Kony 2012 je do sada najbolji primer da Fejsbuk građanske akcije zaista mogu da imaju efekta, i ovih dana on ulazi u istoriju. Za sve nevladine organizacije, političare, lobiste, ovo je studija slučaja koja od sada postaje referenca kao što je Obama referenca za političku aktivnost na Internetu.

Video klip je ovde, a u produžetku ću napisati kratak opis o čemu se radi.

Džozef Koni je verski fanatik iz Ugande koji ima svoju “Božju vojsku otpora”. Radi se o sektaškoj pseudohrišćanskoj organizaciji čiji je cilj da u Ugandi uspostave teokratiju sa svojom ideologijom.

Veliki deo Konijeve vojske čine deca. On kidnapuje decu dok su jako mala, ubija im roditelje, i prisiljava ih da ratuju za njega, učeći ih da pucaju i ubijaju čak i od treće godine života. Do sada je u njegovoj vojsci bilo oko 100.000 dece, od čega su mnogi ubijeni jer nisu hteli da sarađuju, a devojčice se pretvaraju u seksualno roblje.

2004 godine u Americi je osnovana grupa građana pod nazivom “Nevidljiva deca” (Invisible Children), sa ciljem da se vrši pritisak na američku administraciju da interveniše i pošalje svoje ljude u Ugandu kako bi Koni bio uhvaćen. Vlast u Americi, međutim, nije bila zainteresovana, a razlog je prost: Uganda ne leži na nafti i geostrateški je za Ameriku interesantna isto koliko i Antarktik.

Tada su organizaciji “Invisible Children” došli na ideju da urade nešto što do sada niko nije uradio. Korišćenjem društvenih medija, pre svega Fejsbuka – napraviti od Konija brend. Proširiti priču o njemu širom sveta, toliko da vlasti u Americi moraju nešto da preduzmu jer bi inače izgubili izbore. Kao što je Američka vlada brendirala Gadafija u zlikovca da bi imali pokriće za intervenciju, sada su to uradili obični ljudi širom sveta sa Konijem. Sa jednom razlikom – ovog puta, razlog nije ni nafta ni zgodno mesto za vojne baze, već zaista čist zločinac koji ubija i teroriše malu decu.

Film “Kony 2012″ je vrhunac tog delovanja, i poziva na akciju ljudi na planeti, da se plakati sa Konijevim likom štampaju i kače po gradovima širom sveta, i da se u 2012 godini napravi tako jaka kampanja da će UN morati da odreaguje. Vrhunac bi trebalo da se desi 20. Aprila (na Hitlerov rođendan), kada je planirano da se po gradovima širom sveta izlepe plakati “Kony 2012″.

Američka vlada već je odreagovala na celu akciju i poslala tim eksperata u Ugandu da pomogne njihovoj vladi u hvatanju Konija. Sve je naravno objašnjeno u filmu, a redovne informacije o svemu imate u zvaničnoj Fejsbuk grupi.

Na kraju, dodao bih da ova akcija predstavlja vrhunac nečega što su nam društveni mediji doneli a to je globalna empatija čovečanstva. Savremeni filozofi već dugo govore o ovoj pojavi, a mogli smo već da vidimo njenu manifestaciju na primeru zemljotresa u Japanu. Pogledajte ovaj odličan klip od RSA Animate koji govori o novoj civilizaciji globalne empatije. Mislim da je Kony 2012 najbolji primer da je svet ušao u ovo doba postojanja Homo Empathicusa.

Internet meme (čita se mim) je viralni sadržaj koji se širi od korisnika do korisnika, ali u varijacijama nekog osnovnog koncepta. Evo odmah i svima poznatog primera.

Dakle, najpoznatiji Internet meme na ovim prostorima su posteri na sajtu Vukajlija, koncept preuzet sa globalnog Interneta, koji se zove “demotivational posters”.

O čemu se tačno radi? Pa, svaki poster na Vukajliji ima tačno definisanu formu – fotografiju u crnom okviru, ispod koje se nalazi naslov u jednom fontu i podnaslov u drugom. Dakle, postoji jedna osnovna prepoznatljiva struktura ovog virala, a onda svaki korisnik može da menja parametre i pravi varijacije.

Termin “meme” osmislio je Ričard Dokins, jedan od rodonačelnika evolucionističke biologije još 1976. godine. On je mnogo pre Interneta ukazao da postoje ideje u društvu koje prolaze kroz pojedince i polako mutiraju kao virusi, zadržavajući neki svoj osnovni DNK. Sa pojavom Interneta, pojavio se i koncept Internet meme-a, o kome ovde pišem.

Jedan od poznatijih meme-ova na Internetu je i takozvani “Hitler meme”. Ljudi širom sveta su uzimali jednu konkretnu scenu iz filma “Hitlerovi poslednji dani” i pravili od nje stotine varijacija stavljanjem titlova koji su navodni prevod sa Nemačkog. Tako se Hitler nervirao zbog toga što nije mogao da dobije novi iPhone, zbog redizajna Fejsbuka, zbog dodele MTV nagrada, a u jednoj varijanti čak i zbog toga što je saznao da postoji “Hitler meme”. Proguglajte ovaj pojam na YouTubu, naći ćete bezbroj primera, a neki od njih su i na srpskom/hrvatskom jeziku.

Pre nekoliko dana lansiran je “Kiza meme“, sajt posvećen poznatom Internet preduzetniku Zoranu Torbici. Koncept ovog memea je da ljudi postavljaju jednu jedinu sliku Zorana Torbice na razne poznate fotografije.

Sličan meme se desio pre par godina pod nazivom “Sad Kianu”. Paparaco je usnimio glumca Kianu Rivsa kako jede sendvič na klupi, i ta slika je objavljena. Već sutradan, na sajtu 4chan, poznatom izvoru raznih ludosti sa Interneta, ljudi su počeli da prave varijacije i da stavljaju ovu fotku Kianu Rivsa u razne druge situacije, što je dovelo do stvaranja desetina hiljada varijacija ovog meme-a. Efekat možete pogledati i sami.

Dakle, poenta je u tome da mora da postoji nešto što je vezivni koncept, kao da se masa spontano dogovori. U gornjem primeru sa Torbicom, da je to bio niz fotografija na kojima je Torbica uvek drugačiji, to ne bi bio meme, već običan niz šaljivih fotografija, i ne bi imao tu težinu.

Tviter i #DjilasMovieTitles

Odlična platforma za generisanje meme-ova je i Tviter. Obično ih pokreće tviteraš sa dosta pratilaca, mada se dešava da ponikne i od ljudi koji nemaju mnogo konekcija. Manifestuje se kao niz tvitova sa određenim hashtagom. Jedan od nedavnih primera na Tviteru bio je #DjilasMovieTitles meme, koji je pokrenuo @kokota tokom gostovanja Dragana Đilasa u utisku nedelje. Ideja je bila da ljudi smišljaju varijacije na poznate naslove filmova, u kojima bi neka reč bila zamenjena sa Đilasovim prezimenom. Meme je trajao do kasno u noć, a u njemu su učestvovali mnoge poznate ličnosti, uključujući i Mlađana Dinkića i Biljanu Srbljanović. Kao što vidite, pokretač akcije ima 2000 pratilaca.

Čini mi se da postoji i jedan primer veoma sličan meme fenomenu, ali mnogo pre Interneta. A to je knjiga “Stilske vežbe” od Rejmona Kenoa iz 1947. godine (inače moja omiljena). Ko je čitao, zna – knjiga se sastoji od oko stotinak pripovedaka, a u svakoj od njih je opisan jedan isti događaj različitim stilom – stilom pravnika, inženjera, političara i tako dalje.

Sigurno ste primetili i poplavu stripova na Internetu u kojima se uvek pojavljuju jedni isti, ružno nacrtani likovi. U pitanju je Rage comics meme, takođe nastao na 4chanu. Još jedan poznati meme ponikao odatle je i Pedobear, kao metafora za pedofiliju.

Naravno, moram da pomenem  i jedan od najpoznatijih meme-ova na našem govornom području. Verovatno se svi sećate ovoga.

Poznati sajt koji plasira razne Internet meme-ove, je MemeBase, a u novije vreme sve je aktuelniji i 9Gag. Takođe. preporučio bih vam i sajt Know Your Meme koji je nešto kao muzej meme-ova.

UPDATE: Upravo Internetom kruži “What I really do” meme, u kome je ideja da se kroz 6 sličica predstavi kako neku profesiju vide razne društvene strukture “sa strane”, a na poslednjoj, šestoj slici stoji šta osoba iz te profesije zaista radi. Ja sam sinoć kreirao jednu varijaciju pod nazivom “Being a Serb” koja se ispostavila kao neverovatno zapaljiva – u roku od nekoliko sati je planula i proširila se prvo po celom Balkanu, a potom i širom sveta.

Sigurno ste više puta videli na Fejsbuku ili bilo gde na Internetu fotografiju neke osobe, nekog događaja ali niste znali ko je. Od pre šest meseci Google Images poseduje opciju za pretragu fotografija.

Najlakši način je sledeći: Desni klik na sliku kojoj ispitujete poreklo i kopirate njen link, zatim odete na Google Images, kliknete na mali foto aparat u search polju i tu pejstujete link. Drugi način – ukoliko vam je slika snimljena na računaru – jednostavno je uploadujete.

Google će vam naći sve lokacije na webu na kojima se ta slika pojavljuje, pa čak i kako se zove osoba na slici (ako je poznata). U vrhu pretrage će najverovatnije biti sajtovi sa kojih je slika početno krenula da se širi, tako da se brzo utvrđuje poreklo.

Probajte na primeru ove fotografije, koju sam slikao kod Partizanovog stadiona i postavio na Flickr pre nekoliko godina, a sada sam je “ukrao” od samog sebe i postavio ovde.

Ili, na primer ova fotka sa ovcama, koja kruži Fejsbukom. Impresivno, i prvo što će svako pomisliti je “gde li je ovo fotkano?”. Sada to možete naći, na način koji sam napisao. Probajte.

Zanima vas iz kog grada je fotografija ovih devojaka na ulici? Google će vam vrlo precizno reći.

Ovo ima višestruke primene: Pre svega, ukoliko neko postavi neku fotku na Fejsbuku, Vukajliji, gde god, možete odmah naći odakle je. Dalje, možete proveriti da li je nečiji profil pravi ili koristi tuđe fotografije. Možete pronaći ko su neke istorijske ličnosti, pisci, pevači, koje ljudi stavljaju na svoje profile, koja su neka umetnička dela koja vam se dopadnu i tako dalje.

Još jedna dobra primena je nalaženje fotografija u višoj rezoluciji. Recimo da ste pronašli fenomenalnu fotografiju koja je premala. Ukoliko postoji veća rezolucija na netu, Google Images će je naći.

Za dizajnere postoji odlična primena – ukoliko nađete dobru fotku sa vodenim žigom na nekom stock sajtu i hoćete da vidite kako će vam se uklopiti u dizajn, možete začas naći tu istu fotku bez vodenog žiga u višoj rezoluciji na nekom blogu-portalu-sajtu, jer ju je neko negde sigurno kupio i postavio. Ako vam fotka odgovara, onda je naravno kupite. Takođe, ako ste fotograf, možete videti ko je sve koristio vaše fotke bez dozvole.

Inače, osim Google Images, već nekoliko godina postoji i sajt TinEye, koji pruža identičnu funkciju.

Možda nismo još postali svesni, ali Fejsbuk i Tviter su iz korena zauvek izmenili paradigmu nečega što se zove “vesti”.

Pre samo dvadeset godina, šta su bile “vesti”? Ja recimo zamišljam čoveka koji ujutru kupuje novine, seda uz kafu i čita. Na naslovnoj strani je vest “Tadić rekao to i to”, na drugoj strani neke ekonomske teme, na trećoj najava donošenja novog zakona, i tako dalje.

Dakle, imali smo nekog urednika (tačnije imamo ga i danas) koji određuje koje će biti udarne vesti. To su neke informacije koje su potrebne i koje su zajedničke svim ljudima u jednoj državi, i tako funkcionišu novine već 400 godina.

Sve do danas.

Šta je suština novina? Da zadovolje tu ljudsku potrebu da saznaju šta ima novo, da dobiju svakog dana iznova osećaj da se nešto dešava, da su drugi ljudi oko u tom društvu živi i da nešto rade. Bilo da su to vesti iz sporta, politike, kulture, šta god.

Gledajući svet i ljude oko sebe, sve ukazuje na jednu veliku i nepobitnu činjenicu koja sve više postaje nepovratna realnost:

Fejsbuk su danas novine. “Vesti” su danas ustvari “News feed” na Fejsbuku.

Skoro svi ljudi koje poznajem, prvo ujutru odu na Fejsbuk, da gledaju šta ko radi od prijatelja iz njihovog okruženja, a ne šta rade Boris Tadić ili Angela Merkel.

Ako ogromna većina ljudi ujutru detaljno iščitava ceo Fejsbuk, sve informacije o svojim prijateljima, a tek sporadično odu na sajt Blica ili Kurira ako se desi nešto baš epohalno pa svi to šeruju, onda se postavlja logično pitanje – šta su u današnje vreme “vesti dana” za većinu ljudi?

Odgovor je možda poražavajući, ali je nažalost istinit. “Vesti dana” su, na primer: “Pera i Jelena postavili slike sa letovanja”, “Kiza odvalio dobru foru u statusu”, “Đorđe otvorio kafić, evo su slike”. Sve ove vesti koje danas novine objavljuju na naslovnim stranama su uglavnom potpuno marginalne.

Fejsbuk je otkrio jednu stvar koja je važila izgleda oduvek: Ljude mnogo više zanima šta rade ljudi iz njihovog okruženja nego neki tamo nedodirljivi ljudi koji su na vlasti i slično. Već 400 godina ljudi čitaju vesti o ljudima koji im nisu bliski samo zato što nije postojala tehnička mogućnost da svako svaki dan kupi novine u kojima će na udarnim stranama biti naštampane vesti o njegovoj komšinici, kumu, sestri, drugaru iz škole. Osobe koje su predsednici države, kraljevi, ministri, pevačice, glumci, su bili jedini zajednički “poznanici” svih ljudi, a pošto su novine imale tehničke mogućnosti da štampaju samo jednu verziju novina, štampale su informacije o njima. To su bile jedine univerzalne informacije koje mogu da se odštampaju a da kako-tako mogu da zainteresuju bilo koga.

Danas, Fejsbuk je sve to promenio i razotkrio konačno šta ljude zaista zanima. Fejsbuk nema urednika koji će nasilno svakom korisniku da stavi prvu vest u News feedu “Mlađan Dinkić otvorio fabriku”. Umesto toga, algoritam sklapa posebnu “naslovnu stranu” za svakog čitaoca. U vrh će izaći statusi i linkovi od ljudi sa kojima imamo najveću interakciju, i stvari koje su postavili ljudi iz našeg bliskog okruženja.

Ne znam da li ste svesni, ali dolazi vrlo uskoro doba kada apsolutno niko živi neće čitati vesti “Tadić izjavio ovo ili ono”, “Političar otvorio fabriku”, i tako dalje. Prosto, zato što niko živi neće šerovati te informacije na Fejsbuku. Informacije o Zokiju i Mikiju iz komšiluka su ljudima neuporedivo interesantnije. Zoki i Miki postaju danas važniji od Tadića i bilo koga. Jedine informacije o političarima koje će zaista imati vidljivost biće neki duhoviti posteri na Vukajliji u kojima se oni pojavljuju i slično. Već sada je tako, poprilično.

Stoga, ulazimo u jedno vreme kada “spinovanje” informacija neće biti nimalo lako. Džabe ako pet glavnih medija objave neku vest ne bi li je na silu predstavili “važnom”. Ako je ljudima to dosadno, neće je niko šerovati na Fejsbuku i ćao. Očigledno je da ogromna većina ljudi danas odlazi na novinske portale isključivo tako što je neko šerovao neku vest na Fejsbuku, pa kliknu i pročitaju. To se može videti ako otvorite statistiku posećenosti bilo kog portala. Ljudi sve više zauzimaju stav “idem ja samo na Fejsbuk, ako se desi nešto važno, to će neko šerovati pa ću videti”. Sve je manji procenat ljudi koji ukucavaju direktno npr. www.Blic.rs sa namerom “da vidim šta ima novo”. Ja sam prvi jedan od njih, a vidim da se i ljudi iz mog okruženja uglavnom ponašaju isto.

Dakle, vesti o političarima, zakonima, strankama i slično uskoro postaju potpuno marginalne i nevidljive. Kao, recimo, one vesti iz kulture koje stoje tamo negde pri kraju novina, a koje niko živi ne čita. Tipa “Konceptualni umetnik za koga je čulo pet ljudi otvorio izložbu bakroreza”. Možda čak i još marginalnije od toga. Te vesti će čitati samo ljudi koji su neka intelektualna elita – političari, ekonomisti, aktivisti.. ali ne i široke narodne mase kojima su do sada te vesti bile jedino što mogu da čitaju u nedostatku vesti o komšiji. Strankama bi bilo mnogo pametnije da kreiraju nekakav viralni sadržaj, infografike na kojima predstavljaju svoje rešenje za probleme, interaktivne akcije, i slično, jer sa trenutnom postavkom stvari, samo bespotrebno troše vreme na ove PR objave o tome ko je otvorio koju fabriku i slično. Te informacije se jednostavno nikada neće probiti na Fejsbuk. A Fejsbuk su danas vesti.

I da napomenem jednu bitnu stvar:

Ovo nije samo moje mišljenje, osobe koje su imale uvid u jako opsežna i skupa istraživanja internacionalnih novinskih kompanija su mi rekle identične stvari.

Portali neće propasti, ali će im poseta sve više dolaziti sa Fejsbuka na pojedinačne tekstove, a sve manje na Home Page odakle neko razgleda, i na kraju će se pretvoriti u ko zna šta. Stoga, postaje sve manje važno šta je neki politički podobni urednik odabrao kao “glavnu vest”.

To je, rekao bih, sadašnji pravac razvoja nečega što se zove “vesti” i ne vidim da će se to ikako promeniti. Fejsbuk je radikalno izmenio naše živote.

Ovo predavanje održao je jedan od najvećih živih psihologa, Filip Zimbardo. Možda se sećate onog čuvenog eksperimenta sa zatvorenicima na Stenfordu, on je idejni tvorac toga. U poslednje vreme, Zimbardo se bavi proučavajem psihologije vremena jer smatra da je osećaj vremena sve važnija tema u današnjem društvu. U pitanju je inače organizacija Cognitive Media koja uzima govore proslavljenih ljudi, i pravi od njih ove nacrtane infografike u realnom vremenu, koji su jako gledani i šerovani na YouTubu. Ako vas ovo zainteresuje, imate i druge njihove klipove na kanalu RSA Animate, svi su odlični (pogledajte prvo one sa najviše pregleda).

Potrošio sam čitav dan kako bih ovaj klip preveo, ispričao i izmontirao, pa vas molim da ga pogledate. Jako je važno da ovaj klip stigne do što više ljudi u Srbiji, a posebno do profesora, lidera, biznismena i ljudi koji su generalno u situaciji da mogu nešto da promene i povedu u nekom pravcu. Dakle, šerujte ga što više.

Uživajte.

Akciju sam prihvatio među prvima i postavio ovu sliku na profil, uz kratak komentar. Vest o akciji zatim je objavljena u hrvatskim, a potom i srpskim i bosanskim medijima, i obišla je region.

Prema nekim analizama koje smo Strongman i ja radili na neutralnim uzorcima, između 1 i 2 procenata korisnika Fejsbuka iz Srbije postavilo je ovu fotografiju kao svoju profil sliku, odnosno više od 10.000 ljudi. Nisam merio korisnike iz Hrvatske, ali odokativno, bilo ih je takođe u velikom broju. U prevodu, svako ko koristi Fejsbuk sa obe strane je primetio da se ovo desilo.

Dalje, s obzirom da su svi mediji sa obe strane izvestili o ovome, svest o akciji stigla je i do ljudi koji verovatno ni ne koriste društvene medije. Stoga se cela akcija može smatrati uspelom. Naravno, “uspeh” nije da već sutra prestanu svi nemiri, uspeh je ovde činjenica da je do ogromnog broja ljudi došla informacija da sa obe strane u svojim kućama sedi jedna velika masa ljudi koja se zalaže za zakopavanje ratnih sekira i normalan odnos.

Za jedan dan dobio sam preko 300 zahteva za prijateljstvo i stotine poruka u Inbox, uglavnom iz Hrvatske, Srbije, i nešto malo iz Bosne. Ljudi su uglavnom pisali da podržavaju akciju, među njima čak i  Hrvati koji su učestvovali u ratu ili koji su u ratu izgubili svoje bližnje. Iste komentare dobio je i Strongman. Ovde je jedna od poruka koja najbolje ilustruje reakcije:

Moram priznati da sam prijatno iznenađen količinom pozitivnih reakcija, s obzirom da je u pitanju ipak prilično ekstremna stvar kao što je mešanje zastava. I ja sam se dvoumio da li da postavim ovu sliku kada je Strongmen pokrenuo akciju, ali je sve to ispalo veoma pozitivno. Zanimljivo je da se sve ovo dešava u vreme aktulenosti Dragojevićevog filma “Parada“, koji nosi istu poruku.

Ova akcija možda i najbolje do sada pokazuju moć društvenih medija i društvenog kapitala. Strongmen je sedeo u fotelji i spremao se za ručak, kada je video vest o napadu hrvatskih navijača. U roku od minut našao je sliku, i postavio tvit koji poziva na akciju. To je sve što je uradio. Lančana reakcija dovela je do efekta da ljudi širom Balkana dobiju informaciju o želji za pomirenjem i tolerancijom. Dakle – Strongmen je potrošio jedan minut svog vremena i nula dinara da izazove isti efeket koji je Dragojević proizveo svojim filmom koji se snimao godinu dana sa ekipom od 300 ljudi i milionskim budžetom.

U čemu je razlika? Pa, Strongmen koristi medij koji je hiljadu puta brži i efikasniji od medija kao što je film. Za gledanje filma potrebno je mrdnuti zadnjicu iz tople stolice, otići u bioskop po ovoj hladnoći, kupiti kartu, kokice, i tako dalje, a onda preporučivati film drugim ljudima koji treba da se nakane to isto da urade. Za postavljanje slike dovoljan je jedan klik.

Ideja sa slikom konzumira se i kapira u roku od 5 sekundi, “Parada” traje sat i po. Naravno, ne nipodaštavam vrednost Dragojevićevog filma (jako mi se svideo), samo ukazujem na razlike u brzini prenošenja poruke ova dva medija. Suština uspeha viralnih akcija jeste u tome da poruka bude kratka i jasna, da ne zahteva od prenosioca da mrda iz fotelje da bi je preneo, i da mu je potrebno maksimum 60 sekundi vremena angažovanja da poruku ukapira i prenese dalje (u ovom slučaju postavljanje profil slike). I naravno, treba da je pokrene osoba ili osobe sa kredibilitetom i puno pratilaca na društvenim medijima.

Izveštaj o akciji u medijima:

SRBIJA:

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/303791/Spojena-zastava-Srbije-i-Hrvatske-na-Fejsbuku-za-dobrosusedske-odnose

http://www.smedia.rs/vesti/vest/85207/Spojene-zastave-Srbije-i-Hrvatske-na-Fejsbuku-Hrvatski-navijaci-Istok-Pavlovic-Ovu-sliku-na-Fejsbuk-profil-stavljaju-i-Srbi-Hrvati.html

http://www.kurir-info.rs/vesti/hiljade-srba-i-hrvata-kace-ovu-fotku-na-fejs-175490.php

http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno/vest/ovu-sliku-na-fejsbuk-profil-stavljaju-i-srbi-i-hrvati/26872.phtml

http://www.rts.rs/page/sport/sr/story/131/Rukomet/1034554/Podr%C5%A1ka+dobrosusedskim+odnosima+.html

https://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/197743/Ovu-sliku-na-Fejsbuk-profil-stavljaju-i-Srbi-i-Hrvati

http://www.021.rs/Info/Zanimljivosti/Slika-koju-na-Fejsbuku-stavljaju-i-Srbi-i-Hrvati.html

HRVATSKA:

http://sportski.net.hr/rukomet/page/2012/01/26/0507006.html?pos=n0

http://www.index.hr/sport/clanak/vrijeme-je-da-lijepa-slika-obidje-svijet/595904.aspx

http://www.24sata.hr/rukomet/fejs-nas-miri-zastave-srbije-i-hrvatske-spojene-su-u-jednu-251444

http://gol.dnevnik.hr/clanak/ostali_sportovi/na-internetu-osim-mrznje-i-poruke-mira-u-vukovaru-gledanje-na-video-zidu.html

http://www.monitor.hr/vijesti/beogradski-profesor-odlucio-pomiriti-srbe-i-hrvate-barem-na-facebooku/192061/

BIH:

http://www.dnevniavaz.ba/globus/region/77319-borba-protiv-nasilja-hrvatska-i-srbijanska-zastava-na-fb-kao-jedna.html

http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Na-Fejsbuku-akcija-podrske-odnosima-Srbije-i-Hrvatske-125535.html

http://www.vijesti.me/svijet/spojena-zastava-srbije-hrvatske-facebooku-clanak-58032

http://www.sarajevo-x.com/svijet/region/neredi-u-novom-sadu-ujedinili-srbe-i-hrvate/120127004

http://www.source.ba/clanak/7113795/vijesti/Hiljade%20Srba%20i%20Hrvata%20dijele%20ovu%20sliku/?ref=ostali

CRNA GORA:

http://www.vijesti.me/svijet/spojena-zastava-srbije-hrvatske-facebooku-clanak-58032

Poruka koju sam dobio u Inbox od Anje iz Zagreba, koja je zajedno sa Stefanom iz Novog Sada kreirala ovu zastavu:

Fad proizvodi su brendovi koji žive koliko i vilin konjic. Oni inicijalno izazovu ogroman buzz (priču) među takozvanim “early adopterima”, jer su zanimljivi, novi, provokativni, duhoviti, viralni, itd. Kasnije, kada osećaj novog prođe, najveći deo ovih brendova ne opstane, jer njihovi kreatori nisu razmišljali nekoliko koraka unapred. Konkretno, proizvod se nikada ne prelije iz early adoptersa u masu jer ima malu realnu vrednost osim toga što je nov i drugačiji.

Sa tačke psihologije, fad proizvodi izazivaju inicijalnu pažnju pre svega jer o njima puno pričaju ljudi koji vole sve što je novo i generalno anti-mainstream. Takođe, fad nije isto što i trend, trend je nešto što opstaje značajno duže vreme.

Recimo da se pojavi crnkinja u malom gradu u kojem žive isključivo belci. Devojka bi inicijalno izazvala ogromnu pažnju i ceo grad bi pričao o njoj. Međutim, ukoliko se radi o osobi koja je generalno dosadna i nema ništa specifično u sebi, posle par meseci niko više ne bi obraćao pažnju.

Sa pojavom Interneta, ovaj fad-sindrom je postao jači nego ikad i nikada nije bilo više ovakvih slučajeva, jer je relativno lako izazvati “buzz” nečim novim i drugačijim. Teško je to očuvati.

Primera radi, uporedio sam ovde Google Trends za dva web projekta koji su, prema mom mišljenju, potpuni fad i anti-fad: “Hot Or Not” i Infostud.

Hot Or Not, ako se sećate, bio je onaj čuveni web sajt na kome bi vam izlazile fotografije koje su ljudi postavili sa željom da ih ocenjujete, da li su “dobra riba-frajer” ili ne, i tako po ceo dan. Ovaj projekat se uzdigao prilično naglo, jer je bilo prilično novo i provokativno, ali nije bio održiv na duge staze jer nema neku realnu dugoročnu vrednost. Sa druge strane, imamo Infostud, koji je počeo kao sajt sa informacijama o školovanju u zemlji i inostranstvu, a zatim i o poslovima. Dakle, ništa novo, ali svakom treba zaista, i ima pravu, ogromnu i neospornu vrednost. Pogledajte grafikone i uporedite živote jednog i drugog.

Neko ko posmatra stvari površno bi na početku možda rekao “nema vajde od ovih informacija za studente, daj da napravimo sajt za ocenjivanje slika”.

Još ekstremniji primer fad-a je nedavno lansirana alternativa Twitteru pod nazivom Heello, a koju je pokrenuo vlasnik TwitPic-a. Jedina vrednost koju je ovaj sajt ponudio u odnosu na Twitter je to što je nov. Rezultat? Pogledajte grafikon. Ekstremni primer fad-a.

Google Plus?

Šta god čitali i pričali, grafikon koji generiše Google Trends lično dovoljno govori. Ovo ne mora da znači da će Google+ umreti jer ipak iza njega stoji najjača Internet kompanija na svetu, ali inicijalni efekat je ovakav kakav stoji na grafikonu i to niko ne može da ospori.

Na Twitteru, recimo, postoji masa naloga koji su doživeli ovaj “fad efekat”. To su oni konceptualni nalozi koje svi zaprate za jako kratko vreme, a onda doživljavaju polako, ali sigurno, pad čitanosti i interesovanja. To se desilo sa nalozima poput @Moderan_Mladic, a desiće se sigurno i sa trenutno najpopularnijim nalogom @BratPantela. Jednostavno, fad je u generičkoj suštini ovakvih konceptualnih Twitter profila i njihovi autori treba da budu od početka spremni da se suoče sa tim.

Btw. sve ovo i mnogo više se uči na Ekonomiji i zove se Teorija životnog veka proizvoda. Doduše tamo se malo pažnje posvećuje fad-ovima jer do pojave Interneta nije ih bilo u tolikom broju.

Kako sprečiti “Fad efekat”?

Najbitnije je da budemo svesni da ovaj efekat postoji i da ne verujemo inicijalnom oduševljenju mase, koliko god da je. Uvek treba razmišljati bar dva koraka unapred i ne oslanjati se na trenutnu slavu. Recimo, od početka postojanja Njuz.neta, mnogi su govorili “ma, to je fora koja će brzo da prođe”. Mi koji činimo Njuz smo bili svesni da ne smemo da se oslanjamo na trenutnu popularnost i zato uvek smišljamo nešto novo, kroz razne akcije, stalno uvođenje novih formi u tekstove, knjigu, širenje na radio, konstantno praćenje trendova u društvu, a uskoro će biti Njuza i na televiziji.

Pored viralnosti koju web projekat može i treba da ima, uvek treba da ima i neku realnu, opipljivu vrednost. Recimo, najnoviji primer je trenutno najpopularniji web servis AirBnb, gde ljudi iz celog sveta izdaju svoje stanove na duže vreme turistima. Ovo je novo i osvežavajuće, ali nije fad jer ima i ogromnu realnu vrednost koja će ostati kada “novina” prođe. Toplo preporučujem AirBnb svima koji žele da žive u nekom gradu na par nedelja ili meseci.

Sve u svemu, ukoliko vaš projekat doživi ovaj “fad efekat” a nemate neku dugotrajnu vrednost, pod hitno iskoristite trenutnu pažnju da tu vrednost kreirate i tako održite projekat u životu i nakon što postane “star”. Dakle, oprezno, i bez lažnih iluzija.

Velika zabluda zvana home page

Kako izgleda klasičan (pogrešan) pristup u osmišljavanju sajtova u Srbiji? Pa, u najvećem broju slučajeva to izgleda ovako:

Klijent naruči sajt i preda agenciji za web produkciju brief po kojem oni pripremaju predlog rešenja. Dizajneri u agenciji osmišljavaju idejno rešenje za home page sajta, zatim zakažu “dan D” sastanak sa klijentom na kojem prvo pola sata pričaju o tome kako su oni jako dugo istraživali, gledali trendove, proučavali inostrane sajtove iz slične oblasti, a zatim klijentu uz veliko fanfare predstave – pogodićete – home page sajta.

U nekim slučajevima agencija će dati predlog dva ili više rešenja za home page. U svakom slučaju, tada nastupa veliki i ozbiljan brejnstorming, raspravlja se o svakom detalju na home page-u, na sastanak je došao apsolutno svako u firmi i svi su oni fokusirani da taj home page bude što više atraktivan, organizovan, pregledan Svi raspravljaju i razmišljaju o home page-u. Home page, home page, home page, home page. Jer pobogu – home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.

Kada se završi detaljno osmišljavanje home page-a u kome su svi danima angažovali svoje moždane vijuge 100%, i kada svi kažu “ok, to je to, savršeno”, ostaje samo još da se osmisli kako izgleda stranica kad neko uđe da čita neki tekst. Odjednom, nikog više nije briga. U agenciji daju nekom klincu na praksi da nacrta u slobodno vreme kako to izgleda, a zatim pošalju to na mail klijentovoj sekretarici koja otvori fajl na 5 sekundi i odobri. Odjednom, nikakvi sastanci i nikog nije briga kako izgleda sajt “unutra”.

Ovo sve sam viđao nebrojano mnogo puta.

Gde je greška?

Gore sam napisao “Home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.” Greška je u ovoj pretpostavci – to je jedna od klasičnih zabluda koju najčešće imaju početnici.

Na prvi pogled deluje da je sve normalno, jer Home page, odnosno “početna strana” se valjda i zove tako jer od nje ljudi počinju da gledaju sajt, zar ne?

Ne.

Baš naprotiv. Razmislite malo. Prvi kontakt novih ljudi sa vašim sajtom desiće se skoro isključivo tako što kliknu na neki tekst koji je neko okačio na Fejs ili Tviter ili tako što će tražiti nešto na Guglu pa će im izaći neki od tekstova sa vašeg sajta. Statistike pokazuju da će u više od 90% slučajeva ljudi koji prvi put u životu dolaze na vaš sajt doći upravo na neku unutrašnju stranicu – na neki od tekstova na sajtu. A ne na home page.

Unutrašnje stranice su ono što se u marketingu zove “landing page” – stranica na koju će doći korisnik koji se po prvi put u životu susreće sa vašim sajtom i vašim brendom. Stoga je za sve njih ovo početna strana, stranica na kojoj donose odluku da li će razgledati šta sve kod vas ima ili će zauvek otići. A ne prokleti home page.

Ovo je toliko važno da ću sada da ponovim to isto velikim slovima, za ljude koji samo preleću preko teksta, da im slučajno ne promakne.

Home page nije prva strana koju će videti novi posetioci vašeg sajta. Oni će doći tako što je neko okačio neki vaš tekst na Fejs ili su tražili nešto preko Gugla. Prvi susret ljudi sa vašim sajtom biće na stranici sa jednim konkretnim tekstom, koja se zove landing page.

Ako želite da vaš web projekat uspe, postavite ovu rečenicu na svoj desktop i gledajte u nju po ceo dan da je dobro zapamtite.

Kako sada možete da iskoristite ovo saznanje? Tako što učinite sve što možete da osobu koja je došla na “landing page” zadržite na sajtu i da je zainteresujete. Sve ono što ste razmišljali i analizirali vezano za home page, sada treba da razmišljate za landing page duplo više jer je mnogo važnije.

Evo jedne fore koja je bukvalno ubica: Ako imate na sajtu neke jako popularne, “viralne” tekstove, postavite linkove do tih tekstova odmah ispod svakog teksta na vašem sajtu. Recimo, box sa 5 najpopularnijih tekstova. Na taj način, imate neuporedivo veće šanse da nov posetilac vašeg sajta ostane i otvori još nekoliko stranica umesto da završi sa čitanjem teksta i klikne na ono “x” u uglu ekrana a da nije ni primetio kako se zove vaš sajt. Stavite ovaj box ispod teksta a ne u sidebar, jer ljudi po inerciji čitaju ono što je u produžetku teksta, a mnogo slabije gledaju sa strane. Ovo je toliko moćna fora da će moji poslovni partneri  verovatno tražiti da obrišem ceo ovaj pasus kada budu pročitali ovaj tekst.

Sve ove zablude potiču zbog naše dugogodišnje navike na klasične medije. Većina ljudi posmatra sajt kao štampane novine, i u glavi prave analogiju sa naslovnom stranom novina koja “prodaje”, i tamo je logično da se i glavni urednik i svi ostali najviše brinu oko naslovne strane. Za puno razumevanje ovog koncepta, probajte da zamislite gondolu sa novinama na kiosku tako da su sve novine otvorene na nekoj slučajnoj unutrašnoj stranici a ne na naslovnoj. Ogromna distorzija percepcije realnosti, zar ne? :)

Koji su izuzeci?

Ovo pravilo je 100% primenljivo i opravdano kada imate novi web projekat sa bilo kakvim sadržajem i kada treba da dignete posetu.

U slučaju da radite redizajn nekog postojećeg portala, koji već odavno ima veliku posetu, neku svoju publiku i ime, onda je home page već mnogo bitniji, što je i logično. Ali čak i tada treba imati na umu da i dalje treba privlačiti nove ljude – zašto da ne. Tako da je “landing page teorija” uvek važna.

Naravno, držite se zdravog razuma. Postoje sajtovi koji su samo jedna stranica, postoje razni specifični izuzeci, nijedno pravilo nije primenljivo na sve slučajeve. Ali mislim da će ovaj tekst dosta doprineti da nadalje posmatrate stvari na drugačiji način. A ako već odavno znate za sve ovo - prosledite tekst onome ko ne zna i kome je potreban.

Mnoge domaće firme i političke stranke razmišljaju na sledeći način: Na Fejsbuku ima 2 miliona ljudi, na Tviteru 50.000, što je zanemarivo malo u odnosu na Fejsbuk, i onda se uopšte ne bave Tviterom.

Potpuno je nedopustivo da neko ko za sebe tvrdi da poseduje i gradi nekakav brend razmišlja na taj način. Kao da imaju tezgu na buvljaku pa “daj da pomerim tezgu pored ulaza, prodaće se više čarapa”.

Poenta je u sledećem: za velike brendove i političke partije prosečan Tviter korisnik vredi mnogo, mnogo više od prosečnog korisika Fejsbuka. Na Tviteru se nalaze takozvani early adoptersi, opširnije o tome imate u mom tekstu o difuziji inovacija.

Prosečan korisnik Twittera je dakle early adopter, osoba koja ima dosta uticaja na neki svoj krug ljudi, koja inovira ideje u društvo i menja javno mnjenje u svojoj mikrozajednici.

Sa druge strane, prosečan korisnik Fejsbuka je klasičan mediokritet koji kači slike svog bicepsa sa plaže iz Budve i uticajan je jedino na svoju babu da mu napravi sarmu.

“Gde su bre slike na ovom Tviteru? Šta me briga šta piše ova, ‘oću da je vidim u kupaćem!”

Ljudi, da banalizujemo stvari do krajnjeg minimuma, većina ljudi će reći “Na Fejsbuku ima slika, na Tviteru nema”.

Tih 50.000 ljudi koji su došli na Tviter, došli su tu da bi svojim rečima i mislima nekako uticali na društvo oko sebe. To su ljudi koji imaju dara za komunikaciju, PR, uticaj na ljude i nametanje mišljenja. Govorim o proseku, naravnu, ima i na Tviteru autističnih ludaka.

Sa druge strane, od ovih dva miliona ljudi na Fejsbuku, njih 1.900.000 je tu došlo da bi se švalerali i/ili igrali igrice. Njima kad pokažete Tviter, reći će “šta je bre ovo, nema slika, čemu ovo služi? Gde su ribe? Pa dobro, vidim da je ovo žensko, ali nema slika, samo neke njene rečenice, šta će mi to.”

Dakle, sa ovakvom postavkom stvari došlo je do segmentacije ljudi, a vi i sami možete zaključiti kakav tip ljudi je na Tviteru.

Plus – tehnički gledano, potencijal Tvitera za širenje informacija je mnogo veći. Profili na Tviteru su uglavnom javni i broj pratilaca je neograničen. Profili na Fejsbuku su uglavnom zaključani za javnost i vrlo ograničen broj ljudi vidi šta neko postavlja. Na Fejsbuku ima mnogo više cenzure i masu stvari će vam ukloniti pa čak i ugasiti profil, a na Tviteru možete postovati šta god.

Većina Tviteraša ima i nalog na Fejsbuku, ali će na Tviter uvek postavljati inteligentnije i društveno angažovanije stvari nego na Fejsbuk.

Tviter korisnici vrede mnogo više

Ovde govorim o čisto marketinškoj vrednosti, da ne bude zabune da zagovaram nekakav elitizam. Ako posmatramo sa strane Boga, ili u šta god verujete, svi ljudi vrede isto, i onaj prosjak na ulici bez kompjutera i Tviteraš. Ali, ako merimo marketinšku vrednost, prosečan Tviter korisnik vredi mnogo više od prosečnog Fejsbuk korisnika. Ovo, podvlačim, važi za velike brendove, za mali biznis računica “ovde ima više naroda, udri tamo” je potpuno opravdana.

Amerikanci su ovo davno shvatili, te su njihovi političari tamo najaktivniji na Tviteru.

Eto, toliko o tome, a sad možete da tvitnete ovaj tekst :)