen. Ok, I am from the web business and I knew it was a setup. But how many people all over the planet just clicked the Next button? Suddenly I saw the Matrix. This is the fastest way to involve “innocent” people into social networking business, people that haven’t yet heard of mySpace or Facebook!

Later during the day I heard a lot of my friends were receiving emails from tagged.com these days, and I did a bit of investigation.

It turned out that the company tagged.com has raised 7 million dollars in venture capital, so this is definitely not another Joe-from-the-hood-viagra-pimp-adsense-spamming-mission but something much bigger. Then I searched for people’s opinions on blogs and realised that these emails started circulating in October 2006. It seems that this Gmail account searching option was introduced in tagged.com system at that time.

The next logical step was to visit Alexa.com and see their traffic graph:

This enormous viral spreading has started at the same time they introduced this subtle spamming method. “The tipping point” is clearly visible, so my question is where does this lead? Here is the comparing graph of mySpace.com and tagged.com:

This quiet spamming trick got them approx. 1/6 of mySpace traffic in very short time. The service has been active for a few years but it was not massive until a few months ago.

I think much of these 7 million raised in ventures are spent on lawyers, to ensure all privacy policies are bullet-proof and to blame the users and their ignorance for this spamming “side effect”.

I imagine what will happen very soon. Hardcore spammers from all the basements and underworlds will create sites that will ask users for Gmail password and soon our Inboxes will be overflowed with invitations for “Chicken soup lovers network no. 386″. Maybe Google and others will have to modify their systems in order to prevent this.

It seems that these service integration trends on the Internet are a true heaven for creative spammers. Are we looking at the beginning of the Web 2 bubble boom? I hope not yet.