published on June 3rd, 2012
comments

Zanimljiva studija koju je uradio analitičar društvenih medija Dan Zarella, pokazala je kako egocentrično ponašanje utiče na broj pratilaca na Tviteru.

Ova analiza urađena je na uzorku od preko 60.000 Tviter naloga na engleskom jeziku.

Prvi grafikon pokazuje broj pratilaca na Tviteru u zavisnosti od korišćenja društvenog jezika. Pod društvenim jezikom se podrazumeva korišćenje reči poput “mi”, “vi”, kao i generalno narativa koji je fokusiran na međuljudske odnose i komunikaciju. Jasno se vidi da je broj pratilaca u proseku veći kod korisnika koji ovaj način komunikacije više koriste.

Sledeći grafikon pokazuje zavisnost broja pratilaca od korišćenja egocentričnog jezika. To je korišćenje reči poput “ja”, “meni”, “moje”, kao i generalno tvitova koji pripadaju “ego-trip” narativu.

Ovde se vidi potpuno obrnut trend – što veći “ego-trip”, to manje ljudi želi da vas prati i čita. Doduše, primećuje se i jedan drugi fenomen, a to je velika oscilacija kod Tviteraša sa ogromnim brojem pratilaca. Među njima definitivno ima ljudi koji najmanje pričaju o sebi, ali zato i nekih izuzetaka. Pretpostavljam da se radi o ljudima koji imaju jako interesantne tvitove, pa ih ljudi prate bez obzira na ego-trip komponentu.

U svakom slučaju, vrlo zanimljivo istraživanje.

 

 

published on March 12th, 2012
comments

Evo jednog teksta koji je definitivno falio na domaćem webu.








 

Ako vam kažem da se radi o video klipu postavljenom pre 3 dana koji do sada ima preko 60 miliona pregleda, biće dovoljno da osetite snagu ove akcije.

Kony 2012 je do sada najbolji primer da Fejsbuk građanske akcije zaista mogu da imaju efekta, i ovih dana on ulazi u istoriju. Za sve nevladine organizacije, političare, lobiste, ovo je studija slučaja koja od sada postaje referenca kao što je Obama referenca za političku aktivnost na Internetu.

Continue Reading…

published on February 16th, 2012
comments

Verovatno svi već znate za ovaj fenomen, ali možda niste znali kako se zove, pa evo malo opšte Internet kulture :)

Internet meme (čita se mim) je viralni sadržaj koji se širi od korisnika do korisnika, ali u varijacijama nekog osnovnog koncepta. Evo odmah i svima poznatog primera.

Dakle, najpoznatiji Internet meme na ovim prostorima su posteri na sajtu Vukajlija, koncept preuzet sa globalnog Interneta, koji se zove “demotivational posters”.

O čemu se tačno radi? Pa, svaki poster na Vukajliji ima tačno definisanu formu – fotografiju u crnom okviru, ispod koje se nalazi naslov u jednom fontu i podnaslov u drugom. Dakle, postoji jedna osnovna prepoznatljiva struktura ovog virala, a onda svaki korisnik može da menja parametre i pravi varijacije.

Termin “meme” osmislio je Ričard Dokins, jedan od rodonačelnika evolucionističke biologije još 1976. godine. On je mnogo pre Interneta ukazao da postoje ideje u društvu koje prolaze kroz pojedince i polako mutiraju kao virusi, zadržavajući neki svoj osnovni DNK. Sa pojavom Interneta, pojavio se i koncept Internet meme-a, o kome ovde pišem.

Jedan od poznatijih meme-ova na Internetu je i takozvani “Hitler meme”. Ljudi širom sveta su uzimali jednu konkretnu scenu iz filma “Hitlerovi poslednji dani” i pravili od nje stotine varijacija stavljanjem titlova koji su navodni prevod sa Nemačkog. Tako se Hitler nervirao zbog toga što nije mogao da dobije novi iPhone, zbog redizajna Fejsbuka, zbog dodele MTV nagrada, a u jednoj varijanti čak i zbog toga što je saznao da postoji “Hitler meme”. Proguglajte ovaj pojam na YouTubu, naći ćete bezbroj primera, a neki od njih su i na srpskom/hrvatskom jeziku.

Pre nekoliko dana lansiran je “Kiza meme“, sajt posvećen poznatom Internet preduzetniku Zoranu Torbici. Koncept ovog memea je da ljudi postavljaju jednu jedinu sliku Zorana Torbice na razne poznate fotografije.

Sličan meme se desio pre par godina pod nazivom “Sad Kianu”. Paparaco je usnimio glumca Kianu Rivsa kako jede sendvič na klupi, i ta slika je objavljena. Već sutradan, na sajtu 4chan, poznatom izvoru raznih ludosti sa Interneta, ljudi su počeli da prave varijacije i da stavljaju ovu fotku Kianu Rivsa u razne druge situacije, što je dovelo do stvaranja desetina hiljada varijacija ovog meme-a. Efekat možete pogledati i sami.

Dakle, poenta je u tome da mora da postoji nešto što je vezivni koncept, kao da se masa spontano dogovori. U gornjem primeru sa Torbicom, da je to bio niz fotografija na kojima je Torbica uvek drugačiji, to ne bi bio meme, već običan niz šaljivih fotografija, i ne bi imao tu težinu.

Tviter i #DjilasMovieTitles

Odlična platforma za generisanje meme-ova je i Tviter. Obično ih pokreće tviteraš sa dosta pratilaca, mada se dešava da ponikne i od ljudi koji nemaju mnogo konekcija. Manifestuje se kao niz tvitova sa određenim hashtagom. Jedan od nedavnih primera na Tviteru bio je #DjilasMovieTitles meme, koji je pokrenuo @kokota tokom gostovanja Dragana Đilasa u utisku nedelje. Ideja je bila da ljudi smišljaju varijacije na poznate naslove filmova, u kojima bi neka reč bila zamenjena sa Đilasovim prezimenom. Meme je trajao do kasno u noć, a u njemu su učestvovali mnoge poznate ličnosti, uključujući i Mlađana Dinkića i Biljanu Srbljanović. Kao što vidite, pokretač akcije ima 2000 pratilaca.

Čini mi se da postoji i jedan primer veoma sličan meme fenomenu, ali mnogo pre Interneta. A to je knjiga “Stilske vežbe” od Rejmona Kenoa iz 1947. godine (inače moja omiljena). Ko je čitao, zna – knjiga se sastoji od oko stotinak pripovedaka, a u svakoj od njih je opisan jedan isti događaj različitim stilom – stilom pravnika, inženjera, političara i tako dalje.

Sigurno ste primetili i poplavu stripova na Internetu u kojima se uvek pojavljuju jedni isti, ružno nacrtani likovi. U pitanju je Rage comics meme, takođe nastao na 4chanu. Još jedan poznati meme ponikao odatle je i Pedobear, kao metafora za pedofiliju.

Naravno, moram da pomenem  i jedan od najpoznatijih meme-ova na našem govornom području. Verovatno se svi sećate ovoga.

Poznati sajt koji plasira razne Internet meme-ove, je MemeBase, a u novije vreme sve je aktuelniji i 9Gag. Takođe. preporučio bih vam i sajt Know Your Meme koji je nešto kao muzej meme-ova.

UPDATE: Upravo Internetom kruži “What I really do” meme, u kome je ideja da se kroz 6 sličica predstavi kako neku profesiju vide razne društvene strukture “sa strane”, a na poslednjoj, šestoj slici stoji šta osoba iz te profesije zaista radi. Ja sam sinoć kreirao jednu varijaciju pod nazivom “Being a Serb” koja se ispostavila kao neverovatno zapaljiva – u roku od nekoliko sati je planula i proširila se prvo po celom Balkanu, a potom i širom sveta.

 

 

Iz razgovora sa ljudima vidim da je ovo jedna stvar koja je mnogima potrebna, pa evo kratkog blog posta.

Sigurno ste više puta videli na Fejsbuku ili bilo gde na Internetu fotografiju neke osobe, nekog događaja ali niste znali ko je. Od pre šest meseci Google Images poseduje opciju za pretragu fotografija.

Najlakši način je sledeći: Desni klik na sliku kojoj ispitujete poreklo i kopirate njen link, zatim odete na Google Images, kliknete na mali foto aparat u search polju i tu pejstujete link. Drugi način – ukoliko vam je slika snimljena na računaru – jednostavno je uploadujete.

Google će vam naći sve lokacije na webu na kojima se ta slika pojavljuje, pa čak i kako se zove osoba na slici (ako je poznata). U vrhu pretrage će najverovatnije biti sajtovi sa kojih je slika početno krenula da se širi, tako da se brzo utvrđuje poreklo.

Probajte na primeru ove fotografije, koju sam slikao kod Partizanovog stadiona i postavio na Flickr pre nekoliko godina, a sada sam je “ukrao” od samog sebe i postavio ovde.

Ili, na primer ova fotka sa ovcama, koja kruži Fejsbukom. Impresivno, i prvo što će svako pomisliti je “gde li je ovo fotkano?”. Sada to možete naći, na način koji sam napisao. Probajte.

Zanima vas iz kog grada je fotografija ovih devojaka na ulici? Google će vam vrlo precizno reći.

Ovo ima višestruke primene: Pre svega, ukoliko neko postavi neku fotku na Fejsbuku, Vukajliji, gde god, možete odmah naći odakle je. Dalje, možete proveriti da li je nečiji profil pravi ili koristi tuđe fotografije. Možete pronaći ko su neke istorijske ličnosti, pisci, pevači, koje ljudi stavljaju na svoje profile, koja su neka umetnička dela koja vam se dopadnu i tako dalje.

Još jedna dobra primena je nalaženje fotografija u višoj rezoluciji. Recimo da ste pronašli fenomenalnu fotografiju koja je premala. Ukoliko postoji veća rezolucija na netu, Google Images će je naći.

Za dizajnere postoji odlična primena – ukoliko nađete dobru fotku sa vodenim žigom na nekom stock sajtu i hoćete da vidite kako će vam se uklopiti u dizajn, možete začas naći tu istu fotku bez vodenog žiga u višoj rezoluciji na nekom blogu-portalu-sajtu, jer ju je neko negde sigurno kupio i postavio. Ako vam fotka odgovara, onda je naravno kupite. Takođe, ako ste fotograf, možete videti ko je sve koristio vaše fotke bez dozvole.

Inače, osim Google Images, već nekoliko godina postoji i sajt TinEye, koji pruža identičnu funkciju.

Jako često razmišljam o ovoj temi, i želeo bih da podelim ono što sam zaključio sa vama.

Možda nismo još postali svesni, ali Fejsbuk i Tviter su iz korena zauvek izmenili paradigmu nečega što se zove “vesti”.

Pre samo dvadeset godina, šta su bile “vesti”? Ja recimo zamišljam čoveka koji ujutru kupuje novine, seda uz kafu i čita. Na naslovnoj strani je vest “Tadić rekao to i to”, na drugoj strani neke ekonomske teme, na trećoj najava donošenja novog zakona, i tako dalje.

Dakle, imali smo nekog urednika (tačnije imamo ga i danas) koji određuje koje će biti udarne vesti. To su neke informacije koje su potrebne i koje su zajedničke svim ljudima u jednoj državi, i tako funkcionišu novine već 400 godina.

Sve do danas.

Šta je suština novina? Da zadovolje tu ljudsku potrebu da saznaju šta ima novo, da dobiju svakog dana iznova osećaj da se nešto dešava, da su drugi ljudi oko u tom društvu živi i da nešto rade. Bilo da su to vesti iz sporta, politike, kulture, šta god.

Gledajući svet i ljude oko sebe, sve ukazuje na jednu veliku i nepobitnu činjenicu koja sve više postaje nepovratna realnost:

Fejsbuk su danas novine. “Vesti” su danas ustvari “News feed” na Fejsbuku.

Skoro svi ljudi koje poznajem, prvo ujutru odu na Fejsbuk, da gledaju šta ko radi od prijatelja iz njihovog okruženja, a ne šta rade Boris Tadić ili Angela Merkel.

Ako ogromna većina ljudi ujutru detaljno iščitava ceo Fejsbuk, sve informacije o svojim prijateljima, a tek sporadično odu na sajt Blica ili Kurira ako se desi nešto baš epohalno pa svi to šeruju, onda se postavlja logično pitanje – šta su u današnje vreme “vesti dana” za većinu ljudi?

Odgovor je možda poražavajući, ali je nažalost istinit. “Vesti dana” su, na primer: “Pera i Jelena postavili slike sa letovanja”, “Kiza odvalio dobru foru u statusu”, “Đorđe otvorio kafić, evo su slike”. Sve ove vesti koje danas novine objavljuju na naslovnim stranama su uglavnom potpuno marginalne.

Fejsbuk je otkrio jednu stvar koja je važila izgleda oduvek: Ljude mnogo više zanima šta rade ljudi iz njihovog okruženja nego neki tamo nedodirljivi ljudi koji su na vlasti i slično. Već 400 godina ljudi čitaju vesti o ljudima koji im nisu bliski samo zato što nije postojala tehnička mogućnost da svako svaki dan kupi novine u kojima će na udarnim stranama biti naštampane vesti o njegovoj komšinici, kumu, sestri, drugaru iz škole. Osobe koje su predsednici države, kraljevi, ministri, pevačice, glumci, su bili jedini zajednički “poznanici” svih ljudi, a pošto su novine imale tehničke mogućnosti da štampaju samo jednu verziju novina, štampale su informacije o njima. To su bile jedine univerzalne informacije koje mogu da se odštampaju a da kako-tako mogu da zainteresuju bilo koga.

Danas, Fejsbuk je sve to promenio i razotkrio konačno šta ljude zaista zanima. Fejsbuk nema urednika koji će nasilno svakom korisniku da stavi prvu vest u News feedu “Mlađan Dinkić otvorio fabriku”. Umesto toga, algoritam sklapa posebnu “naslovnu stranu” za svakog čitaoca. U vrh će izaći statusi i linkovi od ljudi sa kojima imamo najveću interakciju, i stvari koje su postavili ljudi iz našeg bliskog okruženja.

Ne znam da li ste svesni, ali dolazi vrlo uskoro doba kada apsolutno niko živi neće čitati vesti “Tadić izjavio ovo ili ono”, “Političar otvorio fabriku”, i tako dalje. Prosto, zato što niko živi neće šerovati te informacije na Fejsbuku. Informacije o Zokiju i Mikiju iz komšiluka su ljudima neuporedivo interesantnije. Zoki i Miki postaju danas važniji od Tadića i bilo koga. Jedine informacije o političarima koje će zaista imati vidljivost biće neki duhoviti posteri na Vukajliji u kojima se oni pojavljuju i slično. Već sada je tako, poprilično.

Stoga, ulazimo u jedno vreme kada “spinovanje” informacija neće biti nimalo lako. Džabe ako pet glavnih medija objave neku vest ne bi li je na silu predstavili “važnom”. Ako je ljudima to dosadno, neće je niko šerovati na Fejsbuku i ćao. Očigledno je da ogromna većina ljudi danas odlazi na novinske portale isključivo tako što je neko šerovao neku vest na Fejsbuku, pa kliknu i pročitaju. To se može videti ako otvorite statistiku posećenosti bilo kog portala. Ljudi sve više zauzimaju stav “idem ja samo na Fejsbuk, ako se desi nešto važno, to će neko šerovati pa ću videti”. Sve je manji procenat ljudi koji ukucavaju direktno npr. www.Blic.rs sa namerom “da vidim šta ima novo”. Ja sam prvi jedan od njih, a vidim da se i ljudi iz mog okruženja uglavnom ponašaju isto.

Dakle, vesti o političarima, zakonima, strankama i slično uskoro postaju potpuno marginalne i nevidljive. Kao, recimo, one vesti iz kulture koje stoje tamo negde pri kraju novina, a koje niko živi ne čita. Tipa “Konceptualni umetnik za koga je čulo pet ljudi otvorio izložbu bakroreza”. Možda čak i još marginalnije od toga. Te vesti će čitati samo ljudi koji su neka intelektualna elita – političari, ekonomisti, aktivisti.. ali ne i široke narodne mase kojima su do sada te vesti bile jedino što mogu da čitaju u nedostatku vesti o komšiji. Strankama bi bilo mnogo pametnije da kreiraju nekakav viralni sadržaj, infografike na kojima predstavljaju svoje rešenje za probleme, interaktivne akcije, i slično, jer sa trenutnom postavkom stvari, samo bespotrebno troše vreme na ove PR objave o tome ko je otvorio koju fabriku i slično. Te informacije se jednostavno nikada neće probiti na Fejsbuk. A Fejsbuk su danas vesti.

I da napomenem jednu bitnu stvar:

Ovo nije samo moje mišljenje, osobe koje su imale uvid u jako opsežna i skupa istraživanja internacionalnih novinskih kompanija su mi rekle identične stvari.

Portali neće propasti, ali će im poseta sve više dolaziti sa Fejsbuka na pojedinačne tekstove, a sve manje na Home Page odakle neko razgleda, i na kraju će se pretvoriti u ko zna šta. Stoga, postaje sve manje važno šta je neki politički podobni urednik odabrao kao “glavnu vest”.

To je, rekao bih, sadašnji pravac razvoja nečega što se zove “vesti” i ne vidim da će se to ikako promeniti. Fejsbuk je radikalno izmenio naše živote.

 

 

published on February 2nd, 2012
comments

Naredni video klip je remek-delo koje na najbolji mogući način opisuje svet u kome trenutno živimo, i objašnjava mnoge probleme i konflikte među ljudima danas. Nakon gledanja ovog klipa, biće vam mnogo jasnije zbog čega se dešavaju neke stvari koje se dešavaju i u Srbiji, a i širom sveta. Usled ubrzanog protoka informacija – pobune, revolucije, konflikti, sve manje imaju uzroke u različitim verama, nacijama… glavna razlika među ljudima danas sve više postaje u percepciji vremena. I svi konflikti u osnovi se mogu svesti na konflikte između ljudi koji su fokusirani na prošlost ili sadašnjost i onih koji su fokusirani na budućnost.

Ovo predavanje održao je jedan od najvećih živih psihologa, Filip Zimbardo. Možda se sećate onog čuvenog eksperimenta sa zatvorenicima na Stenfordu, on je idejni tvorac toga. U poslednje vreme, Zimbardo se bavi proučavajem psihologije vremena jer smatra da je osećaj vremena sve važnija tema u današnjem društvu. U pitanju je inače organizacija Cognitive Media koja uzima govore proslavljenih ljudi, i pravi od njih ove nacrtane infografike u realnom vremenu, koji su jako gledani i šerovani na YouTubu. Ako vas ovo zainteresuje, imate i druge njihove klipove na kanalu RSA Animate, svi su odlični (pogledajte prvo one sa najviše pregleda).

Potrošio sam čitav dan kako bih ovaj klip preveo, ispričao i izmontirao, pa vas molim da ga pogledate. Jako je važno da ovaj klip stigne do što više ljudi u Srbiji, a posebno do profesora, lidera, biznismena i ljudi koji su generalno u situaciji da mogu nešto da promene i povedu u nekom pravcu. Dakle, šerujte ga što više.

Uživajte.

 

Povodom nasilja nad hrvatskim navijačima u Novom Sadu, Milan Strongman Jovanović pokrenuo je pre par dana akciju da ljudi promene svoju Fejsbuk sliku u miks hrvatsko-srpske zastave, rad dizajnera Stefana Gužvice (SR) i Anje Blažević (HR). Ideja akcije nije bila nikakvo ujedinjenje i obnavljanje Jugoslavije, već zalaganje za civilizivano ponašanje na utakmicama i normalne odnose dve susedne zemlje.

Akciju sam prihvatio među prvima i postavio ovu sliku na profil, uz kratak komentar. Vest o akciji zatim je objavljena u hrvatskim, a potom i srpskim i bosanskim medijima, i obišla je region.

Continue Reading…

comments

Jedna od glavnih opasnosti za novonastale web projekte, pogotovo one koji su izazvali veliku pažnju javnosti u početku, leži u terminu koji se na engleskom zove “fad”. (Čita se “fed”). Ako se bavite planiranjem i razvojem web projekata, ovaj termin treba dobro da zapamtite, jer njegov efekat može biti fatalan.

Fad proizvodi su brendovi koji žive koliko i vilin konjic. Oni inicijalno izazovu ogroman buzz (priču) među takozvanim “early adopterima”, jer su zanimljivi, novi, provokativni, duhoviti, viralni, itd. Kasnije, kada osećaj novog prođe, najveći deo ovih brendova ne opstane, jer njihovi kreatori nisu razmišljali nekoliko koraka unapred. Konkretno, proizvod se nikada ne prelije iz early adoptersa u masu jer ima malu realnu vrednost osim toga što je nov i drugačiji.

Sa tačke psihologije, fad proizvodi izazivaju inicijalnu pažnju pre svega jer o njima puno pričaju ljudi koji vole sve što je novo i generalno anti-mainstream. Takođe, fad nije isto što i trend, trend je nešto što opstaje značajno duže vreme.

Recimo da se pojavi crnkinja u malom gradu u kojem žive isključivo belci. Devojka bi inicijalno izazvala ogromnu pažnju i ceo grad bi pričao o njoj. Međutim, ukoliko se radi o osobi koja je generalno dosadna i nema ništa specifično u sebi, posle par meseci niko više ne bi obraćao pažnju.

Sa pojavom Interneta, ovaj fad-sindrom je postao jači nego ikad i nikada nije bilo više ovakvih slučajeva, jer je relativno lako izazvati “buzz” nečim novim i drugačijim. Teško je to očuvati.

Primera radi, uporedio sam ovde Google Trends za dva web projekta koji su, prema mom mišljenju, potpuni fad i anti-fad: “Hot Or Not” i Infostud.

Hot Or Not, ako se sećate, bio je onaj čuveni web sajt na kome bi vam izlazile fotografije koje su ljudi postavili sa željom da ih ocenjujete, da li su “dobra riba-frajer” ili ne, i tako po ceo dan. Ovaj projekat se uzdigao prilično naglo, jer je bilo prilično novo i provokativno, ali nije bio održiv na duge staze jer nema neku realnu dugoročnu vrednost. Sa druge strane, imamo Infostud, koji je počeo kao sajt sa informacijama o školovanju u zemlji i inostranstvu, a zatim i o poslovima. Dakle, ništa novo, ali svakom treba zaista, i ima pravu, ogromnu i neospornu vrednost. Pogledajte grafikone i uporedite živote jednog i drugog.

Neko ko posmatra stvari površno bi na početku možda rekao “nema vajde od ovih informacija za studente, daj da napravimo sajt za ocenjivanje slika”.

Još ekstremniji primer fad-a je nedavno lansirana alternativa Twitteru pod nazivom Heello, a koju je pokrenuo vlasnik TwitPic-a. Jedina vrednost koju je ovaj sajt ponudio u odnosu na Twitter je to što je nov. Rezultat? Pogledajte grafikon. Ekstremni primer fad-a.

Google Plus?

Šta god čitali i pričali, grafikon koji generiše Google Trends lično dovoljno govori. Ovo ne mora da znači da će Google+ umreti jer ipak iza njega stoji najjača Internet kompanija na svetu, ali inicijalni efekat je ovakav kakav stoji na grafikonu i to niko ne može da ospori.

Na Twitteru, recimo, postoji masa naloga koji su doživeli ovaj “fad efekat”. To su oni konceptualni nalozi koje svi zaprate za jako kratko vreme, a onda doživljavaju polako, ali sigurno, pad čitanosti i interesovanja. To se desilo sa nalozima poput @Moderan_Mladic, a desiće se sigurno i sa trenutno najpopularnijim nalogom @BratPantela. Jednostavno, fad je u generičkoj suštini ovakvih konceptualnih Twitter profila i njihovi autori treba da budu od početka spremni da se suoče sa tim.

Btw. sve ovo i mnogo više se uči na Ekonomiji i zove se Teorija životnog veka proizvoda. Doduše tamo se malo pažnje posvećuje fad-ovima jer do pojave Interneta nije ih bilo u tolikom broju.

Kako sprečiti “Fad efekat”?

Najbitnije je da budemo svesni da ovaj efekat postoji i da ne verujemo inicijalnom oduševljenju mase, koliko god da je. Uvek treba razmišljati bar dva koraka unapred i ne oslanjati se na trenutnu slavu. Recimo, od početka postojanja Njuz.neta, mnogi su govorili “ma, to je fora koja će brzo da prođe”. Mi koji činimo Njuz smo bili svesni da ne smemo da se oslanjamo na trenutnu popularnost i zato uvek smišljamo nešto novo, kroz razne akcije, stalno uvođenje novih formi u tekstove, knjigu, širenje na radio, konstantno praćenje trendova u društvu, a uskoro će biti Njuza i na televiziji.

Pored viralnosti koju web projekat može i treba da ima, uvek treba da ima i neku realnu, opipljivu vrednost. Recimo, najnoviji primer je trenutno najpopularniji web servis AirBnb, gde ljudi iz celog sveta izdaju svoje stanove na duže vreme turistima. Ovo je novo i osvežavajuće, ali nije fad jer ima i ogromnu realnu vrednost koja će ostati kada “novina” prođe. Toplo preporučujem AirBnb svima koji žele da žive u nekom gradu na par nedelja ili meseci.

Sve u svemu, ukoliko vaš projekat doživi ovaj “fad efekat” a nemate neku dugotrajnu vrednost, pod hitno iskoristite trenutnu pažnju da tu vrednost kreirate i tako održite projekat u životu i nakon što postane “star”. Dakle, oprezno, i bez lažnih iluzija.

 

published on October 29th, 2011
comments

Evo jednog krucijalnog koncepta web marketinga i web dizajna o kome, iz mog iskustva, mnogi ljudi ne razmišljaju niti pomišljaju. Razumevanje i primena ovog koncepta može drastično da poveća šanse za uspeh vašeg web projekta, i upravo primenom ovoga uspeli smo da dignemo neke od naših sajtova od nule do poznatih Internet brendova. Iako je ovo toliko jednostavno i logično, mogu slobodno da kažem da je jedna od “tajni uspeha” na webu.

Velika zabluda zvana home page

Kako izgleda klasičan (pogrešan) pristup u osmišljavanju sajtova u Srbiji? Pa, u najvećem broju slučajeva to izgleda ovako:

Klijent naruči sajt i preda agenciji za web produkciju brief po kojem oni pripremaju predlog rešenja. Dizajneri u agenciji osmišljavaju idejno rešenje za home page sajta, zatim zakažu “dan D” sastanak sa klijentom na kojem prvo pola sata pričaju o tome kako su oni jako dugo istraživali, gledali trendove, proučavali inostrane sajtove iz slične oblasti, a zatim klijentu uz veliko fanfare predstave – pogodićete – home page sajta.

U nekim slučajevima agencija će dati predlog dva ili više rešenja za home page. U svakom slučaju, tada nastupa veliki i ozbiljan brejnstorming, raspravlja se o svakom detalju na home page-u, na sastanak je došao apsolutno svako u firmi i svi su oni fokusirani da taj home page bude što više atraktivan, organizovan, pregledan Svi raspravljaju i razmišljaju o home page-u. Home page, home page, home page, home page. Jer pobogu – home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.

Kada se završi detaljno osmišljavanje home page-a u kome su svi danima angažovali svoje moždane vijuge 100%, i kada svi kažu “ok, to je to, savršeno”, ostaje samo još da se osmisli kako izgleda stranica kad neko uđe da čita neki tekst. Odjednom, nikog više nije briga. U agenciji daju nekom klincu na praksi da nacrta u slobodno vreme kako to izgleda, a zatim pošalju to na mail klijentovoj sekretarici koja otvori fajl na 5 sekundi i odobri. Odjednom, nikakvi sastanci i nikog nije briga kako izgleda sajt “unutra”.

Ovo sve sam viđao nebrojano mnogo puta.

Gde je greška?

Gore sam napisao “Home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.” Greška je u ovoj pretpostavci – to je jedna od klasičnih zabluda koju najčešće imaju početnici.

Na prvi pogled deluje da je sve normalno, jer Home page, odnosno “početna strana” se valjda i zove tako jer od nje ljudi počinju da gledaju sajt, zar ne?

Ne.

Baš naprotiv. Razmislite malo. Prvi kontakt novih ljudi sa vašim sajtom desiće se skoro isključivo tako što kliknu na neki tekst koji je neko okačio na Fejs ili Tviter ili tako što će tražiti nešto na Guglu pa će im izaći neki od tekstova sa vašeg sajta. Statistike pokazuju da će u više od 90% slučajeva ljudi koji prvi put u životu dolaze na vaš sajt doći upravo na neku unutrašnju stranicu – na neki od tekstova na sajtu. A ne na home page.

Unutrašnje stranice su ono što se u marketingu zove “landing page” – stranica na koju će doći korisnik koji se po prvi put u životu susreće sa vašim sajtom i vašim brendom. Stoga je za sve njih ovo početna strana, stranica na kojoj donose odluku da li će razgledati šta sve kod vas ima ili će zauvek otići. A ne prokleti home page.

Ovo je toliko važno da ću sada da ponovim to isto velikim slovima, za ljude koji samo preleću preko teksta, da im slučajno ne promakne.

Home page nije prva strana koju će videti novi posetioci vašeg sajta. Oni će doći tako što je neko okačio neki vaš tekst na Fejs ili su tražili nešto preko Gugla. Prvi susret ljudi sa vašim sajtom biće na stranici sa jednim konkretnim tekstom, koja se zove landing page.

Ako želite da vaš web projekat uspe, postavite ovu rečenicu na svoj desktop i gledajte u nju po ceo dan da je dobro zapamtite.

Kako sada možete da iskoristite ovo saznanje? Tako što učinite sve što možete da osobu koja je došla na “landing page” zadržite na sajtu i da je zainteresujete. Sve ono što ste razmišljali i analizirali vezano za home page, sada treba da razmišljate za landing page duplo više jer je mnogo važnije.

Evo jedne fore koja je bukvalno ubica: Ako imate na sajtu neke jako popularne, “viralne” tekstove, postavite linkove do tih tekstova odmah ispod svakog teksta na vašem sajtu. Recimo, box sa 5 najpopularnijih tekstova. Na taj način, imate neuporedivo veće šanse da nov posetilac vašeg sajta ostane i otvori još nekoliko stranica umesto da završi sa čitanjem teksta i klikne na ono “x” u uglu ekrana a da nije ni primetio kako se zove vaš sajt. Stavite ovaj box ispod teksta a ne u sidebar, jer ljudi po inerciji čitaju ono što je u produžetku teksta, a mnogo slabije gledaju sa strane. Ovo je toliko moćna fora da će moji poslovni partneri  verovatno tražiti da obrišem ceo ovaj pasus kada budu pročitali ovaj tekst.

Sve ove zablude potiču zbog naše dugogodišnje navike na klasične medije. Većina ljudi posmatra sajt kao štampane novine, i u glavi prave analogiju sa naslovnom stranom novina koja “prodaje”, i tamo je logično da se i glavni urednik i svi ostali najviše brinu oko naslovne strane. Za puno razumevanje ovog koncepta, probajte da zamislite gondolu sa novinama na kiosku tako da su sve novine otvorene na nekoj slučajnoj unutrašnoj stranici a ne na naslovnoj. Ogromna distorzija percepcije realnosti, zar ne? :)

Koji su izuzeci?

Ovo pravilo je 100% primenljivo i opravdano kada imate novi web projekat sa bilo kakvim sadržajem i kada treba da dignete posetu.

U slučaju da radite redizajn nekog postojećeg portala, koji već odavno ima veliku posetu, neku svoju publiku i ime, onda je home page već mnogo bitniji, što je i logično. Ali čak i tada treba imati na umu da i dalje treba privlačiti nove ljude – zašto da ne. Tako da je “landing page teorija” uvek važna.

Naravno, držite se zdravog razuma. Postoje sajtovi koji su samo jedna stranica, postoje razni specifični izuzeci, nijedno pravilo nije primenljivo na sve slučajeve. Ali mislim da će ovaj tekst dosta doprineti da nadalje posmatrate stvari na drugačiji način. A ako već odavno znate za sve ovo - prosledite tekst onome ko ne zna i kome je potreban.

Više puta sam ovo pomenuo u raznim tekstovima, ali pošto primećujem da i dalje ljudi koji nisu iz web posla ne razumeju razliku, evo ovde jednog kratkog pojašnjenja.

Mnoge domaće firme i političke stranke razmišljaju na sledeći način: Na Fejsbuku ima 3 miliona Srba, na Tviteru 300.000, što je zanemarivo malo u odnosu na Fejsbuk, i onda se uopšte ne bave Tviterom.

Potpuno je nedopustivo da neko ko za sebe tvrdi da poseduje i gradi nekakav brend razmišlja na taj način. Kao da imaju tezgu na buvljaku pa “daj da pomerim tezgu pored ulaza, prodaće se više čarapa”.

Poenta je u sledećem: za velike brendove i političke partije prosečan Tviter korisnik vredi mnogo, mnogo više od prosečnog korisika Fejsbuka. Na Tviteru se nalaze takozvani early adoptersi, opširnije o tome imate u mom tekstu o difuziji inovacija.

Prosečan korisnik Twittera je dakle early adopter, osoba koja ima dosta uticaja na neki svoj krug ljudi, koja inovira ideje u društvo i menja javno mnjenje u svojoj mikrozajednici.

Sa druge strane, prosečan korisnik Fejsbuka je klasičan mediokritet koji kači slike svog bicepsa sa plaže iz Budve i uticajan je jedino na svoju babu da mu napravi sarmu.

“Gde su bre slike na ovom Tviteru? Šta me briga šta piše ova, ‘oću da je vidim u kupaćem!”

Ljudi, da banalizujemo stvari do krajnjeg minimuma, većina ljudi će reći “Na Fejsbuku ima slika, na Tviteru nema”.

Tih 300.000 ljudi koji su došli na Tviter, došli su tu da bi svojim rečima i mislima nekako uticali na društvo oko sebe. To su ljudi koji imaju dara za komunikaciju, PR, uticaj na ljude i nametanje mišljenja. Govorim o proseku, naravnu, ima i na Tviteru autističnih ludaka.

Sa druge strane, od ovih tri miliona ljudi na Fejsbuku, njih 2.900.000 je tu došlo da bi se švalerali i/ili igrali igrice. Njima kad pokažete Tviter, reći će “šta je bre ovo, nema slika, čemu ovo služi? Gde su ribe? Pa dobro, vidim da je ovo žensko, ali nema slika, samo neke njene rečenice, šta će mi to.”

Dakle, sa ovakvom postavkom stvari došlo je do segmentacije ljudi, a vi i sami možete zaključiti kakav tip ljudi je na Tviteru.

Plus – tehnički gledano, potencijal Tvitera za širenje informacija je mnogo veći. Profili na Tviteru su uglavnom javni i broj pratilaca je neograničen. Profili na Fejsbuku su uglavnom zaključani za javnost i vrlo ograničen broj ljudi vidi šta neko postavlja. Na Fejsbuku ima mnogo više cenzure i masu stvari će vam ukloniti pa čak i ugasiti profil, a na Tviteru možete postovati šta god.

Većina Tviteraša ima i nalog na Fejsbuku, ali će na Tviter uvek postavljati inteligentnije i društveno angažovanije stvari nego na Fejsbuk.

Tviter korisnici vrede mnogo više

Ovde govorim o čisto marketinškoj vrednosti, da ne bude zabune da zagovaram nekakav elitizam. Ako posmatramo sa strane Boga, ili u šta god verujete, svi ljudi vrede isto, i onaj prosjak na ulici bez kompjutera i Tviteraš. Ali, ako merimo marketinšku vrednost, prosečan Tviter korisnik vredi mnogo više od prosečnog Fejsbuk korisnika. Ovo, podvlačim, važi za velike brendove, za mali biznis računica “ovde ima više naroda, udri tamo” je potpuno opravdana.

Amerikanci su ovo davno shvatili, te su njihovi političari tamo najaktivniji na Tviteru.

Eto, toliko o tome, a sad možete da tvitnete ovaj tekst :)

 

Ovih dana se u medijima priča o velikom izvoznom potencijalu intelektualnog rada putem Interneta, o jednom potencijalu vrednom ko zna koliko milijardi eura, koji Srbija poseduje ali ga skoro uopšte ne koristi. Za razliku od nekih drugih, pametnijih zemalja.

Ovaj tekst pojašnjava celu tu priču i namenjen je pre svega ljudima koji nisu baš upućeni o čemu se tu tačno radi. Pre svega je važno da ovo pročitaju ljudi na visokim položajima u državi, koji mogu da odlučuju ili lobiraju o izmenama zakona i strateškim ciljevima. Ako imate takve u bliskom okruženju, zamolite ih da na 20 minuta zaborave na Kosovo, štrajk malinara, usklađivanje zakona o kupusu sa Evropskom Unijom, i da pročitaju ovaj tekst.

“Jedina šansa Srbije je u poljoprivredi”

Ogroman deo naših političara kao u pačjoj školi ponavlja ovu rečenicu već deset godina i ova nesrećna ideja se zakucala među njima kao jedina moguća. Na prvi pogled, čovek bi rekao da su u pravu – industrijska proizvodnja nam je potpuno propala tokom ratova devedesetih, fabrike zarđale i u raspadu, plus je nemoguće biti jeftiniji od Kineza pa sad ne vredi ni da pokušavamo. Šta drugo da proizvodimo i izvozimo osim poljoprivrednih proizvoda? Ovo razmišljanje je potpuno na mestu i bilo bi tačno osim u jednom slučaju. Kada ne bi postojao Internet.

Redefinisanje pojma “izvoz”

Da bismo razumeli ceo koncept, ključna prekretnica koja treba da se desi u našim mozgovima je redefinisanje pojma “izvoz”. Ovo je ubedljivo najvažniji deo procesa, zato sada pažljivo čitajte.

Kada kažemo “izvoz iz Srbije”, na šta ljudi pomisle?

Ima raznih asocijacija, ali recimo da ljudi zamišljaju kako mi šaljemo nekakve maline, traktore, šrafove, neke opipljive stvari koje smo proizveli u državi Srbiji, u neke druge zemlje. Sve te stvari se prevoze nekakvim šleperima, brodovima ili kako već do tih drugih država, a te druge zemlje našim firmama za to daju neki novac u stranoj valuti. Tako devize ulaze u zemlju i to se zove izvoz. Mislim da i deca u osnovnoj školi to uče.

Internet je potpuno redefinisao koncept izvoza. Pođimo od najjednostavnijeg primera koji svi razumeju.

Mirko sedi u Kragujevcu i pravi web sajt za jednu kanadsku firmu. Kada završi sajt, pošalje im fajlove na mail, a oni njemu pošalju npr. 2000 eura. Ovo je izvoz usluge.

Slavko sedi u Zaječaru i napravio je program koji služi za uređivanje novinskih portala. Ljudi iz celog sveta dolaze svakog dana na njegov sajt i plaćaju mu po 100 dolara da skinu njegov softver. Ovo je izvoz proizvoda. Na globalnom tržištu.

U oba slučaja finalni rezultat je da devize ulaze u zemlju, isto kao što bi ušle od malina, traktora ili šrafova. Ali, čekajte, zar nije ovo još bolje?

Prvo – kao što vidite, nisu potrebni šleperi, sertifikati, magacini, carina, lager, distribucija i gomila nepotrebnih troškova koje zahteva klasičan izvoz.

Drugo – u ovom slučaju nismo tehnološki ograničeni! Više nije problem što su one mašine u Kragujevcu zastarele pa mogu samo da štancuju Jugo 45 dok Tojota sledeće godine priprema automobile na atomski pogon! Ovde nema tih ograničenja i možemo biti konkurentni Amerikancima, Japancima… a lično znam za firme iz Srbije koje to i jesu.

Da, ovo se dešava, danas, i na hiljade ljudi iz Srbije živi ovako. A država ih uopšte ne prepoznaje.

“Ali čekaj bre. To je samo za ove što znaju da prave te sajtove i te programere… hakere… kako se zovu… ?”

Ovo je još jedna zabluda domaćih političara, isto kao i ona “šansa u poljoprivredi”. Ne, naprotiv. Da je ovo nešto što mogu da rade samo programeri, ne bih nikada pisao ovaj tekst.

Izvoz intelektualnog rada preko Interneta danas rade gotovo svi – ljudi koji znaju da pišu, operativci, menadžeri, fotografi… posebno naglašavam da to mogu da rade ljudi u Srbiji koji su završili netehničke fakultete – filološke, filozofske, pravne… kao i svi oni klinci koji sede ispred dragstora i piju pivo ili kelnerišu po kafićima. Evo nekoliko primera.

- Pisanje tekstova za potrebe marketinga ili razne druge primene. Ne treba nikakva posebna kreativnost, doduše potrebno je poznavanje engleskog jezika, ali masa mladih u Srbiji dobro stoji sa engleskim.

- Fotografija. Ljudi fotografišu voće, povrće, ljude u nekim pozama i situacijama i prodaju te fotografije preko Interneta. Veliki broj ljudi u Srbiji živi od ovoga. Stavljaju te fotografije u velike baze i kada neko iz npr. Australije traži lepu fotku za svoj bilbord i odabere baš njegovu, njemu stiže novac.

- Asistencija. Klasičan “sve i svašta” posao koji može da radi neko bez fakulteta. “Sredi mi za sutra ove tabele u Excelu”, “Pronađi mi na Guglu sve o naftnim rezervama Ruande i pošalji mi na mail”, “Rezerviši mi kartu za avion”. Zašto bi neko radio ovde svaštarske poslove kod privatnika za 200 eura, kad može da radi za nekog stranca za 500 eura mesečno ili više, a pritom, da ponovim još jednom – devize ulaze u zemlju.

Da ne dužim više, spisak mogućih poslova je beskrajan. Sve to ljudi rade, širom sveta. Svet se drastično izmenio i jako je važno da znamo šta se dešava.

Ima dva načina da se naši ljudi uključe u ovaj talas – jedan je da sami traže posao preko Interneta, drugi je da se zaposle u domaćoj firmi koja okuplja više ljudi ali opet izvozi njihov intelektualni rad.

Posebno naglašavam da za ovaj “intelektualni rad” preko Interneta nije baš potrebno da se bude mega intelektualac sa 3 diplome.

Ovo je najbolji način da sprečimo “odliv mozgova” – moderni gastarbajteri

Kada svedete račune, o čemu se ovde radi? Pa, kao što vidite, ovi ljudi praktično rade u inostranstvu a sede u Srbiji! Svi oni mladi i talentovani ljudi koji bi inače otišli negde. Ako neko radi u Nemačkoj i deo svojih deviznih primanja šalje rodbini u Srbiju, to je ok jer smanjuje deficit zemlje. Ali u ovom slučaju – 100% svih njegovih deviznih primanja ostaje u zemlji. Plus, nema stresa, nema napuštanja domovine i porodice, živiš u svojoj zemlji sa svim ljudima koje voliš.

Da, možda zvuči kao utopija, ali ovo je realnost i ovo se zaista dešava. Ljudi žive ovako uveliko, u Srbiji.

“Sve je to lepo, ali ipak tu treba znanje engleskog, rada na kompjuteru… jel’ znaš bre ti da u Srbiji pola ljudi ne zna ni da se potpiše kako treba…?”

Taj koji ne zna da se potpiše nek sprema ručak i večeru za ovog koji zna i koji će da radi ove poslove. Ne moraju svi da rade za računarom, tu je logistika, organizacija ljudi koji će da rade, a sve je to deo sistema. Ako bi recimo 200.000 ljudi živelo od ovoga, i ako svako donosi u proseku 10.000 eura godišnje, to je dve milijarde eura godišnje. To je upravo onoliko koliko svake godine nama šalje dijaspora da ne pomremo od gladi i zakrpimo spoljnotrgovinski deficit. I naravno, ne može se doći do te brojke preko noći, ali sa nekim dobrim planom i fokusom države možda i može za nekih 5, 10, 20 godina. U svakom slučaju, država bi odmah mogla da počne da dobija priliv od poreza, jer masa ovih ljudi sada radi “na sivo” zbog nepostojanja zakona, i država tu gubi ko zna koliko novca.

Ovo je izvoz 21. veka i ovo je patriotizam. Najbolji način da pomognete svojoj zemlji.

Zbog svega ovoga potrebno je da promenimo zakone o elektronskom poslovanju

Jedan od preduslova za stvaranje atmosfere za rad na ovim poslovima je da imamo normalne zakone o elektronskom poslovanju u kojima je sve lepo i precizno definisano. Zbog toga je nekoliko nas Internet preduzetnika tokom ove godine pokrenulo priču o tome putem socijalnih medija – i mi već mesecima lobiramo kod raznih političara i privrednika da država nešto uradi po ovom pitanju.

Mnogi ljudi misle da su ti zakoni bitni samo zbog dolaska servisa PayPal koji omogućava plaćanje preko Interneta, ali nije samo to u pitanju – mi želimo da motivišemo državu da generalno obrati više pažnje na Internet poslovanje, a zašto – nadam se da vam je nakon ovog teksta jasnije.

Kako vi kao pojedinac da se spremite za ove poslove?

Učite engleski. To vam je najvažnije. Gledajte serije i filmove na engleskom sa titlom na engleskom, upijajte duh jezika. Čitajte njihove sajtove, upoznajte zapadnu kulturu i način razmišljanja jer će to biti presudno za ovakve poslove u budućnosti. Učite rad na računaru, snalaženje na Internetu, pretragu informacija… to su danas sve osnovne stvari.

Čitajući moj blog možete dosta naučiti o samozapošljavanju preko Interneta, a ako država nešto uradi po ovom pitanju, biće sve više domaćih firmi koje će vas pre ili kasnije zaposliti. Ako pokrećete neki sajt, imajte na umu da je mnogo bolje da bude na globalnom tržištu i da se bavite izvozom, nego da pokušavate da zaradite nešto u okviru domaćeg tržišta koje je malo.

Toliko od mene, a vi prosledite ovaj tekst onima kojima treba da bude prosleđen.

 

 

published on August 10th, 2011
comments

Pre pet godina jedan mladi momak postavio je pitanje na forumu “Dizajn Zona”, koliko da naplati posao. Tada sam bio nešto inspirisan pa sam mu odgovorio. Taj kratak odgovor kruži po Internetu već godinama, i ljudi ga često citiraju, pa sam zato sada rešio da ga objavim u integralnoj verziji.

Pitanje je glasilo:

Interesuje me koliko se kretju cene izrade sajtova kod nas… treba da radim sa ortakom sajt za neku shkolu slikanja.. znachi nishta komplikovano ni shto se dizajna ni koda tiche pa me interesuje koliko bih otprilike kesha mogao da im trazhim poshto uopshte nemam ideju kako se kretju cene kod nas…

Moj odgovor je bio:

Lupi cenu. Uzmi posao. Sedi i radi.

Prvi put ćeš se zajebati i reći manje nego što vredi, to je sigurno.

Sledeći put ćeš reći malo veću cenu. I opet ćeš se zajebati.

Treći put ćeš reći neku realnu cenu. I radićeš tako neko vreme.

Onda ćeš čuti da neko tamo naplaćuje triput više od tebe za isti posao. I popizdećeš.

Zatim ćeš da probaš i ti da naplatiš isti takav posao triput više. I izduvaćeš najstrašnije.

Onda ćeš da probaš da prisluškuješ šta taj neko priča svojim klijentima kad ugovara posao. I čućeš da izgovara neke nerazumljive reči, neke pojmove koje čuješ prvi put u životu. Čućeš da na tim sastancima pričaju o svemu samo ne o konkretnim stvarima. I tek ti onda neće ništa biti jasno.

I otići ćeš kući. I sedećeš tako, gledajući u crvenu lampu na zidu, i razmišljaćeš. Ovaj trenutak je najbitniji.

Posle dovoljno dugo razmišljanja, primetićeš da se u crvenoj lampi nešto mrda. Kad malo bolje pogledaš, videćeš gomilu zelenih nula i jedinica koje promiču kroz lampu. I mislećeš da si poludeo.

Onda ćeš skrenuti pogled ka saksiji sa kaktusom. I videćeš nule i jedinice kako promiču među bodljama.

I ući će tvoja devojka na vrata, sva sastavljena od zelenih nula i jedinica.

I gde god se okreneš, videćeš te nule i jedinice kako promiču.

Videćeš Matrix.

Ustaćeš, obući ćeš se, i otići kod klijenta na sastanak za posao. I koju god cifru da izgovoriš, on će je prihvatiti.

Dalje je istorija.

Pozdrav.

published on June 26th, 2011
comments

Ako gledate jedan klip godišnje, neka ovo bude taj.

Postoje razne knjige i seminari koje govore o ciljevima, fokusu i istrajnosti u poslu, ali ovaj kratak film je objasnio sve te stvari mnogo bolje.

“Čovek koji je sadio drveće” je animirani film iz 1987.  koji je iste godine dobio Oskara.  Gledao sam ga preko 20 puta i svaki put se naježim. Sada sam ga postavio online sa prevodom kako bi što više ljudi videlo ovo neotkriveno blago. Traje 30 minuta.

Moja preporuka vam je da odvojite pola sata bez Fejsa, isključite telefone, i odgledate u miru ovaj film. Biće vam to najbolje utrošenih 30 minuta u skorije vreme.

Uživajte.

Iznenađujuće veliki broj ljudi veruje da je nemoguće poslovati na globalnom tržištu iz Srbije jer PayPal ne radi sa Srbijom. Ovaj mit se provlači kroz poluupućene i neupućene krugove već godinama, pa evo ovde ukratko koje je rešenje.

Razbijanje mita: Paypal nije jedini

Kao što ne postoji samo jedna banka u Beogradu, tako ne postoji ni samo jedan sistem za online plaćanje. Naprotiv, ima ih na stotine, razlika je samo u tome što je PayPal najveći i ima najjači brend. Mnogi drugi sistemi rade sa Srbijom. To znači da možete kod njih otvoriti račun ako ste u Srbiji, i mogu vam slati novac na devizni račun koji je u bilo kojoj banci u Srbiji. Toliko je jednostavno.

Dakle, nepostojanje PayPala u Srbiji nije nikakva prepreka za e-Trgovinu. To je samo mit koji su izgradili svi oni ljudi koji se večito na nešto žale i jedva čekaju da čuju da nešto ne može pa da to iskoriste kao izgovor za svoje neuspehe. Onaj ko ima viziju i dobar proizvod, prodavaće to jednako uspešno sa ili bez PayPala. Tačka.

E sad, pitanje je – od svih tih drugih provajdera koji rade sa Srbijom, koga izabrati?

Uzmite 2Checkout

Sad bih mogao ovde da pišem o tome kako postoji ovaj i onaj provajder koji radi sa Srbijom, ali samo bih vas zbunio sa gomilom linkova. Umesto toga, nemojte mnogo da razmišljate – uzmite 2Checkout. Proveren je, radi sa Srbijom, i znam bar 10 ljudi koji preko njega prodaju nešto iz Srbije.

Dakle, suma sumarum – 2Checkout je isto što i PayPal, ali radi sa Srbijom. Štaviše, ljudi vam mogu kupovati vaš proizvod preko 2Checkouta i karticom i PayPalom, šta god preferiraju. Poenta je da vi ne morate imate PayPal da bi vam ljudi širom sveta plaćali PayPalom. 2Checkout nalog vam sve to rešava.

Za razliku od domaće Banca Intese koja vam traži 500.000 eura prometa da biste mogli da prodajete karticama preko Interneta, 2Checkout vam traži 47 dolara za start. Ne morate da imate čak ni firmu.

Da li je to po zakonu?

Jeste. Po našem zakonu vi ne možete imati devizni račun u stranoj zemlji kao fizičko lice. Međutim, 2Checkout, kao i PayPal, nije devizni račun. Oni jednostavno prodaju robu u vaše ime, nešto kao Komision u staroj Jugoslaviji, a vi kod njih imate “virtuelni račun”. To je nešto kao njihov interni bankarski sistem koji je hermetički zatvoren od ostatka sveta.

Koncept virtuelnih računa na Internetu može da bude malo komplikovan za razumevanje, pa evo jedne metafore koja će vam objasniti o čemu se radi.

Kako bi izgledao sajt koji prodaje preko virtuelnog računa u realnom svetu?

Da biste čiste glave shvatili ovo, zamoliću vas za trenutak da zaboravite da postoje fakture, fiskalne kase, PDV, banke, platni promet, nalozi, uplatnice, klirinzi, papiri, obrasci, pečati, FT1P, šalteri, procedure, pozivi na broj… zaboravite na sve to jer je Internet prodaja prosta i jednostavna, bez smaračke birokratije i administracije.

Recimo da se bavite proizvodnjom džempera. Imate jedan lokal u kome su izloženi svi vaši džemperi. Mušterija uđe i razgleda džempere. Kada odabere džemper i kaže prodavcu “hoću ovaj da kupim”, prodavac kaže “ok, plaćanje je u radnji pored, pređite tamo pa dođite kad platite”.

U radnji pored sedi Jovica koji se bavi samo naplatom. Mušterija uđe i kaže Jovici “kupujem džemper od ovih do vas, košta 3000 dinara”. Mušterija da Jovici 3000 dinara, Jovica mu da potvrdu da je platio. Mušterija se vraća kod vas sa potvrdom i vi mu dajete džemper.

Jovica je 2Checkout. On se bavi samo naplatom. U tržnom centru ima na stotine radnji (sajtova), ali se samo Jovica bavi naplatom a svi ostali lokali (sajtovi) su samo izložbeni prostori. U celom tom sistemu, Jovica je jedini koji ima obavezu da bude legalno registrovan kao firma koja se time bavi. Što se tiče vas, Jovici je potpuno svejedno da li vi prodajate džempere u lokalu, da li ih prodajete na tezgi ispred zgrade, da li imate firmu sa 100 zaposlenih ili sami pletete i nemate registrovanu firmu.

Ko god da ste, Jovica svima daje jednake uslove: 4.5 % od vaših prihoda ide njemu. Vi kao prodavac u svakom trenutku možete ući kod Jovice i reći “daj mi sve što se nakupilo u poslednjih mesec dana”. Jovica ima zapisano koliko para je primio u vaše ime, od toga odbije 4.5% i ostatak da vama na ruke. Da biste počeli da radite sa Jovicom, sve što je potrebno jeste da uđete i da mu kažete “hoću da prodajem preko tebe”, on vam uzme 47 dolara za start i to je to.

U početku vam može delovati neverovatno, jer je sve ovo jedan drugi svet, ali ovako funkcioniše Internet prodaja i potpuno je legalna.

Koja je razlika između Jovice i banke?

Banke uzimaju manji procenat od Jovice, ali su mnogo rigoroznije u uslovima pod kojima vam daju pravo da plaćate karticama, tražiće vam gomilu papira, firmu, potvrde o prometu i tako dalje. Banke neće da se bakću sa sitnom boranijom i bakicama koje prodaju džempere pa su zato uvele ove uslove. U Srbiji je to naravno ekstremno pa Banca Intesa koja jedina ovo nudi traži da imate pola miliona eura prometa.

Zbog toga postoje ljudi kao Jovica. On ima firmu, napravio je ugovor sa bankom, dobio je od njih da mu skidaju 1% po transakciji, a svojim klijentima naplaćuje 4,5%. Jovica prima i daje pare “na ruke”, ali zato ima svoj račun u banci na koji sve te pare stavlja.

Pitanje poreza nema veze sa Jovicom. Vi ste dužni da prijavite porez za svoje prihode, njega to ne zanima.

Naravno, već vidim da će neki od vas pomisliti “Hajde da ja napravim tu firmu i da ja budem Jovica u Srbiji”. Nemojte. U Srbiji ima puno problema, zastarelih zakona, strahova banaka od zlih hakera, i to je jako teško. Lično sam osnovao firmu eKorpa.com sa još nekoliko partnera odmah kada je Intesa objavila da počinje sa Internet prodajom, baš sa namerom da mi budemo Jovica. Međutim, kada sam video koliko tu ima prepreka i zidova, izašao sam iz tog projekta brzinom svetlosti, i nikada zbog toga nisam zažalio. Što pre zaboravite na Srbiju kada je Internet biznis u pitanju, to bolje za vas.

Šta možete prodavati preko 2Checkouta?

Možete prodavati softver, usluge, infoproizvode, i opipljivu robu. Ovo poslednje je diskutabilno jer je slanje robe iz Srbije generalno nesiplativo. O slanju opipljive robe iz Srbije ne znam puno, ako neko ima iskustva, neka napiše u komentarima pa ću dodati ovde.

Najbolje i najsigurnije iz Srbije u ovom trenutku je da preko 2Checkouta prodajete digitalne proizvode. Digitalni proizvod može biti neki softver, pristup nekom sajtu, ebook, video ili audio kurs, itd. Evo nekoliko primera:

Primer 1: Napravili ste sajt na kome prodajete gotove teme za WordPress. Jedna tema košta 30 dolara. Kada neko klikne da kupi temu, ode na sajt 2Checkouta, plati i tema mu bude automatski poslata na mail. Od tih 30 dolara, 4.5% (dolar i po) ide 2Checkoutu i svi su srećni. Kad vam se nakupi 1000 dolara od prodaje, 2Checkout vam šalje novac na vaš devizni račun u bilo kojoj banci u Srbiji, wire transferom. To je sve.

Primer 2: Napisali ste eBook “How to quit smoking”, u kojoj dajete informacije na temu odvikavanja od pušenja. Knjiga košta 20 dolara. Treba vam sajt, takozvani sales page, na kome predstavljate benefite svoje knjige, i negde na stranici dugme “Kupi”. Klikom na to dugme, osoba odlazi na 2Checkout, plaća, i knjiga joj stiže na mail.

Primer 3: Napravili ste web servis na kome ljudi mogu da čuvaju sve svoje slike u punoj rezoluciji. U free verziji mogu da postave do 1000 slika, preko toga se plaća 35 dolara godišnje (ovo je biznis model Flickr-a). Kada ljudi požele da vam plate, kliknu na “kupujem premium verziju”, budu redirektovani na 2Checkout, plate, i nakon toga imaju mogućnost da kače neograničen broj slika.

Ima još mnogo kompleksnijih primera, ali ovo je sasvim jednostavno i dovoljno za početak.

Ovo su samo primeri, ne kažem da baš ovo treba raditi. Za svaki posao najbitnije je istražiti nišu, videti da li je tržište slobodno, zatim napraviti proizvod, a onda sledi optimizacija za Google, AdWords menadžment i ostalo. Poenta je da plaćanje nije problem. Servisi poput 2Checkouta postoje baš zato da bi omogućili startup kompanijama da se fokusiraju na razvoj, marketing i prodaju, a ne na neke papire i pečate kao u Srbiji.

To bi bilo sve. Dakle, nema izgovora, globalni Internet biznis je moguće raditi iz Srbije. Najbitnije je istraživanje tržišta, da imate dobru nišu, a zatim dobar proizvod i dobar marketing. Toliko od mene.

 

U poslednje vreme u Srbiji mnogi uticajni i poznati ljudi masovno dolaze na Twitter. Krenulo je. Twitter u Srbiji više nije samo za ljude iz IT industrije, već mesto na kome su ljudi iz svih oblasti života, kao što je to odavno već u svetu.

Sve je to lepo, međutim, kada prvi put pogledate šta pišu ljudi na tom Twitteru, verovatno vam nije baš jasno. Gomila nerazumljivih termina, taraba i majmuna. Kako čovek da se snađe? Ovaj tekst daće vam odgovor na sva ta pitanja.

Šta je Twitter

Najkraće, ali ne baš tačno objašnjenje bilo bi: Twitter je kao Fejsbuk, ali nema slika. Pišu se samo statusi.

Dakle, vi pišete “Tvitove” koji su nešto kao status na Fejsbuku. Ograničenje jednog Tvita je 140 slova.

Vi izaberete koje ljude želite da pratite. Recimo da ih ima 100. Svaki put kad otvorite Twitter, prikazuje vam se redom šta je napisao, tj. “Tvitnuo” svaki od ljudi koje pratite. Isto tako, svi koji prate vas videće ono što ste vi napisali.

To je osnovna ideja, kasnije slede detalji. Pre toga da vidimo zašto biste se uopšte bavili ovim.

Zašto bi trebalo da otvorite Twitter nalog

Česta predrasuda koju ljudi imaju o Twitteru jeste da je on potpuno beskoristan. “Zašto bih ja čitao šta je onaj tamo jeo?”, pomislićete.

Naprotiv, za mnoge stvari je veoma koristan. Pre svega, kad god vam zatreba pomoć za nešto, najbolji način je da to napišete na Twitteru. Iznenadićete se koliko brzo će vam se javiti neko ko ima rešenje. Drugo, ako se desi neka važna novost, to se najpre proširi na Twitteru. Sve najnovije “fore i fazoni” iz bilo kog posla prvo se prošire po Twitteru. I tako dalje.

Ovo je pre svega zbog toga što na Twitteru ima mnogo više ljudi koji se bave nekim networkingom, PR-om, komunikacijama, znaju prave ljude i prave informacije. Na Twitteru se nalaze takozvani Early Adoptersi, a opširnije o svemu tome imate u mom tekstu “Difuzija inovacija“.

Kako se koristi Twitter

Kada otvorite nalog, prvo počnite da pratite neke ljude koje znate. Možete ih naći u pretrazi ili ako odete na “Who to follow” opciju, pa “Find friends”. Tu ćete dobiti listu svih ljudi iz vašeg address booka koji su na Twitteru. Imajte na umu da ovo nije Facebook, nema zahteva za prijateljstvo. Ovde ljudi jedni druge prate, i nije nužno da pratite nekog ako on prati vas i obratno.

Ako želite nekoga da pratite, jednostavno kliknete na Follow, taj neko nema ništa da odobrava, osim u retkim slučajevima kada je profil zaključan. Generalno, Twitter je javni medij, ali ima retkih izuzetaka koji ne daju da ih svako prati. Dakle, za razliku od Fejsbuka, imajte na umu da je sve što napišete na Twitteru javno i to može svako da vidi.

Kada ste dodali jedno 10-20 ljudi, idite na početnu stranicu i pogledajte malo kako to izgleda. Tu idu redom svi Tvitovi od ljudi koje pratite. Taj niz Tvitova zove se tajmlajn, i često se zove skraćeno TL.

Kao što vidite, ti ljudi pišu Tvitove koji mogu da budu neka misao, informacija, link, ali i odgovor na nečiji drugi Tvit.

Mention:  monkey simbol @

Mention znak (“@”)  je tu da bi se lakše pratilo šta je ko kome odgovorio. Obavezno je da nekog mention-ujete kada  mu odgovorate na njegov Tvit, tačnije da napišete njegov nick sa @ ispred, npr “@plagosus koliko si još tamo”. Kada ljudi ne bi to pisali, niko ne bi mogao da pohvata šta je ko kome odgovorio i na šta. Kliknite na neki Tvit koji ima u sebi @, i videćete sa desne strane “in reply to”, tačnije na koji se tvit to tačno odnosi.

Na primer, neko je napisao: “@Galeb666 imaš u Delta City-u u 23h”. Kliknete na taj Tvit, videćete sa strane originalnu poruku koja glasi recimo “Gde mogu da pogledam novi Tarantinov film?” od korisnika Galeb666.

U glavnom meniju Twittera imate opciju @Mentions. Klikom na nju, videćete sve Tvitove u kojima se spominje vaše korisničko ime sa @ ispred. Bar jednom dnevno bi trebalo da odete ovde, i da vidite ko vas je sve spomenuo.

Još jedna funkcija mentiona je da napišete potpuno novu poruku, koja nije odgovor ni na šta, no jednostavno želite da osoba vidi tu poruku kada bude proveravala svoje mentione. Na ovaj način, vaša poruka može stići do osobe čak i ako vas ona ne prati. Na primer, recimo da @BebaDragic ne prati mene i ne vidi moje tvitove u svom Tajmlajnu, ali ako napišem: “@BebaDragic izašla si u Skandalu na petoj strani”, ona će to videti kada bude proveravala svoje mentione. Često ljudi mentionuju nekoliko ljudi u jednom Tvitu.

Tvit koji počinje sa @ vide samo ljudi koji prate i vas i tu osobu. Ako želite da taj tvit vide svi vaši pratioci, stavite tačku ili bilo koji karakter ispred mentiona na početku tvita. Ovako: “.@BebaDragic izašla si u Skandalu na petoj strani”

Inače, klikom na dugme “Reply” vama se automatski otvara prozor za pisanje Tvita u kome je već dodato @imekorisnika kome odgovarate. To je isto kao da ste ga sami napisali u običnom Tvitu.

Retweet

Kada vam se dopadne nečiji tvit vi možete da ga Retweetujete, to je bukvalno kao da ste postavili tvit “u njegovo ime”. Jednostavno kliknete na dugmence “retweet” ispod tvita.

Kada retweetujete nekog, svi oni koji prate vas videće tvit od ove osobe. Ovo je mehanizam za sticanje novih followera. Ako ste napisali zanimljiv tvit i mnogo ljudi ga retweetuje, dosta ljudi koji ne znaju za vas mogu da se zainteresuju, kliknu na vaš profil da vide šta ste još napisali, i ako im se dopada to što pišete, počeće da vas prate.

Hashtag

Jedan od ključnih koncepata Twittera je takozvana ” taraba” (“#”), koja se zove hashtag. Korišćenje hashtagova ćete najbolje shvatiti kroz par primera.

Primer 1: Recimo da igraju Đoković-Nadal finale Vimbldona. Vi postavljate tvit vezan za meč, i dopišete na kraj tvita #wimbledon. To isto rade svi koji komentarišu meč. Klikom na #wimbledon, svako može videti listu svih tvitova koji u sebi sadrže hashtag #wimbledon, i na taj način imate listu svih komentara na svetu vezanih za meč.

Primer 2: Desio se zemljotres u Kraljevu. Ljudi koji su prvi osetili zemljotres, krenu da pišu na Twitteru sa hashtagom #zemljotres. Na ovaj način, sve informacije o zemljotresu biće centralizovane kroz taj jedan hashtag, i mogu se videti klikom na #zemljotres ili pretragom te reči.

Jedno od čestih pitanja je “koji hashtag da koristim za događaj XY”? Nekada baš nije logično kao u ovim primerima. U tim slučajevima najbolje je da pogledate šta su drugi pisali, često postoji neki zvanični hashtag za taj događaj.

Interne fore

Na twitteru postoji masa internih fora koje su ponikle spontano nekada u prošlosti. Tako, na primer, običaj je da postoje “tri smene”, #prvasmena, #drugasmena i #trecasmena, zavisno od doba dana u kojem ljudi rade i u kojem su aktivni.  Zanimljivi hastagovi su još i #onokad i #kratkinjuz, proverite ih sami, videćete o čemu se radi :)

Masa ovih “internih fora” su nešto što se zove Tviter meme. Pročitajte više u linku.

I još…

Twitter ima još opcija, kao što je mogućnost slanja privatnih poruka, ali možete poslati privatnu poruku samo osobi koja vas prati. Tu je i favovanje tvitova, zatim da pravite liste na kojima sortirate ljude u grupe itd. Naravno, možete menjati pozadinu vašeg profila, itd. Ako vas bude zanimalo, čačkajte.

Koga da pratite?

Suština Twittera je da pratite ljude od kojih možete da čujete korisne informacije, ili koji su vam jednostavno zanimljivi i simpatični.

Neki od dobrih networkera, i uticajnih ljudi u domaćoj Internet zajednici  su @torbica, @smarkovic@milojesekulic@milosdjajic@eniac, @varagic. Zoran Torbica (@torbica) je trenutno možda i najuticajniji čovek na Twitteru, i dosta je zaslužan za popularizaciju Twittera u Srbiji, toliko da je uveden hashtag #kizaapruvd kojim se označava da je javna ličnost na Twitteru prava i da je aktivna u komunikaciji (nešto kao verified by Torbica).

Mene možete pratiti na @istok.

Što se tiče političara na Twitteru, tu su @gordanacom, @jasnamatic, @cistacica, @XXLTulip, @MajaGojkovic, @bobomeal, @JelenaTrivan@predsednicaNSRS. Dodao bih i @leyakeller, koja možda može da se podvede pod “političar”. Ovo su osobe za koje znam da aktivno koriste Twitter, ima dosta političara koji imaju nalog ali izgleda da se plaše da ga koriste i “čekaju da neko drugi probije led”.

Profili stranaka u Srbiji su: @demokrate@sns_srbija@g17plusofficial@srpski_radikali,
@sdpsrbije@ldp@socijalisti, @vojvodina_lsv. Stranke vode svoje profile na različite načine. Neki imaju direktnu komunikaciju i odgovaraju ljudima koji ih nešto pitaju, a neki poput @socijalisti su potpuno pogrešno shvatili poentu Twittera i imaju samo jednosmernu komunikaciju. Objavljuju samo informacije o sebi i baš ih briga da odgovaraju na pitanja građana, koja su na Twitteru javna! Normalno, sve ovo utiče na imidž stranke.

Na Twitteru ima i sve više ljudi iz sveta biznisa. Tu su od nedavno @vjevrosimovic@radujkob@jelenakrstovic, i mnogi drugi. Teniseri su dosta aktivni. Tu je Novak Đoković kao @DjokerNole , kao i @TipsarevicJanko.

Internacionalnih poznatih ličnosti ima jako puno, ako vas to zanima, počnite od liste na http://www.celebritytweet.com/, tu ćete naći masu poznatih ljudi koji Tvituju.

Postoje mnogi konceptualni Tviteraši, koji tvituju pod nekim pseudonimom i niko ne zna ko su. Najpoznatiji od njih je @sloba_milosevic, koji ima zaista genijalne komentare na dnevno politička dešavanja.

Što se tiče domaćih medija, preporučio bih vam da pratite @trojkars za najnovije vesti iz zemlje i sveta, kao i @tracara za vesti o poznatim ličnostima. Nije što su to moji sajtovi, stvarno su jako aktivni i mnogo više povezani sa Twitterom od nekih štampanih medija, što je valjda i normalno. Takođe, preporučujem da pratite i @burek forum, kao i @vukajlija.

I naravno, obavezno pratite @njuznet :)

Ako neko od iskusnih Tviteraša ima ideju ko bi još trebao da se nađe na ovim listama preporuke, neka napiše u komentarima, dodaću. Ja sam namerno ove liste maksimalno skratio, da se ljudi ne preopterete za početak.

Ne zaboravite da prosledite ovaj tekst svima koji su tek došli na Twitter i koji su se uplašili od silnih taraba i majmuna.

To bi bilo to. Srećno tvitovanje :)

Već vidim da će ovo biti jedan od najčitanijih tekstova na mom blogu. Često me ljudi pitaju ovo pitanje, pa evo jednog teksta o tome.

Dakle, čuli ste da postoje ljudi koji zarađuju od Interneta, čitali ste u novinama da onaj Cukerberg ima neke milijarde dolara od onog Fejsbuka, i želite da iskoristite svoje znanje, talenat i energiju da namaknete i vi tu nešto. Ali prosto, ne znate kako. Sve informacije koje postoje raštrkane su na raznim sajtovima, forumima, ima raznih mišljenja, a vi niste načisto šta je tu tačno a šta nije.

Kako zarađuju sajtovi?

Ima raznih biznis modela, ali generalno, sajt može da živi od prodaje reklamnog prostora ili od prodaje nekih proizvoda ili usluga putem sajta. Smatra se da je najbolje ako nešto prodajete. Možete prodavati svoju robu i usluge, ili tuđu robu i usluge. Prodaja reklamnog prostora je dobra za početak, ali teško ćete samo od toga napraviti veći biznis (nije nemoguće, ali je teže).

Posebna vrsta zarade je takozvani affiliate marketing, gde vi nemate svoj shop, već samo šaljete ljude na sajtove koji nešto prodaju i dobijate za to procenat.  Na primer, ja imam posećen i zanimljiv sajt o srednjovekovnim mačevima, ali ne prodajem mačeve. Zato ću uspostaviti affiliate saradnju sa shopom koji ih prodaje i imati procenat svaki put kada neko sa mog sajta dođe na njihov i kupi mač. To se sve beleži i meri automatski putem određenih kodova u linkovima, vi samo treba da pišete o mačevima i zarada vam stiže. Kada mi krene posao mogu nabaviti svoj lager mačeva i početi da ih prodajem umesto da upućujem ljude na tuđe sajtove.

Ovaj primer sa mačevima možete abstrakovati na bilo koju oblast – džempere za kučiće, luksuzne kuhinje, kurseve programiranja, i bilo koji proizvod ili uslugu. Affiliate sistemi u Srbiji još uvek ne postoje ili su nedovoljno razvijeni, ali ih ima jako puno na globalnom tržištu, i lično poznajem masu ljudi koji sede u Srbiji i žive super od toga.

Imajte na umu da je najbitnije naći mikro nišu, a to sam opisao u jednom od prethodnih tekstova “Nalaženje mikro niše”. Inače bi svako mogao da napravi sajt koji zarađuje.

Srbija ili globalno tržište?

Ako želite da zaradite ozbiljne pare od Interneta, kao što je naslov ovog teksta, preporučujem vam da zaboravite na Srbiju. Besmisleno je da radite nešto za tržište od par miliona ljudi, kada na celom svetu ima par milijardi ljudi na Internetu. Dakle, hiljadu puta više. Plus, znate i samo gde živimo. Platni promet u Srbiji je spor, imate probleme sa naplatom, i sve će biti komplikovano. Ljudi ovde nemaju novca, mi smo siromašna zemlja.

Ako volite svoju zemlju i ako ste patriota, najbolje je da ne poslujete u njoj. Ako imate sajt na globalnom tržištu vi se bavite izvozom, dakle, devize ulaze u zemlju, i to je apsolutno najbolji način da pomognete Srbiji. To je isto kao da ste gastarbajter i da šaljete pare svojoj rodbini iz inostranstva, ali mnogo bolje, jer ste ovde među ljudima koje volite a prodajete nešto strancima.

Da li želite slavu ili zaradu?

Jedan veliki lažni trag je slava. Nemojte da vas zavara to što vam svi pričaju kako je vaš sajt ultra moderan i urban i hipsterski i kako su vam tekstovi savršeni. Veoma je lako navući se na slavu i onda godinama gurati taj projekat misleći da će od njega biti nekih para. I ja sam pre mnogo godina bolovao od te boljke ali sam se na sreću izlečio.

Ima i nekih ljudi koji se nadaju da će uspeti tako što će se brendirati i proslaviti kao “ekspert za socijalne medije”, pa će onda prodavati svoje konsultantske usluge. Zaboravite na te bajke i posvetite se ozbiljnom biznisu. Evo, ja sam jedan od tih “eksperata za socijalne medije”, pa kada bih izabrao da živim od prodavanja tih usluga verovatno ne bih imao šta da jedem.

Zabluda broj 1: Firma za izradu web sajtova

Mnogi ljudi misle da je biznis imati agenciju koja će ovde u Srbiji praviti sajtove za razne firme. Deluje primamljivo, jer se sajtovi jako lepo naplaćuju. Krenete sami, pa zaposlite još ljudi, pa uzmete neki prostor, pa sve jači klijenti i tako dalje. Zapravo, to je sve samo ne biznis. To je odlično za početak, ali ne i kao dugoročni plan. Ovo je najčešća greška koju sam viđao tokom poslednjih 12 godina. Ljudi misle “kad budemo dobili da radimo Telenor i ostale jake klijente, uspeli smo”. To je velika zabluda. Da, tu se radi o ciframa od nekoliko desetina hiljada eura po sajtu, ali ne dajte se prevariti. Ako i dođete do takvih klijenata, njihovi zahtevi su ogromni, trebaće vam više ljudi i vremena da realizujete njihove prohteve, i na kraju vam ne mogu ostati neke velike pare.

Ako ste počeli kao firma za izradu web sajtova, plan treba da vam bude samo jedan: da se zauvek otkačite od klijenata, i da vremenom napravite svoje sajtove od kojih živite. To je jedan jedini mogući put. Sve drugo je propast pre ili kasnije.

Postoji više načina da ovo uradite, ali najlakše vam je da vi i vaši ljudi radite na razvoju svojih projekata paralelno sa radom za klijente, i kada vaši projekti počnu da zarađuju dovoljno, jednostavno pošaljete cirkularni mail svojim klijentima sa kratkom rečenicom “Od danas više ne pružamo usluge”, baš kao što su to uradili kreatori aplikacije Mailchimp.

Zabluda broj 2: “Živećemo od reklama”

Naprotiv, od reklama ćete najverovatnije umreti. Planirati sajt koji će da zarađuje od oglašavanja je jako neisplativ i rizičan posao čak i u svetu a kamo li u Srbiji. Postoje pozitivni primeri, kao što je sajt Tračara.com, ali treba zaista mnogo iskustva, znanja, i kombinacije raznih veština da biste to uspeli.

Biznis model “novinari pišu tekstove a zarađujemo od oglašavanja” je jako nesiguran, i imajte na umu da sajtovi dnevnih novina ili televizija uopšte nisu isplativi, već su u debelom minusu i  finansiraju se od prodaje njihovih štampanih izdanja. Oni koriste novinare koji su im na plati za štampano izdanje ili televiziju da bi popunjavali sajt. Kada bi sutra morali da ukinu novine, da imaju samo sajt, većina njih bi mogli odmah da ugase firmu. Ovo nije samo u Srbiji, ista priča važi čak i za najrazvijenije zemlje sveta.

Gledano iz te perspektive, to što smo napravili sajt Tračara.com iza kojeg ne stoji nijedan štampani medij je ogroman, ogroman uspeh. Ali u svakom slučaju, imajte na umu da je jako rizično i ne preporučujem da to radite.

Zabluda broj 3: Google AdSense

Početnici često misle da su Google reklame na sajtu, takozvani “AdSense”, dobar način za zaradu. Odmah da vam kažem, nećete se leba najesti od toga. Lako se instaliraju na bilo koji sajt i svako može da se prijavi, ali nema neke vajde, osim ako vaš sajt nema neke milione i milione poseta dnevno. Ne možete nikada graditi ozbiljan biznis sa AdSense reklamama, i kad vidite sajt koji je prepun AdSense reklama, znajte da su očajni i da pokušavaju da namaknu svaki cent. Što bi rekao moj prijatelj Dušan Kaličanin, “ceđenje suve drenovine na Internetu”.

Šta onda raditi?

Treba da se bavite prodajom proizvoda i usluga na globalnom tržištu. Tačka. To je daleko najsigurniji način da ćete zaraditi neku ozbiljnu lovu putem Interneta, kao što kaže naslov ovog teksta.

Možete kreirati web-bazirani softver, uslugu za čije će vam korišćenje ljudi plaćati, infoproizvod poput video tutorijala ili knjige, možete prodavati tuđe proizvode i usluge kao affiliate, a onda jednog dana ubaciti svoje. Sve je to legitimno. Ako želite da sedite u Srbiji, moja preporuka vam je da prodajete digitalne proizvode i usluge, jer nemate problem distribucije.

Koraci su sledeći:

1) Nalaženje mikro niše (ubedljivo naj naj naj naj naj naj najvažniji korak)

2) Testiranje tržišta

3) Kreiranje servisa, proizvoda ili usluge

4) Marketing (SEO, link building, ulaganje u Adwords…)

Ovo sad deluje lako, kao četiri koraka, hopa-cupa, ali za sve to je potrebno ogromno vreme, puno rada, bar godinu-dve dana dok ne krene posao. Ali zato je to zaista posao.

O mnogim ovim temama sam već pisao ranije, ali evo jednog kursa na kome sve to možete dobro naučiti: Challenge.co. To je fantastičan kurs za ulazak u svet Internet marketinga, niša, proizvoda i svega onoga gde zaista leži neki novac. Tu ćete naučiti sve što vam je potrebno za početak.

To je to za sada. Naravno, o ovoj temi može da se napiše deset knjiga, ali mislim da je ovaj tekst sasvim dovoljan za početak. Cilj mi je bio da ljude odvučem od nekih lažnih tragova, da ih poštedim nepotrebnih problema i da ih usmerim tamo gde treba gledati. Pisaću naravno još uskoro.

comments

Dosadan naslov, ali jako važan tekst ako želite da napravite brend, ili da unesete bilo koju novu ideju u društvo. Ideja o difuziji inovacija stara je preko sto godina, kada su sociolozi po prvi put primetili da širenje ideja kroz društvo ima svoju formulu i strukturu. Ovu strategiju koristi Apple već godinama, a sreće se i kod mnogih drugih brendova, pogotovo u IT industriji. Lično je koristim u svemu što radim već godinama i daje odlične rezultate. U Srbiji se recimo Otpor proširio na ovaj način krajem devedesetih.

Cela ideja je u tome da usvajanje vašeg novog proizvoda mora da prođe redom kroz određene društvene slojeve i strukture da bi se organski napravio jak brend koji može trajati veoma dugo. Ovo je pogotovo važno danas kada svi mogu da naprave sve, i kada je ponuda ogromna.

Ako pogledate svet oko sebe, videćete da ljudi pripadaju raznolikim “društvenim miljeima”. Neko je zainteresovan za sve što je novo, neko je odbojan, a neko neutralan. Nekada su se ljudi delili prema nacionalnostima ili religiji, a danas sve više imamo podelu ljudi prema vremenskom fokusu. Opširnije o svemu tome imate u sjajnom klipu od Filip Zimbarda, jednog od najvećih živih psihologa, koji je uočio da su glavne razlike među ljudima danas u načinu na koji percipiraju vreme. Neko je orijentisan ka budućnosti i novim tehnologijama, neko ka sadašnjosti ili prošlosti i proverenim stvarima, a neko je kombinacija ovih osobina.

Glavna ideja difuzije inovacija

Prema teoriji koja se uvek pokazala kao tačna u praksi, vaš brend mora proći redom kroz sledeće društvene slojeve da bi bio čvrst i jak:

Na ovom grafikonu vidimo 5 tipova ljudi. X osa je vreme. Plava linija je količina novih ljudi koji svakog dana usvajaju vaš proizvod, brend ili ideju. Žuta linija je ukupna količina ljudi koji su usvojili vaš proizvod, brend ili ideju do sada. Ako hoćete da napravite brend, usvajanje mora ići redom, počev od inovatora, bez obzira na to koliki imate budžet za marketing.

Hajde sada da vidimo, na primeru Srbije, koji su ovo tipovi ljudi.

Inovatori – ljudi koji prvi usvajaju inovacije su obično oni koji su i sami inovatori. To su ljudi preduzetničkog duha koji se bave razvojem i kreiranjem proizvoda, ideja i brendova. Za vaš proizvod prvo treba da se čuje među njima, pa je zato važno da se krećete po mestima gde se oni okupljaju, kao što su oni seminari i konferencije.

Early adopters – rani usvajači – ovo je ciljna grupa koja je najvažnija za organski razvoj brenda, a mnoge firme greše u tome što ih preskaču. To su ljudi koji su najčešće veoma futuristički orijentisani, prvi će probati sve novo što se pojavilo i uglavnom su nadprosečno obrazovani. Oni se često druže ili komuniciraju na neki način sa inovatorima, pa tako saznaju za nove proizvode. Nema ih mnogo, oko 13 posto, ali su jako važni. Pravo leglo early adoptersa u Srbiji je recimo Twitter. Većina ljudi koji imaju nalog na Twitteru spadaju u ovu kategoriju.

Sad, dolazimo do daleko najveće grupe, a to je majority (većina). Masa.

Masa je podeljena na ranu i kasnu, i glavna greška mnogih preduzetnika je što odmah žele da udare na masu i preskaču early adoptere. To nije moje mišljenje, već empirijski dokazana stvar koju možete pročitati u mnogim knjigama iz marketinga. Naravno, ovde govorimo o stvaranju brenda, a ne o surovoj prodaji. Ako neko hoće da uveze dva kontejnera čarapa i da ih distribuira po buvljacima širom zemlje, ovaj tekst se na to ne odnosi. Brend je ona ezoterična vrednost firme koja se stvara ni iz čega i stoji u glavama ljudi, a koja često vredi kao pola cele kompanije pa i više.

Da se vratimo na masu. To su obični ljudi koji rade obične poslove, izlaze na obična mesta, imaju uobičajene odgovore na uobičajena pitanja. Oni su najčešće fokusirani na sadašnjost ili prošlost. Vikendom će izaći na splavove uz neki živi bend, preko nedelje dođu sa posla i gledaju TV dok im život prolazi, i slično.

Masa je inertna, teško usvaja nove stvari i nema istraživački duh, međutim, ideje dolaze i do njih, ali kako? Tu dolazimo do podele mase na ranu i kasnu.

Early majority (rana masa) se razlikuje po tome što se oni druže sa early adopterima. Iako vode običan život, njima su ti ljudi zanimljivi, smatraju da od njih uvek mogu da čuju nešto interesantno što će im razbiti kolotečinu svakodnevnog blejanja u prazno i gledanja spotova na Pink Music. Rana masa vidi da early adopteri koriste nov proizvod, i ako im se dopadne, počeće da ga koriste. Tako brend ulazi u masu.

Late majority (kasna masa) se ne druži sa early adopterima. Štaviše, za njih su to “čudaci i manijaci”, ljudi koje treba izbegavati jer su psihopate i slično. Generalno, to su ljudi koji su ekstremno orijentisani na sadašnjost, koji su totalno nezainteresovani za bilo šta novo, i najčešće nisu preterano školovani. Kasna masa usvaja nove ideje od rane mase, jer se oni međusobno druže.

I na kraju, ljudi koji poslednji usvajaju nešto novo su Laggards. Ne znam kako bih to preveo na srpski, ali to je onaj što živi u usamljenoj kući na vrhu brda sa sačmarom u ruci, i kad neko priđe kući na bliže od sto metara, on PUCA.

To je to. Dakle, da bi ste napravili jak brend, on mora da prođe redom kroz sve ove društvene slojeve. Apple koristi ovu strategiju intenzivno već deset godina, a od prošle godine je čak i Microsoft počeo da lansira svoje proizvode preko early adoptera, jer su shvatili da direktno udaranje na masu ne može održati brend.

Još jednom, klasična greška je da se puca odmah na masu. To bi u Srbiji bilo recimo da neko odmah zakupi gomilu bilborda i pojavi se u nedeljnom popodnevu da predstavlja svoje proizvode. To daje kratkoročne rezultate i povećanu prodaju, ali jako teško može izgraditi dugotrajni brend.

Do sledećeg korisnog teksta,

Istok

 

“Lorenco i Kakalamba” je  novootvoreni restoran u Beogradu, u Cvijićevoj ulici. Ovaj restoran je nedavno lansirao jako efikasnu i dobro osmišljenu viralnu kampanju. Kampanja je toliko dobra da sam odlučio da napišem ovaj tekst iako nemam nikakve veze sa njima. Inače, sve ove fotke sam lično slikao u restoranu.

Opis kampanje

Viralna kampanja koju je lansirao ovaj restoran je veoma efikasna, jer po svim socijalnim medijima i Internet forumima ljudi neprekidno pričaju o njemu, a sam restoran je uvek pun. Vrlo mudar marketinški potez, i mislim da bi mnoge domaće firme mogle značajno da povećaju svoj profit kada bi primenile ovu marketinšku strategiju.

Ako još niste videli viralnu kampanju ovog restorana, otkriću vam o čemu se radi.

Dakle, nije u pitanju igrica koju je videlo milion ljudi. Nije u pitanju ni sajt na kome posetioci mogu da sklapaju svoje specijalitete. Nije ni serija satiričnih slika koje kruže Fejsbukom.

Ova viralna kampanja je mnogo inteligentnija od svega toga.

Verovali li ne, viralna kampanja za ovaj restoran je…

SAM RESTORAN!!!!

Da, baš tako.

Ovi ljudi su svima, i firmama i agencijama, održali jednu veliku lekciju iz marketinga. A ta lekcija bi ukratko glasila:

Umesto da se trudite i smišljate razne fore, kampanje, promocije, nagrade i slično, neka vaš proizvod bude kampanja! Neka sam vaš proizvod bude toliko dobar da će svi pričati o njemu i preporučivati ga prijateljima, i onda vam neće trebati nikakva kampanja za njega.

Da, znam. Sada će se oglasiti razni eksperti za marketing koji će reći: “Sve je važno, bitno je imati i dobar proizvod i dobru kampanju, sve je to integrisani marketing”.

Ali, gledajući restoran Lorenco i Kakalamba, i sedeći u njegovom očaravajućem ambijentu koji je konačno nešto novo u Beogradu, ne mogu a da se ne zapitam: “Nije li cela ta priča sa marketingom i brendingom postala danas jedini smisao proizvoda? Uzmi i napravi nešto što je OK i zadovoljavajuće, a onda čemo da smišljamo kreativne kampanje i brend strategiju da ga prodamo.”

Često me kontaktiraju razne firme koje imaju neke mediokritetske proizvode, i pitaju da li bi mogli da smislimo neku zanimljivu viralnu kampanju da povećaju prodaju. I nije problem, sve može. Ali sve je to “budženje” ako je sam proizvod dosadan. Neko može da vam šapuće šta da govorite devojci na prvom dejtu da biste joj se dopali, ali pre ili kasnije ostaćete sami sa njom, i ona će otkriti kakvi ste zaista.

Druge firme prave vrhunske kampanje za svoje proizvode, ovi ljudi su napravili vrhunski proizvod.  Sam taj restoran je izazvao lavinu komentara, priče “od usta do usta”, i ljudi ga preporučuju jedni drugima na svakom koraku. Ne treba im čak ni sajt. Mada, imaju neki sajt koji je krajnje amaterski urađen u “Flashu”. Bolje nemojte da gledate sajt jer nije ni približno dobar kao restoran.

Ovo što sada pišem je deo njihove kampanje i njihovog lukavog plana. Pišem ovo i reklamiram ih, a da mi pritom nisu ništa platili. Jednostavno moram. Kako manipulišu mojim mozgom, kakav marketing, svaka im čast. Ne mogu da odolim da ne napišem ovaj tekst. Ne mogu da odolim da ne pošaljem svakog svog prijatelja tamo, kao da je restoran moj.

Danas svako ko ima ukusa i mozga može da napravi restoran koji lepo izgleda. Skinete sa neta gomilu slika, uložite puno para, gledate da sve bude skladno, dobro uklopljene boje, moderni materijali, kopirate fore iz tih časopisa, stavite neku jazz muziku, i nije problem. Biće sve to lepo i udobno i dolaziće vam “skupa” klijentela.

Ali restoran kao što je “Lorenco i Kakalamba” ne možete nači u časopisu. On je “one of the kind”. Nešto kao čuvena igrica od gline The Neverhood. Neki detalji ambijenta podsećaju na film “Čudesna sudbina Amelije Pulen”, a neki na morbidniji rad istog režisera, Delikatesnu Radnju. Groteskno, hrabro, šarmantno. Svaki put kada dođete u ovaj restoran uočite nov genijalni detalj koji niste videli prošli put. Čujem da sada spremaju letnju baštu koja će biti još kreativnija.

I da. Još jedan aspekt ove kampanje – uradili su odličnu SEO optimizaciju za Google pretragu. Naime, siguran sam da će uskoro priče o ovom restoranu iskakati u vrhu Gugla kada neko kuca “najlepši restoran u Beogradu” i slično. Već su izgradili gomilu backlinkova na netu. Lukava SEO optimizacija, zar ne?

Eto kako možete napraviti vrhunsku Internet kampanju a da pritom čak ni ne uključite kompjuter!

Inače – mnoge firme su me do sada kontaktirale da napišem neke lepe reči o njima na ovom mom blogu, nudeći mi novac ili “naturu”, ja to nisam uradio. Za ovo me niko nije kontaktirao, niti poznajem bilo koga iz restorana osim konobara koji mi je doneo hranu i prijatnog gospodina na ulazu koji mi je okačio jaknu.

I ako požele da me časte za ovaj tekst, odbiću ih. Jer želim da častim ja njih. Zato što su napravili nešto inspirativno što pomera granice, nešto što u ovoj trenutno depresivnoj Srbiji retko viđamo. Zato što su napravili nešto što daje konkretan primer kako je moguće i u Srbiji kreirati nešto o čemu će pričati ljudi po svetu.

Hvala vam!

P.S. Ako hoćete da odete –  “Lorenco i Kakalamba” se nalazi u Cvijićevoj. Kad biste išli od tržnog centra “Zira” Cvijićevom ka gradu, druga ulica levo. Tu vam je na uglu, na raskrsnici. Ako idete, pronađite na netu broj telefona i rezervišite mesto, jer je uvek puno.

 

U ovom tekstu ću vam otkriti jednu malu tajnu koju često primenjujem dok pišem, a za koju mi je trebalo mnogo godina da je dokučim. Primetio sam da sličan princip, svesno ili nesvesno, primenjuju mnogi ljudi na domaćem i stranom webu koji su okarakterisani kao “ljudi koji pišu zanimljive i duhovite tekstove”. Primena ovog pravila može značajno da digne kvalitet i čitanost vaših tekstova, bilo da pišete ozbiljno ili satirično.

Struktura humora

Mnogi ljudi žive u zabludi da je humor i duhovito pisanje stvar talenta, nešto sa čime se “čovek rodi”. Istina je poprilično drugačija: dobar humor je uglavnom posledica poštovanja nekih pravila za koju većina ljudi i ne zna da postoje, i nešto manje talenta, rekao bih da je odnos 60-40. Ljudi koji su završili dramaturgiju znaju za ovu “tajnu”, i postoji bezbroj knjiga na temu kreiranja humora.

Lično sam čitao neke od tih knjiga, ali nažalost tek nakon što sam otkrio mnoga od tih pravila na svojoj grbači, metodom pokušaja i pogreške koja je trajala godinama. Metodologija kreiranja humora ima mnogo pravila, i ko želi da unapredi kvalitet svojih tekstova, definitivno bi trebao da pročita bar 2-3 ove knjige. Ja bih vam sada ovde predstavio jedan konkretan metod do koga sam došao i koji je dobrim delom zaslužan za to što moji tekstovi na Trojka.rs, Njuz.netu ili na ovom sajtu imaju toliko “lajkova” i dobijaju epitet “duhovitih” od strane mnogih čitalaca.

Primetio sam da ovaj sličan metod koriste mnogi ljudi koje lično poznajem i koje takođe “bije glas” da imaju duhovite tekstove: pre svega Strongman, najpoznatiji srpski bloger, zatim moja koleginica Anđela Birkin na Trojka.rs, Amitz E Dulniker sa svojim blogom na Fejsbuku, Sonja Martić koja piše na Moodiranje magazinu, i naravno, stalna postava pisaca na Njuz.netu: Marko Dražić, Viktor Marković, Nenad Milosavljević i Dejan Nikolić. Takođe, i urednik čuvenog viralnog sajta The Oatmeal stalno primenjuje ovaj princip. To naravno nije jedini mehanizam koji ovi ljudi koriste, jer opet podvlačim, ima mnogo aspekata humora i kreativnog pisanja, ali ovo je jedan od njih.

O čemu se zapravo radi?

Stereotipi

Pre mnogo godina upitao sam Mićka Ljubičića, čuvenog pisca Indeksovog Radio Pozorišta, u čemu je tajna humora, a on mi je kratko odgovorio: “Stereotipi”. Stereotipi su neka očekivana ponašanja određenih ljudi ili grupa ljudi u društvu shodno njihovom godištu, polu, poreklu, profesiji, i slično. Na primer, “plavuše su glupe” ili “Vojvođani su usporeni“. Humor nastaje kada se poigravamo sa ovim stereotipima i kada ih ubacujemo u odgovarajući kontekst.

Jedan od glavnih uzroka zbog kojih nastaje loš humor i dosadni tekstovi generalno je korišćenje izvikanih stereotipa.

Izvikani stereotipi su oni koji su bezbroj puta već obrađeni i prežvakani u raznim vicevima, TV serijama i filmovima i svakodnevnom životu generalno. Jedan od uslova za stvaranje kvalitetnog teksta je da vaše pisanje bude što više oslobođeno od prisustva izvikanih stereotipa.

Primera radi, to su stereotipi poput “snaje i svekrve se svađaju”, “crnogorci su lenji”, “stariji muškarci su impotentni”, i tako dalje. Ovo su banalni primeri i možete ih zateći u TV emisijama kao što su “Kursadžije”, “BeBeVizija”, i većini “narodskih” TV serija na RTS-u.

Suprotno od toga, dobitna kombinacija za duhovit tekst jeste u tome da vam tekstovi sadrže što više mladih, sitnih i neizvikanih stereotipa, odnosno zakonitosti u društvu koje su tek počele da se pojavljuju ili koje postoje duže, ali su slabo ili nikako iskorištavane do sada . Na primer:

- Mnogi ljudi u današnje vreme prvo otvore Fejsbuk ujutru kada se probude

- Srpske folk pevačice u poslednjih nekoliko godina  masovno čitaju Paola Koelja

- Muškarci koji rade u državnoj administraciji voze “Dačija” automobile

- Stariji novokomponovani bogataši često nose “foto-grej” naočare

- Veliki broj kuća u predgrađu Beograda nisu omalterisane da bi se u katastru vodile kao nedovršene zbog manjeg poreza

- Tatini sinovi koji izađu na splav i zakupe separe nose bele košulje na kose pruge

- Ispred prodavnica “Jabuke” često sede alkoholičari

- Promiskuitetne devojke često nose tanke afro-kikice u kosi i velike okrugle minđuše

I tako dalje. Primera je bezbroj. Zajednička karakteristika mnogih dobrih tekstova jeste u tome da sadrže ove mlade i manje poznate stereotipe. S tim u vezi, smislio sam jedno pravilo koje primenjujem da bih došao do njih, a koje bih nazvao “pravilo tri ponavljanja”.

Pravilo tri ponavljanja stereotipa

Vrlo jednostavno: Ukoliko ste neku pojavu u društvu primetili više od tri puta, to je dobar stereotip koji može da uđe u tekst. Jer, ako ste vi nešto videli tri puta, onda su velike šanse da su mnogi vaši čitaoci takođe videli tu pojavu nekoliko puta. Čitalac vašeg teksta osetiće radost i sreću, pomisliće “jao, da, ovo sam i ja primetio”, i odjednom vaš tekst postaje ujedinitelj, medij kroz koji se pronalaze hiljade i hiljade ljudi radosni zbog činjenice da nisu usamljeni u svom otkriću i da postoji još bića u univerzumu koja su došla do istog opažanja. Nekoliko takvih stereotipa u vašem tekstu, uz dobru temu i kvalitetno pisanje generalno – i možete imati tekst sa nekoliko hilljada “lajkova”.

Gde ljudi često greše? Pa, pre svega, najčešća greška je u korišćenju već zasićenih stereotipa, kao što rade “Kursadžije”. U stvari, sve zavisi od ciljne grupe. “Kursadžije” su namenjene najneobrazovanijem sloju društva, ljudima koji u životu ništa novo ne saznaju, ne čitaju, ne putuju, pa onda u njihovim glavama i ne postoje nikakvi “novi stereotipi” koji bi im bili duhoviti. Umesto toga, autorima Kursadžija ne preostaje ništa drugo nego da koriste “komplet” od dvadesetak prepotopskih stereotipa koji su tim ljudima poznati: snaju i svekrvu, glupog Bosanca, škrtog Piroćanca, posvađane kumove, i slično.

Sa druge strane, rekao bih da su ljudi koji koriste Internet poprilično radoznali. Oni svakog dana upijaju ogromnu količinu novih informacija i obraćaju pažnju na sve novonastale detalje u svetu oko sebe, stoga je referisanje na ove “mikrostereotipe” u tekstu odličan način da ljudima prenesete ideje u svojim tekstovima, bilo da su oni ozbiljni ili neozbiljni.

Eto, to je cela tajna :) Primera radi, moj najčitaniji tekst i rekao bih najčitaniji tekst na domaćem Internetu (posle Ajkule na Njuz.netu) je članak 18 tipova ljudi na Fejsbuku, koji ima skoro 22.000 “lajkova”. On je ljudima zanimljiv baš zato što tokom čitavog teksta drastično primenjujem ovo pravilo. Ili, na primer, 18 tipova zaposlenih u prosečnoj srpskoj firmi.

Kako “odmeriti ” stereotip?

Odmah da vam kažem, iako ovo pravilo deluje krajnje jednostavno, jako ga je teško primenjivati u praksi. Pre svega, potrebno je da vi u mozgu imate ogromnu “bazu” svih ovih sitnih stereotipa kroz koju prolazite dok pišete i birate koji od njih da ubacite u tekst. Da biste imali veliku bazu u glavi, potrebno je da vam praktično 0-24 mozak bude u “režimu sakupljanja podataka”, svakog dana u godini. Nekim ljudima, poput mene, to jednostavno leži i prija, a neke iscrpljuje i ne mogu da se bave time.

Drugim rečima, gde god da se nalazim, i sa kojim god ljudima da sam u društvu, sve vreme “snimam podatke”. Posmatram ljude, njihove pokrete, odnose među ljudima, kako su obučeni, šta pričaju, šta ih zanima, sve vizuelne informacije, zvuke, mirise, upoređujem to sa svim podacima koje sam sakupio u prošlosti i kada uočim zakonitost (više od 3 ponavljanja) moj mozak to negde u podsvesti zabeleži kao stereotip. Kasnije kada sedim i pišem, jednostavno vrtim po glavi sve mikrostereotipe vezane za temu o kojoj pišem i ubacujem ih u tekst.

Dakle, uopšte nije lako primenjivati ovo pravilo. Ukoliko nemate ogromnu bazu u glavi, neće vam biti od koristi što ga znate.

Dalje, i kada pišete sa “punom bazom”, uvek je problem kopati po njoj i tražiti stvari koje ćete ubaciti u tekst. Svaka referenca na koju pomislim kod mene prvo prolazi kroz filter: “da li je previše ljudi čulo za ovo”. Ako jeste, onda neće ući u tekst. Ponekad mi treba i po desetak minuta da se setim nečega što odgovara. I naravno, nešto će biti pogodak, a nešto ne. Jako je teško pisati.

Često vidim da ljudi prave jednu suprotnu grešku, a to je da ubacuju u tekst nešto što je samo za njih stereotip. Ne smete ubaciti u tekst referencu na nešto što se samo vama jedanput desilo, onda postajete klasičan ego-trip pisac. Isto kao što tekst ne sme da sadrži previše “izvikane” Kursadžijske stereotipe, ne sme da sadrži i potpuno nepoznate. U oba slučaja, tekst je jednako dosadan. Ovo je čest slučaj kod nekih “elitističkih” pisaca koji ubacuju u svoje tekstove stereotipe samo njima poznate, i posle kada niko ne čita njihove tekstove kukaju okolo kako su svi drugi mainstream a “ja sam intelektualac koga niko ne čita jer je ovaj narod glup i zatucan“.

Sve je stvar vaganja. Znači, ako ste videli nešto više od 3 puta, to je stereotip. Ali gde je gornja granica? Da li je to 30, 40, 100 ponavljanja? U kom momentu nešto postaje toliko uobičajeno da neće izazvati nikakvu reakciju kod čitaoca?

Odgovor nije lak i tu već nema jasne granice. Najbolje je da idete po osećaju. Dakle, ako ste svesni da odavno već i vrapci na grani znaju za neku pojavu, da je već napisano milion tekstova u kojima se to pominje, onda treba izbegavati. Zato je najsigurnije koristiti ove “mlade” stereotipe. Drugo, uvek treba uzeti u obzir i ciljnu grupu za koju pišete. Postoje neki stereotipi koji su vezani samo za određene profesije, godišta, lokacije… istražite malo forume na kojima se kreću ljudi iz vaše ciljne grupe pre nego što pišete tekst i možete uočiti gomilu mladih stereotipa za koje niste ni znali da postoje.

Pala mi je na pamet jedna metafora: stereotip je kao voće. Ukoliko je previše zelen, još nije za jelo i kiseo je. Najbolji je kad je sveže sazreo, a kada postane zastareo, truo i gnjio onda je ljigav i prezašećeren.

Primena na druge oblasti

Ovu ideju i pravilo tri ponavljanja stereotipa lično primenjujem na sve što radim. Kreiranje i vođenje brendova, dizajn, pisanje copy-a na prodajnim stranicama, i tako dalje. Generalno, ljudi vole ove reference na slabo poznate i male stvari iz našeg okruženja, jer su sve to mala otkrića u nastajanju.

Naravno, daleko od toga da je samo ovo dovoljno da vam tekstovi budu zanimljivi. Ovo je samo jedna dobra fora, a ima tu još puno drugih pravila. Ko želi da usavršava znanje, ima dosta knjiga o humoru, satiri, i poigravanju sa stereotipima, još od Antičke Grčke do danas.

Želim vam puno uspeha u pisanju :)