Ovo predavanje održao je jedan od najvećih živih psihologa, Filip Zimbardo. Možda se sećate onog čuvenog eksperimenta sa zatvorenicima na Stenfordu, on je idejni tvorac toga. U poslednje vreme, Zimbardo se bavi proučavajem psihologije vremena jer smatra da je osećaj vremena sve važnija tema u današnjem društvu. U pitanju je inače organizacija Cognitive Media koja uzima govore proslavljenih ljudi, i pravi od njih ove nacrtane infografike u realnom vremenu, koji su jako gledani i šerovani na YouTubu. Ako vas ovo zainteresuje, imate i druge njihove klipove na kanalu RSA Animate, svi su odlični (pogledajte prvo one sa najviše pregleda).

Potrošio sam čitav dan kako bih ovaj klip preveo, ispričao i izmontirao, pa vas molim da ga pogledate. Jako je važno da ovaj klip stigne do što više ljudi u Srbiji, a posebno do profesora, lidera, biznismena i ljudi koji su generalno u situaciji da mogu nešto da promene i povedu u nekom pravcu. Dakle, šerujte ga što više.

Uživajte.

Akciju sam prihvatio među prvima i postavio ovu sliku na profil, uz kratak komentar. Vest o akciji zatim je objavljena u hrvatskim, a potom i srpskim i bosanskim medijima, i obišla je region.

Prema nekim analizama koje smo Strongman i ja radili na neutralnim uzorcima, između 1 i 2 procenata korisnika Fejsbuka iz Srbije postavilo je ovu fotografiju kao svoju profil sliku, odnosno više od 10.000 ljudi. Nisam merio korisnike iz Hrvatske, ali odokativno, bilo ih je takođe u velikom broju. U prevodu, svako ko koristi Fejsbuk sa obe strane je primetio da se ovo desilo.

Dalje, s obzirom da su svi mediji sa obe strane izvestili o ovome, svest o akciji stigla je i do ljudi koji verovatno ni ne koriste društvene medije. Stoga se cela akcija može smatrati uspelom. Naravno, “uspeh” nije da već sutra prestanu svi nemiri, uspeh je ovde činjenica da je do ogromnog broja ljudi došla informacija da sa obe strane u svojim kućama sedi jedna velika masa ljudi koja se zalaže za zakopavanje ratnih sekira i normalan odnos.

Za jedan dan dobio sam preko 300 zahteva za prijateljstvo i stotine poruka u Inbox, uglavnom iz Hrvatske, Srbije, i nešto malo iz Bosne. Ljudi su uglavnom pisali da podržavaju akciju, među njima čak i  Hrvati koji su učestvovali u ratu ili koji su u ratu izgubili svoje bližnje. Iste komentare dobio je i Strongman. Ovde je jedna od poruka koja najbolje ilustruje reakcije:

Moram priznati da sam prijatno iznenađen količinom pozitivnih reakcija, s obzirom da je u pitanju ipak prilično ekstremna stvar kao što je mešanje zastava. I ja sam se dvoumio da li da postavim ovu sliku kada je Strongmen pokrenuo akciju, ali je sve to ispalo veoma pozitivno. Zanimljivo je da se sve ovo dešava u vreme aktulenosti Dragojevićevog filma “Parada“, koji nosi istu poruku.

Ova akcija možda i najbolje do sada pokazuju moć društvenih medija i društvenog kapitala. Strongmen je sedeo u fotelji i spremao se za ručak, kada je video vest o napadu hrvatskih navijača. U roku od minut našao je sliku, i postavio tvit koji poziva na akciju. To je sve što je uradio. Lančana reakcija dovela je do efekta da ljudi širom Balkana dobiju informaciju o želji za pomirenjem i tolerancijom. Dakle – Strongmen je potrošio jedan minut svog vremena i nula dinara da izazove isti efeket koji je Dragojević proizveo svojim filmom koji se snimao godinu dana sa ekipom od 300 ljudi i milionskim budžetom.

U čemu je razlika? Pa, Strongmen koristi medij koji je hiljadu puta brži i efikasniji od medija kao što je film. Za gledanje filma potrebno je mrdnuti zadnjicu iz tople stolice, otići u bioskop po ovoj hladnoći, kupiti kartu, kokice, i tako dalje, a onda preporučivati film drugim ljudima koji treba da se nakane to isto da urade. Za postavljanje slike dovoljan je jedan klik.

Ideja sa slikom konzumira se i kapira u roku od 5 sekundi, “Parada” traje sat i po. Naravno, ne nipodaštavam vrednost Dragojevićevog filma (jako mi se svideo), samo ukazujem na razlike u brzini prenošenja poruke ova dva medija. Suština uspeha viralnih akcija jeste u tome da poruka bude kratka i jasna, da ne zahteva od prenosioca da mrda iz fotelje da bi je preneo, i da mu je potrebno maksimum 60 sekundi vremena angažovanja da poruku ukapira i prenese dalje (u ovom slučaju postavljanje profil slike). I naravno, treba da je pokrene osoba ili osobe sa kredibilitetom i puno pratilaca na društvenim medijima.

Izveštaj o akciji u medijima:

SRBIJA:

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/303791/Spojena-zastava-Srbije-i-Hrvatske-na-Fejsbuku-za-dobrosusedske-odnose

http://www.smedia.rs/vesti/vest/85207/Spojene-zastave-Srbije-i-Hrvatske-na-Fejsbuku-Hrvatski-navijaci-Istok-Pavlovic-Ovu-sliku-na-Fejsbuk-profil-stavljaju-i-Srbi-Hrvati.html

http://www.kurir-info.rs/vesti/hiljade-srba-i-hrvata-kace-ovu-fotku-na-fejs-175490.php

http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno/vest/ovu-sliku-na-fejsbuk-profil-stavljaju-i-srbi-i-hrvati/26872.phtml

http://www.rts.rs/page/sport/sr/story/131/Rukomet/1034554/Podr%C5%A1ka+dobrosusedskim+odnosima+.html

https://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/197743/Ovu-sliku-na-Fejsbuk-profil-stavljaju-i-Srbi-i-Hrvati

http://www.021.rs/Info/Zanimljivosti/Slika-koju-na-Fejsbuku-stavljaju-i-Srbi-i-Hrvati.html

HRVATSKA:

http://sportski.net.hr/rukomet/page/2012/01/26/0507006.html?pos=n0

http://www.index.hr/sport/clanak/vrijeme-je-da-lijepa-slika-obidje-svijet/595904.aspx

http://www.24sata.hr/rukomet/fejs-nas-miri-zastave-srbije-i-hrvatske-spojene-su-u-jednu-251444

http://gol.dnevnik.hr/clanak/ostali_sportovi/na-internetu-osim-mrznje-i-poruke-mira-u-vukovaru-gledanje-na-video-zidu.html

http://www.monitor.hr/vijesti/beogradski-profesor-odlucio-pomiriti-srbe-i-hrvate-barem-na-facebooku/192061/

BIH:

http://www.dnevniavaz.ba/globus/region/77319-borba-protiv-nasilja-hrvatska-i-srbijanska-zastava-na-fb-kao-jedna.html

http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Na-Fejsbuku-akcija-podrske-odnosima-Srbije-i-Hrvatske-125535.html

http://www.vijesti.me/svijet/spojena-zastava-srbije-hrvatske-facebooku-clanak-58032

http://www.sarajevo-x.com/svijet/region/neredi-u-novom-sadu-ujedinili-srbe-i-hrvate/120127004

http://www.source.ba/clanak/7113795/vijesti/Hiljade%20Srba%20i%20Hrvata%20dijele%20ovu%20sliku/?ref=ostali

CRNA GORA:

http://www.vijesti.me/svijet/spojena-zastava-srbije-hrvatske-facebooku-clanak-58032

Poruka koju sam dobio u Inbox od Anje iz Zagreba, koja je zajedno sa Stefanom iz Novog Sada kreirala ovu zastavu:

Fad proizvodi su brendovi koji žive koliko i vilin konjic. Oni inicijalno izazovu ogroman buzz (priču) među takozvanim “early adopterima”, jer su zanimljivi, novi, provokativni, duhoviti, viralni, itd. Kasnije, kada osećaj novog prođe, najveći deo ovih brendova ne opstane, jer njihovi kreatori nisu razmišljali nekoliko koraka unapred. Konkretno, proizvod se nikada ne prelije iz early adoptersa u masu jer ima malu realnu vrednost osim toga što je nov i drugačiji.

Sa tačke psihologije, fad proizvodi izazivaju inicijalnu pažnju pre svega jer o njima puno pričaju ljudi koji vole sve što je novo i generalno anti-mainstream. Takođe, fad nije isto što i trend, trend je nešto što opstaje značajno duže vreme.

Recimo da se pojavi crnkinja u malom gradu u kojem žive isključivo belci. Devojka bi inicijalno izazvala ogromnu pažnju i ceo grad bi pričao o njoj. Međutim, ukoliko se radi o osobi koja je generalno dosadna i nema ništa specifično u sebi, posle par meseci niko više ne bi obraćao pažnju.

Sa pojavom Interneta, ovaj fad-sindrom je postao jači nego ikad i nikada nije bilo više ovakvih slučajeva, jer je relativno lako izazvati “buzz” nečim novim i drugačijim. Teško je to očuvati.

Primera radi, uporedio sam ovde Google Trends za dva web projekta koji su, prema mom mišljenju, potpuni fad i anti-fad: “Hot Or Not” i Infostud.

Hot Or Not, ako se sećate, bio je onaj čuveni web sajt na kome bi vam izlazile fotografije koje su ljudi postavili sa željom da ih ocenjujete, da li su “dobra riba-frajer” ili ne, i tako po ceo dan. Ovaj projekat se uzdigao prilično naglo, jer je bilo prilično novo i provokativno, ali nije bio održiv na duge staze jer nema neku realnu dugoročnu vrednost. Sa druge strane, imamo Infostud, koji je počeo kao sajt sa informacijama o školovanju u zemlji i inostranstvu, a zatim i o poslovima. Dakle, ništa novo, ali svakom treba zaista, i ima pravu, ogromnu i neospornu vrednost. Pogledajte grafikone i uporedite živote jednog i drugog.

Neko ko posmatra stvari površno bi na početku možda rekao “nema vajde od ovih informacija za studente, daj da napravimo sajt za ocenjivanje slika”.

Još ekstremniji primer fad-a je nedavno lansirana alternativa Twitteru pod nazivom Heello, a koju je pokrenuo vlasnik TwitPic-a. Jedina vrednost koju je ovaj sajt ponudio u odnosu na Twitter je to što je nov. Rezultat? Pogledajte grafikon. Ekstremni primer fad-a.

Google Plus?

Šta god čitali i pričali, grafikon koji generiše Google Trends lično dovoljno govori. Ovo ne mora da znači da će Google+ umreti jer ipak iza njega stoji najjača Internet kompanija na svetu, ali inicijalni efekat je ovakav kakav stoji na grafikonu i to niko ne može da ospori.

Na Twitteru, recimo, postoji masa naloga koji su doživeli ovaj “fad efekat”. To su oni konceptualni nalozi koje svi zaprate za jako kratko vreme, a onda doživljavaju polako, ali sigurno, pad čitanosti i interesovanja. To se desilo sa nalozima poput @Moderan_Mladic, a desiće se sigurno i sa trenutno najpopularnijim nalogom @BratPantela. Jednostavno, fad je u generičkoj suštini ovakvih konceptualnih Twitter profila i njihovi autori treba da budu od početka spremni da se suoče sa tim.

Btw. sve ovo i mnogo više se uči na Ekonomiji i zove se Teorija životnog veka proizvoda. Doduše tamo se malo pažnje posvećuje fad-ovima jer do pojave Interneta nije ih bilo u tolikom broju.

Kako sprečiti “Fad efekat”?

Najbitnije je da budemo svesni da ovaj efekat postoji i da ne verujemo inicijalnom oduševljenju mase, koliko god da je. Uvek treba razmišljati bar dva koraka unapred i ne oslanjati se na trenutnu slavu. Recimo, od početka postojanja Njuz.neta, mnogi su govorili “ma, to je fora koja će brzo da prođe”. Mi koji činimo Njuz smo bili svesni da ne smemo da se oslanjamo na trenutnu popularnost i zato uvek smišljamo nešto novo, kroz razne akcije, stalno uvođenje novih formi u tekstove, knjigu, širenje na radio, konstantno praćenje trendova u društvu, a uskoro će biti Njuza i na televiziji.

Pored viralnosti koju web projekat može i treba da ima, uvek treba da ima i neku realnu, opipljivu vrednost. Recimo, najnoviji primer je trenutno najpopularniji web servis AirBnb, gde ljudi iz celog sveta izdaju svoje stanove na duže vreme turistima. Ovo je novo i osvežavajuće, ali nije fad jer ima i ogromnu realnu vrednost koja će ostati kada “novina” prođe. Toplo preporučujem AirBnb svima koji žele da žive u nekom gradu na par nedelja ili meseci.

Sve u svemu, ukoliko vaš projekat doživi ovaj “fad efekat” a nemate neku dugotrajnu vrednost, pod hitno iskoristite trenutnu pažnju da tu vrednost kreirate i tako održite projekat u životu i nakon što postane “star”. Dakle, oprezno, i bez lažnih iluzija.

Velika zabluda zvana home page

Kako izgleda klasičan (pogrešan) pristup u osmišljavanju sajtova u Srbiji? Pa, u najvećem broju slučajeva to izgleda ovako:

Klijent naruči sajt i preda agenciji za web produkciju brief po kojem oni pripremaju predlog rešenja. Dizajneri u agenciji osmišljavaju idejno rešenje za home page sajta, zatim zakažu “dan D” sastanak sa klijentom na kojem prvo pola sata pričaju o tome kako su oni jako dugo istraživali, gledali trendove, proučavali inostrane sajtove iz slične oblasti, a zatim klijentu uz veliko fanfare predstave – pogodićete – home page sajta.

U nekim slučajevima agencija će dati predlog dva ili više rešenja za home page. U svakom slučaju, tada nastupa veliki i ozbiljan brejnstorming, raspravlja se o svakom detalju na home page-u, na sastanak je došao apsolutno svako u firmi i svi su oni fokusirani da taj home page bude što više atraktivan, organizovan, pregledan Svi raspravljaju i razmišljaju o home page-u. Home page, home page, home page, home page. Jer pobogu – home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.

Kada se završi detaljno osmišljavanje home page-a u kome su svi danima angažovali svoje moždane vijuge 100%, i kada svi kažu “ok, to je to, savršeno”, ostaje samo još da se osmisli kako izgleda stranica kad neko uđe da čita neki tekst. Odjednom, nikog više nije briga. U agenciji daju nekom klincu na praksi da nacrta u slobodno vreme kako to izgleda, a zatim pošalju to na mail klijentovoj sekretarici koja otvori fajl na 5 sekundi i odobri. Odjednom, nikakvi sastanci i nikog nije briga kako izgleda sajt “unutra”.

Ovo sve sam viđao nebrojano mnogo puta.

Gde je greška?

Gore sam napisao “Home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.” Greška je u ovoj pretpostavci – to je jedna od klasičnih zabluda koju najčešće imaju početnici.

Na prvi pogled deluje da je sve normalno, jer Home page, odnosno “početna strana” se valjda i zove tako jer od nje ljudi počinju da gledaju sajt, zar ne?

Ne.

Baš naprotiv. Razmislite malo. Prvi kontakt novih ljudi sa vašim sajtom desiće se skoro isključivo tako što kliknu na neki tekst koji je neko okačio na Fejs ili Tviter ili tako što će tražiti nešto na Guglu pa će im izaći neki od tekstova sa vašeg sajta. Statistike pokazuju da će u više od 90% slučajeva ljudi koji prvi put u životu dolaze na vaš sajt doći upravo na neku unutrašnju stranicu – na neki od tekstova na sajtu. A ne na home page.

Unutrašnje stranice su ono što se u marketingu zove “landing page” – stranica na koju će doći korisnik koji se po prvi put u životu susreće sa vašim sajtom i vašim brendom. Stoga je za sve njih ovo početna strana, stranica na kojoj donose odluku da li će razgledati šta sve kod vas ima ili će zauvek otići. A ne prokleti home page.

Ovo je toliko važno da ću sada da ponovim to isto velikim slovima, za ljude koji samo preleću preko teksta, da im slučajno ne promakne.

Home page nije prva strana koju će videti novi posetioci vašeg sajta. Oni će doći tako što je neko okačio neki vaš tekst na Fejs ili su tražili nešto preko Gugla. Prvi susret ljudi sa vašim sajtom biće na stranici sa jednim konkretnim tekstom, koja se zove landing page.

Ako želite da vaš web projekat uspe, postavite ovu rečenicu na svoj desktop i gledajte u nju po ceo dan da je dobro zapamtite.

Kako sada možete da iskoristite ovo saznanje? Tako što učinite sve što možete da osobu koja je došla na “landing page” zadržite na sajtu i da je zainteresujete. Sve ono što ste razmišljali i analizirali vezano za home page, sada treba da razmišljate za landing page duplo više jer je mnogo važnije.

Evo jedne fore koja je bukvalno ubica: Ako imate na sajtu neke jako popularne, “viralne” tekstove, postavite linkove do tih tekstova odmah ispod svakog teksta na vašem sajtu. Recimo, box sa 5 najpopularnijih tekstova. Na taj način, imate neuporedivo veće šanse da nov posetilac vašeg sajta ostane i otvori još nekoliko stranica umesto da završi sa čitanjem teksta i klikne na ono “x” u uglu ekrana a da nije ni primetio kako se zove vaš sajt. Stavite ovaj box ispod teksta a ne u sidebar, jer ljudi po inerciji čitaju ono što je u produžetku teksta, a mnogo slabije gledaju sa strane. Ovo je toliko moćna fora da će moji poslovni partneri  verovatno tražiti da obrišem ceo ovaj pasus kada budu pročitali ovaj tekst.

Sve ove zablude potiču zbog naše dugogodišnje navike na klasične medije. Većina ljudi posmatra sajt kao štampane novine, i u glavi prave analogiju sa naslovnom stranom novina koja “prodaje”, i tamo je logično da se i glavni urednik i svi ostali najviše brinu oko naslovne strane. Za puno razumevanje ovog koncepta, probajte da zamislite gondolu sa novinama na kiosku tako da su sve novine otvorene na nekoj slučajnoj unutrašnoj stranici a ne na naslovnoj. Ogromna distorzija percepcije realnosti, zar ne? :)

Koji su izuzeci?

Ovo pravilo je 100% primenljivo i opravdano kada imate novi web projekat sa bilo kakvim sadržajem i kada treba da dignete posetu.

U slučaju da radite redizajn nekog postojećeg portala, koji već odavno ima veliku posetu, neku svoju publiku i ime, onda je home page već mnogo bitniji, što je i logično. Ali čak i tada treba imati na umu da i dalje treba privlačiti nove ljude – zašto da ne. Tako da je “landing page teorija” uvek važna.

Naravno, držite se zdravog razuma. Postoje sajtovi koji su samo jedna stranica, postoje razni specifični izuzeci, nijedno pravilo nije primenljivo na sve slučajeve. Ali mislim da će ovaj tekst dosta doprineti da nadalje posmatrate stvari na drugačiji način. A ako već odavno znate za sve ovo - prosledite tekst onome ko ne zna i kome je potreban.

Mnoge domaće firme i političke stranke razmišljaju na sledeći način: Na Fejsbuku ima 2 miliona ljudi, na Tviteru 50.000, što je zanemarivo malo u odnosu na Fejsbuk, i onda se uopšte ne bave Tviterom.

Potpuno je nedopustivo da neko ko za sebe tvrdi da poseduje i gradi nekakav brend razmišlja na taj način. Kao da imaju tezgu na buvljaku pa “daj da pomerim tezgu pored ulaza, prodaće se više čarapa”.

Poenta je u sledećem: za velike brendove i političke partije prosečan Tviter korisnik vredi mnogo, mnogo više od prosečnog korisika Fejsbuka. Na Tviteru se nalaze takozvani early adoptersi, opširnije o tome imate u mom tekstu o difuziji inovacija.

Prosečan korisnik Twittera je dakle early adopter, osoba koja ima dosta uticaja na neki svoj krug ljudi, koja inovira ideje u društvo i menja javno mnjenje u svojoj mikrozajednici.

Sa druge strane, prosečan korisnik Fejsbuka je klasičan mediokritet koji kači slike svog bicepsa sa plaže iz Budve i uticajan je jedino na svoju babu da mu napravi sarmu.

“Gde su bre slike na ovom Tviteru? Šta me briga šta piše ova, ‘oću da je vidim u kupaćem!”

Ljudi, da banalizujemo stvari do krajnjeg minimuma, većina ljudi će reći “Na Fejsbuku ima slika, na Tviteru nema”.

Tih 50.000 ljudi koji su došli na Tviter, došli su tu da bi svojim rečima i mislima nekako uticali na društvo oko sebe. To su ljudi koji imaju dara za komunikaciju, PR, uticaj na ljude i nametanje mišljenja. Govorim o proseku, naravnu, ima i na Tviteru autističnih ludaka.

Sa druge strane, od ovih dva miliona ljudi na Fejsbuku, njih 1.900.000 je tu došlo da bi se švalerali i/ili igrali igrice. Njima kad pokažete Tviter, reći će “šta je bre ovo, nema slika, čemu ovo služi? Gde su ribe? Pa dobro, vidim da je ovo žensko, ali nema slika, samo neke njene rečenice, šta će mi to.”

Dakle, sa ovakvom postavkom stvari došlo je do segmentacije ljudi, a vi i sami možete zaključiti kakav tip ljudi je na Tviteru.

Plus – tehnički gledano, potencijal Tvitera za širenje informacija je mnogo veći. Profili na Tviteru su uglavnom javni i broj pratilaca je neograničen. Profili na Fejsbuku su uglavnom zaključani za javnost i vrlo ograničen broj ljudi vidi šta neko postavlja. Na Fejsbuku ima mnogo više cenzure i masu stvari će vam ukloniti pa čak i ugasiti profil, a na Tviteru možete postovati šta god.

Većina Tviteraša ima i nalog na Fejsbuku, ali će na Tviter uvek postavljati inteligentnije i društveno angažovanije stvari nego na Fejsbuk.

Tviter korisnici vrede mnogo više

Ovde govorim o čisto marketinškoj vrednosti, da ne bude zabune da zagovaram nekakav elitizam. Ako posmatramo sa strane Boga, ili u šta god verujete, svi ljudi vrede isto, i onaj prosjak na ulici bez kompjutera i Tviteraš. Ali, ako merimo marketinšku vrednost, prosečan Tviter korisnik vredi mnogo više od prosečnog Fejsbuk korisnika. Ovo, podvlačim, važi za velike brendove, za mali biznis računica “ovde ima više naroda, udri tamo” je potpuno opravdana.

Amerikanci su ovo davno shvatili, te su njihovi političari tamo najaktivniji na Tviteru.

Eto, toliko o tome, a sad možete da tvitnete ovaj tekst :)

Ovaj tekst pojašnjava celu tu priču i namenjen je pre svega ljudima koji nisu baš upućeni o čemu se tu tačno radi. Pre svega je važno da ovo pročitaju ljudi na visokim položajima u državi, koji mogu da odlučuju ili lobiraju o izmenama zakona i strateškim ciljevima. Ako imate takve u bliskom okruženju, zamolite ih da na 20 minuta zaborave na Kosovo, štrajk malinara, usklađivanje zakona o kupusu sa Evropskom Unijom, i da pročitaju ovaj tekst.

“Jedina šansa Srbije je u poljoprivredi”

Ogroman deo naših političara kao u pačjoj školi ponavlja ovu rečenicu već deset godina i ova nesrećna ideja se zakucala među njima kao jedina moguća. Na prvi pogled, čovek bi rekao da su u pravu – industrijska proizvodnja nam je potpuno propala tokom ratova devedesetih, fabrike zarđale i u raspadu, plus je nemoguće biti jeftiniji od Kineza pa sad ne vredi ni da pokušavamo. Šta drugo da proizvodimo i izvozimo osim poljoprivrednih proizvoda? Ovo razmišljanje je potpuno na mestu i bilo bi tačno osim u jednom slučaju. Kada ne bi postojao Internet.

Redefinisanje pojma “izvoz”

Da bismo razumeli ceo koncept, ključna prekretnica koja treba da se desi u našim mozgovima je redefinisanje pojma “izvoz”. Ovo je ubedljivo najvažniji deo procesa, zato sada pažljivo čitajte.

Kada kažemo “izvoz iz Srbije”, na šta ljudi pomisle?

Ima raznih asocijacija, ali recimo da ljudi zamišljaju kako mi šaljemo nekakve maline, traktore, šrafove, neke opipljive stvari koje smo proizveli u državi Srbiji, u neke druge zemlje. Sve te stvari se prevoze nekakvim šleperima, brodovima ili kako već do tih drugih država, a te druge zemlje našim firmama za to daju neki novac u stranoj valuti. Tako devize ulaze u zemlju i to se zove izvoz. Mislim da i deca u osnovnoj školi to uče.

Internet je potpuno redefinisao koncept izvoza. Pođimo od najjednostavnijeg primera koji svi razumeju.

Mirko sedi u Kragujevcu i pravi web sajt za jednu kanadsku firmu. Kada završi sajt, pošalje im fajlove na mail, a oni njemu pošalju npr. 2000 eura. Ovo je izvoz usluge.

Slavko sedi u Zaječaru i napravio je program koji služi za uređivanje novinskih portala. Ljudi iz celog sveta dolaze svakog dana na njegov sajt i plaćaju mu po 100 dolara da skinu njegov softver. Ovo je izvoz proizvoda. Na globalnom tržištu.

U oba slučaja finalni rezultat je da devize ulaze u zemlju, isto kao što bi ušle od malina, traktora ili šrafova. Ali, čekajte, zar nije ovo još bolje?

Prvo – kao što vidite, nisu potrebni šleperi, sertifikati, magacini, carina, lager, distribucija i gomila nepotrebnih troškova koje zahteva klasičan izvoz.

Drugo – u ovom slučaju nismo tehnološki ograničeni! Više nije problem što su one mašine u Kragujevcu zastarele pa mogu samo da štancuju Jugo 45 dok Tojota sledeće godine priprema automobile na atomski pogon! Ovde nema tih ograničenja i možemo biti konkurentni Amerikancima, Japancima… a lično znam za firme iz Srbije koje to i jesu.

Da, ovo se dešava, danas, i na hiljade ljudi iz Srbije živi ovako. A država ih uopšte ne prepoznaje.

“Ali čekaj bre. To je samo za ove što znaju da prave te sajtove i te programere… hakere… kako se zovu… ?”

Ovo je još jedna zabluda domaćih političara, isto kao i ona “šansa u poljoprivredi”. Ne, naprotiv. Da je ovo nešto što mogu da rade samo programeri, ne bih nikada pisao ovaj tekst.

Izvoz intelektualnog rada preko Interneta danas rade gotovo svi – ljudi koji znaju da pišu, operativci, menadžeri, fotografi… posebno naglašavam da to mogu da rade ljudi u Srbiji koji su završili netehničke fakultete – filološke, filozofske, pravne… kao i svi oni klinci koji sede ispred dragstora i piju pivo ili kelnerišu po kafićima. Evo nekoliko primera.

- Pisanje tekstova za potrebe marketinga ili razne druge primene. Ne treba nikakva posebna kreativnost, doduše potrebno je poznavanje engleskog jezika, ali masa mladih u Srbiji dobro stoji sa engleskim.

- Fotografija. Ljudi fotografišu voće, povrće, ljude u nekim pozama i situacijama i prodaju te fotografije preko Interneta. Veliki broj ljudi u Srbiji živi od ovoga. Stavljaju te fotografije u velike baze i kada neko iz npr. Australije traži lepu fotku za svoj bilbord i odabere baš njegovu, njemu stiže novac.

- Asistencija. Klasičan “sve i svašta” posao koji može da radi neko bez fakulteta. “Sredi mi za sutra ove tabele u Excelu”, “Pronađi mi na Guglu sve o naftnim rezervama Ruande i pošalji mi na mail”, “Rezerviši mi kartu za avion”. Zašto bi neko radio ovde svaštarske poslove kod privatnika za 200 eura, kad može da radi za nekog stranca za 500 eura mesečno ili više, a pritom, da ponovim još jednom – devize ulaze u zemlju.

Da ne dužim više, spisak mogućih poslova je beskrajan. Sve to ljudi rade, širom sveta. Svet se drastično izmenio i jako je važno da znamo šta se dešava.

Ima dva načina da se naši ljudi uključe u ovaj talas – jedan je da sami traže posao preko Interneta, drugi je da se zaposle u domaćoj firmi koja okuplja više ljudi ali opet izvozi njihov intelektualni rad.

Posebno naglašavam da za ovaj “intelektualni rad” preko Interneta nije baš potrebno da se bude mega intelektualac sa 3 diplome.

Ovo je najbolji način da sprečimo “odliv mozgova” – moderni gastarbajteri

Kada svedete račune, o čemu se ovde radi? Pa, kao što vidite, ovi ljudi praktično rade u inostranstvu a sede u Srbiji! Svi oni mladi i talentovani ljudi koji bi inače otišli negde. Ako neko radi u Nemačkoj i deo svojih deviznih primanja šalje rodbini u Srbiju, to je ok jer smanjuje deficit zemlje. Ali u ovom slučaju – 100% svih njegovih deviznih primanja ostaje u zemlji. Plus, nema stresa, nema napuštanja domovine i porodice, živiš u svojoj zemlji sa svim ljudima koje voliš.

Da, možda zvuči kao utopija, ali ovo je realnost i ovo se zaista dešava. Ljudi žive ovako uveliko, u Srbiji.

“Sve je to lepo, ali ipak tu treba znanje engleskog, rada na kompjuteru… jel’ znaš bre ti da u Srbiji pola ljudi ne zna ni da se potpiše kako treba…?”

Taj koji ne zna da se potpiše nek sprema ručak i večeru za ovog koji zna i koji će da radi ove poslove. Ne moraju svi da rade za računarom, tu je logistika, organizacija ljudi koji će da rade, a sve je to deo sistema. Ako bi recimo 200.000 ljudi živelo od ovoga, i ako svako donosi u proseku 10.000 eura godišnje, to je dve milijarde eura godišnje. To je upravo onoliko koliko svake godine nama šalje dijaspora da ne pomremo od gladi i zakrpimo spoljnotrgovinski deficit. I naravno, ne može se doći do te brojke preko noći, ali sa nekim dobrim planom i fokusom države možda i može za nekih 5, 10, 20 godina. U svakom slučaju, država bi odmah mogla da počne da dobija priliv od poreza, jer masa ovih ljudi sada radi “na sivo” zbog nepostojanja zakona, i država tu gubi ko zna koliko novca.

Ovo je izvoz 21. veka i ovo je patriotizam. Najbolji način da pomognete svojoj zemlji.

Zbog svega ovoga potrebno je da promenimo zakone o elektronskom poslovanju

Jedan od preduslova za stvaranje atmosfere za rad na ovim poslovima je da imamo normalne zakone o elektronskom poslovanju u kojima je sve lepo i precizno definisano. Zbog toga je nekoliko nas Internet preduzetnika tokom ove godine pokrenulo priču o tome putem socijalnih medija – i mi već mesecima lobiramo kod raznih političara i privrednika da država nešto uradi po ovom pitanju.

Mnogi ljudi misle da su ti zakoni bitni samo zbog dolaska servisa PayPal koji omogućava plaćanje preko Interneta, ali nije samo to u pitanju – mi želimo da motivišemo državu da generalno obrati više pažnje na Internet poslovanje, a zašto – nadam se da vam je nakon ovog teksta jasnije.

Kako vi kao pojedinac da se spremite za ove poslove?

Učite engleski. To vam je najvažnije. Gledajte serije i filmove na engleskom sa titlom na engleskom, upijajte duh jezika. Čitajte njihove sajtove, upoznajte zapadnu kulturu i način razmišljanja jer će to biti presudno za ovakve poslove u budućnosti. Učite rad na računaru, snalaženje na Internetu, pretragu informacija… to su danas sve osnovne stvari.

Čitajući moj blog možete dosta naučiti o samozapošljavanju preko Interneta, a ako država nešto uradi po ovom pitanju, biće sve više domaćih firmi koje će vas pre ili kasnije zaposliti. Ako pokrećete neki sajt, imajte na umu da je mnogo bolje da bude na globalnom tržištu i da se bavite izvozom, nego da pokušavate da zaradite nešto u okviru domaćeg tržišta koje je malo.

Toliko od mene, a vi prosledite ovaj tekst onima kojima treba da bude prosleđen.

Pitanje je glasilo:

Interesuje me koliko se kretju cene izrade sajtova kod nas… treba da radim sa ortakom sajt za neku shkolu slikanja.. znachi nishta komplikovano ni shto se dizajna ni koda tiche pa me interesuje koliko bih otprilike kesha mogao da im trazhim poshto uopshte nemam ideju kako se kretju cene kod nas…

Moj odgovor je bio:

Lupi cenu. Uzmi posao. Sedi i radi.

Prvi put ćeš se zajebati i reći manje nego što vredi, to je sigurno.

Sledeći put ćeš reći malo veću cenu. I opet ćeš se zajebati.

Treći put ćeš reći neku realnu cenu. I radićeš tako neko vreme.

Onda ćeš čuti da neko tamo naplaćuje triput više od tebe za isti posao. I popizdećeš.

Zatim ćeš da probaš i ti da naplatiš isti takav posao triput više. I izduvaćeš najstrašnije.

Onda ćeš da probaš da prisluškuješ šta taj neko priča svojim klijentima kad ugovara posao. I čućeš da izgovara neke nerazumljive reči, neke pojmove koje čuješ prvi put u životu. Čućeš da na tim sastancima pričaju o svemu samo ne o konkretnim stvarima. I tek ti onda neće ništa biti jasno.

I otići ćeš kući. I sedećeš tako, gledajući u crvenu lampu na zidu, i razmišljaćeš. Ovaj trenutak je najbitniji.

Posle dovoljno dugo razmišljanja, primetićeš da se u crvenoj lampi nešto mrda. Kad malo bolje pogledaš, videćeš gomilu zelenih nula i jedinica koje promiču kroz lampu. I mislećeš da si poludeo.

Onda ćeš skrenuti pogled ka saksiji sa kaktusom. I videćeš nule i jedinice kako promiču među bodljama.

I ući će tvoja devojka na vrata, sva sastavljena od zelenih nula i jedinica.

I gde god se okreneš, videćeš te nule i jedinice kako promiču.

Videćeš Matrix.

Ustaćeš, obući ćeš se, i otići kod klijenta na sastanak za posao. I koju god cifru da izgovoriš, on će je prihvatiti.

Dalje je istorija.

Pozdrav.

Ako gledate jedan klip godišnje, neka ovo bude taj.

Postoje razne knjige i seminari koje govore o ciljevima, fokusu i istrajnosti u poslu, ali ovaj kratak film je objasnio sve te stvari mnogo bolje.

“Čovek koji je sadio drveće” je animirani film iz 1987.  koji je iste godine dobio Oskara.  Gledao sam ga preko 20 puta i svaki put se naježim. Sada sam ga postavio online sa prevodom kako bi što više ljudi videlo ovo neotkriveno blago. Traje 30 minuta.

Moja preporuka vam je da odvojite pola sata bez Fejsa, isključite telefone, i odgledate u miru ovaj film. Biće vam to najbolje utrošenih 30 minuta u skorije vreme.

Uživajte.

Razbijanje mita: Paypal nije jedini

Kao što ne postoji samo jedna banka u Beogradu, tako ne postoji ni samo jedan sistem za online plaćanje. Naprotiv, ima ih na stotine, razlika je samo u tome što je PayPal najveći i ima najjači brend. Mnogi drugi sistemi rade sa Srbijom. To znači da možete kod njih otvoriti račun ako ste u Srbiji, i mogu vam slati novac na devizni račun koji je u bilo kojoj banci u Srbiji. Toliko je jednostavno.

Dakle, nepostojanje PayPala u Srbiji nije nikakva prepreka za e-Trgovinu. To je samo mit koji su izgradili svi oni ljudi koji se večito na nešto žale i jedva čekaju da čuju da nešto ne može pa da to iskoriste kao izgovor za svoje neuspehe. Onaj ko ima viziju i dobar proizvod, prodavaće to jednako uspešno sa ili bez PayPala. Tačka.

E sad, pitanje je – od svih tih drugih provajdera koji rade sa Srbijom, koga izabrati?

Uzmite 2Checkout

Sad bih mogao ovde da pišem o tome kako postoji ovaj i onaj provajder koji radi sa Srbijom, ali samo bih vas zbunio sa gomilom linkova. Umesto toga, nemojte mnogo da razmišljate – uzmite 2Checkout. Proveren je, radi sa Srbijom, i znam bar 10 ljudi koji preko njega prodaju nešto iz Srbije.

Dakle, suma sumarum – 2Checkout je isto što i PayPal, ali radi sa Srbijom. Štaviše, ljudi vam mogu kupovati vaš proizvod preko 2Checkouta i karticom i PayPalom, šta god preferiraju. Poenta je da vi ne morate imate PayPal da bi vam ljudi širom sveta plaćali PayPalom. 2Checkout nalog vam sve to rešava.

Za razliku od domaće Banca Intese koja vam traži 500.000 eura prometa da biste mogli da prodajete karticama preko Interneta, 2Checkout vam traži 47 dolara za start. Ne morate da imate čak ni firmu.

Da li je to po zakonu?

Jeste. Po našem zakonu vi ne možete imati devizni račun u stranoj zemlji kao fizičko lice. Međutim, 2Checkout, kao i PayPal, nije devizni račun. Oni jednostavno prodaju robu u vaše ime, nešto kao Komision u staroj Jugoslaviji, a vi kod njih imate “virtuelni račun”. To je nešto kao njihov interni bankarski sistem koji je hermetički zatvoren od ostatka sveta.

Koncept virtuelnih računa na Internetu može da bude malo komplikovan za razumevanje, pa evo jedne metafore koja će vam objasniti o čemu se radi.

Kako bi izgledao sajt koji prodaje preko virtuelnog računa u realnom svetu?

Da biste čiste glave shvatili ovo, zamoliću vas za trenutak da zaboravite da postoje fakture, fiskalne kase, PDV, banke, platni promet, nalozi, uplatnice, klirinzi, papiri, obrasci, pečati, FT1P, šalteri, procedure, pozivi na broj… zaboravite na sve to jer je Internet prodaja prosta i jednostavna, bez smaračke birokratije i administracije.

Recimo da se bavite proizvodnjom džempera. Imate jedan lokal u kome su izloženi svi vaši džemperi. Mušterija uđe i razgleda džempere. Kada odabere džemper i kaže prodavcu “hoću ovaj da kupim”, prodavac kaže “ok, plaćanje je u radnji pored, pređite tamo pa dođite kad platite”.

U radnji pored sedi Jovica koji se bavi samo naplatom. Mušterija uđe i kaže Jovici “kupujem džemper od ovih do vas, košta 3000 dinara”. Mušterija da Jovici 3000 dinara, Jovica mu da potvrdu da je platio. Mušterija se vraća kod vas sa potvrdom i vi mu dajete džemper.

Jovica je 2Checkout. On se bavi samo naplatom. U tržnom centru ima na stotine radnji (sajtova), ali se samo Jovica bavi naplatom a svi ostali lokali (sajtovi) su samo izložbeni prostori. U celom tom sistemu, Jovica je jedini koji ima obavezu da bude legalno registrovan kao firma koja se time bavi. Što se tiče vas, Jovici je potpuno svejedno da li vi prodajate džempere u lokalu, da li ih prodajete na tezgi ispred zgrade, da li imate firmu sa 100 zaposlenih ili sami pletete i nemate registrovanu firmu.

Ko god da ste, Jovica svima daje jednake uslove: 4.5 % od vaših prihoda ide njemu. Vi kao prodavac u svakom trenutku možete ući kod Jovice i reći “daj mi sve što se nakupilo u poslednjih mesec dana”. Jovica ima zapisano koliko para je primio u vaše ime, od toga odbije 4.5% i ostatak da vama na ruke. Da biste počeli da radite sa Jovicom, sve što je potrebno jeste da uđete i da mu kažete “hoću da prodajem preko tebe”, on vam uzme 47 dolara za start i to je to.

U početku vam može delovati neverovatno, jer je sve ovo jedan drugi svet, ali ovako funkcioniše Internet prodaja i potpuno je legalna.

Koja je razlika između Jovice i banke?

Banke uzimaju manji procenat od Jovice, ali su mnogo rigoroznije u uslovima pod kojima vam daju pravo da plaćate karticama, tražiće vam gomilu papira, firmu, potvrde o prometu i tako dalje. Banke neće da se bakću sa sitnom boranijom i bakicama koje prodaju džempere pa su zato uvele ove uslove. U Srbiji je to naravno ekstremno pa Banca Intesa koja jedina ovo nudi traži da imate pola miliona eura prometa.

Zbog toga postoje ljudi kao Jovica. On ima firmu, napravio je ugovor sa bankom, dobio je od njih da mu skidaju 1% po transakciji, a svojim klijentima naplaćuje 4,5%. Jovica prima i daje pare “na ruke”, ali zato ima svoj račun u banci na koji sve te pare stavlja.

Pitanje poreza nema veze sa Jovicom. Vi ste dužni da prijavite porez za svoje prihode, njega to ne zanima.

Naravno, već vidim da će neki od vas pomisliti “Hajde da ja napravim tu firmu i da ja budem Jovica u Srbiji”. Nemojte. U Srbiji ima puno problema, zastarelih zakona, strahova banaka od zlih hakera, i to je jako teško. Lično sam osnovao firmu eKorpa.com sa još nekoliko partnera odmah kada je Intesa objavila da počinje sa Internet prodajom, baš sa namerom da mi budemo Jovica. Međutim, kada sam video koliko tu ima prepreka i zidova, izašao sam iz tog projekta brzinom svetlosti, i nikada zbog toga nisam zažalio. Što pre zaboravite na Srbiju kada je Internet biznis u pitanju, to bolje za vas.

Šta možete prodavati preko 2Checkouta?

Možete prodavati softver, usluge, infoproizvode, i opipljivu robu. Ovo poslednje je diskutabilno jer je slanje robe iz Srbije generalno nesiplativo. O slanju opipljive robe iz Srbije ne znam puno, ako neko ima iskustva, neka napiše u komentarima pa ću dodati ovde.

Najbolje i najsigurnije iz Srbije u ovom trenutku je da preko 2Checkouta prodajete digitalne proizvode. Digitalni proizvod može biti neki softver, pristup nekom sajtu, ebook, video ili audio kurs, itd. Evo nekoliko primera:

Primer 1: Napravili ste sajt na kome prodajete gotove teme za WordPress. Jedna tema košta 30 dolara. Kada neko klikne da kupi temu, ode na sajt 2Checkouta, plati i tema mu bude automatski poslata na mail. Od tih 30 dolara, 4.5% (dolar i po) ide 2Checkoutu i svi su srećni. Kad vam se nakupi 1000 dolara od prodaje, 2Checkout vam šalje novac na vaš devizni račun u bilo kojoj banci u Srbiji, wire transferom. To je sve.

Primer 2: Napisali ste eBook “How to quit smoking”, u kojoj dajete informacije na temu odvikavanja od pušenja. Knjiga košta 20 dolara. Treba vam sajt, takozvani sales page, na kome predstavljate benefite svoje knjige, i negde na stranici dugme “Kupi”. Klikom na to dugme, osoba odlazi na 2Checkout, plaća, i knjiga joj stiže na mail.

Primer 3: Napravili ste web servis na kome ljudi mogu da čuvaju sve svoje slike u punoj rezoluciji. U free verziji mogu da postave do 1000 slika, preko toga se plaća 35 dolara godišnje (ovo je biznis model Flickr-a). Kada ljudi požele da vam plate, kliknu na “kupujem premium verziju”, budu redirektovani na 2Checkout, plate, i nakon toga imaju mogućnost da kače neograničen broj slika.

Ima još mnogo kompleksnijih primera, ali ovo je sasvim jednostavno i dovoljno za početak.

Ovo su samo primeri, ne kažem da baš ovo treba raditi. Za svaki posao najbitnije je istražiti nišu, videti da li je tržište slobodno, zatim napraviti proizvod, a onda sledi optimizacija za Google, AdWords menadžment i ostalo. Poenta je da plaćanje nije problem. Servisi poput 2Checkouta postoje baš zato da bi omogućili startup kompanijama da se fokusiraju na razvoj, marketing i prodaju, a ne na neke papire i pečate kao u Srbiji.

To bi bilo sve. Dakle, nema izgovora, globalni Internet biznis je moguće raditi iz Srbije. Najbitnije je istraživanje tržišta, da imate dobru nišu, a zatim dobar proizvod i dobar marketing. Toliko od mene.

Sve je to lepo, međutim, kada prvi put pogledate šta pišu ljudi na tom Twitteru, verovatno vam nije baš jasno. Gomila nerazumljivih termina, taraba i majmuna. Kako čovek da se snađe? Ovaj tekst daće vam odgovor na sva ta pitanja.

Šta je Twitter

Najkraće, ali ne baš tačno objašnjenje bilo bi: Twitter je kao Fejsbuk, ali nema slika. Pišu se samo statusi.

Dakle, vi pišete “Tvitove” koji su nešto kao status na Fejsbuku. Ograničenje jednog Tvita je 140 slova.

Vi izaberete koje ljude želite da pratite. Recimo da ih ima 100. Svaki put kad otvorite Twitter, prikazuje vam se redom šta je napisao, tj. “Tvitnuo” svaki od ljudi koje pratite. Isto tako, svi koji prate vas videće ono što ste vi napisali.

To je osnovna ideja, kasnije slede detalji. Pre toga da vidimo zašto biste se uopšte bavili ovim.

Zašto bi trebalo da otvorite Twitter nalog

Česta predrasuda koju ljudi imaju o Twitteru jeste da je on potpuno beskoristan. “Zašto bih ja čitao šta je onaj tamo jeo?”, pomislićete.

Naprotiv, za mnoge stvari je veoma koristan. Pre svega, kad god vam zatreba pomoć za nešto, najbolji način je da to napišete na Twitteru. Iznenadićete se koliko brzo će vam se javiti neko ko ima rešenje. Drugo, ako se desi neka važna novost, to se najpre proširi na Twitteru. Sve najnovije “fore i fazoni” iz bilo kog posla prvo se prošire po Twitteru. I tako dalje.

Ovo je pre svega zbog toga što na Twitteru ima mnogo više ljudi koji se bave nekim networkingom, PR-om, komunikacijama, znaju prave ljude i prave informacije. Na Twitteru se nalaze takozvani Early Adoptersi, a opširnije o svemu tome imate u mom tekstu “Difuzija inovacija“.

Kako se koristi Twitter

Kada otvorite nalog, prvo počnite da pratite neke ljude koje znate. Možete ih naći u pretrazi ili ako odete na “Who to follow” opciju, pa “Find friends”. Tu ćete dobiti listu svih ljudi iz vašeg address booka koji su na Twitteru. Imajte na umu da ovo nije Facebook, nema zahteva za prijateljstvo. Ovde ljudi jedni druge prate, i nije nužno da pratite nekog ako on prati vas i obratno.

Ako želite nekoga da pratite, jednostavno kliknete na Follow, taj neko nema ništa da odobrava, osim u retkim slučajevima kada je profil zaključan. Generalno, Twitter je javni medij, ali ima retkih izuzetaka koji ne daju da ih svako prati. Dakle, za razliku od Fejsbuka, imajte na umu da je sve što napišete na Twitteru javno i to može svako da vidi.

Kada ste dodali jedno 10-20 ljudi, idite na početnu stranicu i pogledajte malo kako to izgleda. Tu idu redom svi Tvitovi od ljudi koje pratite. Taj niz Tvitova zove se tajmlajn, i često se zove skraćeno TL.

Kao što vidite, ti ljudi pišu Tvitove koji mogu da budu neka misao, informacija, link, ali i odgovor na nečiji drugi Tvit.

Mention: onaj monkey simbol @

Mention znak (“@”)  je tu da bi se lakše pratilo šta je ko kome odgovorio. Obavezno je da nekog mention-ujete kada  mu odgovorate na njegov Tvit, tačnije da napišete njegov nick sa @ ispred, npr “@plagosus koliko si još tamo”. Kada ljudi ne bi to pisali, niko ne bi mogao da pohvata šta je ko kome odgovorio i na šta. Kliknite na neki Tvit koji ima u sebi @, i videćete sa desne strane “in reply to”, tačnije na koji se tvit to tačno odnosi.

Na primer, neko je napisao: “@Galeb666 imaš u Delta City-u u 23h”. Kliknete na taj Tvit, videćete sa strane originalnu poruku koja glasi recimo “Gde mogu da pogledam novi Tarantinov film?” od korisnika Galeb666.

U glavnom meniju Twittera imate opciju @Mentions. Klikom na nju, videćete sve Tvitove u kojima se spominje vaše korisničko ime sa @ ispred. Bar jednom dnevno treba da odete ovde i da vidite ko vas je sve spomenuo.

Još jedna funkcija mentiona je da napišete potpuno novu poruku, koja nije odgovor ni na šta, no jednostavno želite da osoba vidi tu poruku kada bude proveravala svoje mentione. Na ovaj način, vaša poruka može stići do osobe čak i ako vas ona ne prati. Na primer, recimo da @BebaDragic ne prati mene i ne vidi moje tvitove u svom Tajmlajnu, ali ako napišem: “@BebaDragic izašla si u Skandalu na petoj strani”, ona će to videti kada bude proveravala svoje mentione. Često ljudi mentionuju nekoliko ljudi u jednom Tvitu.

Inače, klikom na dugme “Reply” vama se automatski otvara prozor za pisanje Tvita u kome je već dodato @imekorisnika kome odgovarate. To je isto kao da ste ga sami napisali u običnom Tvitu.

Retweet

Kada vam se dopadne nečiji tvit vi možete da ga Retweetujete, to je bukvalno kao da ste postavili tvit “u njegovo ime”. Jednostavno kliknete na dugmence “retweet” ispod tvita. Drugi način je da copy-pastujete taj tvit i da dodate ispred njega RT i @ime_autora.

Na primer: RT @markodrazic Između reči “chat” i “cheat” razlika je samo u jednom slovu, imajte to u vidu kad sledeći put četujete sa nekim.

Kada retweetujete nekog, svi oni koji prate vas videće tvit od ove osobe. Ovo je mehanizam za sticanje novih followera. Ako ste napisali zanimljiv tvit i mnogo ljudi ga retweetuje, dosta ljudi koji ne znaju za vas mogu da se zainteresuju, kliknu na vaš profil da vide šta ste još napisali, i ako im se dopada to što pišete, počeće da vas prate.

Ubacivanje linkova

Jedna od glavnih karakteristika Twittera je ubacivanje skraćenih linkova. S obzirom da je dužina tvita ograničena na 140 karaktera, većina linkova koje biste stavili u tvit su predugački i “pojeli” bi vam previše prostora. Za to se koriste takozvani URL shorteneri. To su sajtovi poput bit.ly, na koji odete i skratite link, pa biste recimo od neke kobasice dobili kratak link poput http://bit.ly/lKpeZf, koji staje u tvit.

Od nedavno je Twitter počeo sam da skraćuje linkove, pa možete pejstovati bilo koji link u tvit, on će ga sam skratiti.

Hashtag ili taraba

Jedan od ključnih koncepata Twittera je taraba (“#”), koja se zove hashtag. Korišćenje hashtagova ćete najbolje shvatiti kroz par primera.

Primer 1: Recimo da igraju Đoković-Nadal finale Vimbldona. Vi postavljate tvit vezan za meč, i dopišete na kraj tvita #wimbledon. To isto rade svi koji komentarišu meč. Klikom na #wimbledon, svako može videti listu svih tvitova koji u sebi sadrže hashtag #wimbledon, i na taj način imate listu svih komentara na svetu vezanih za meč.

Primer 2: Desio se zemljotres u Kraljevu. Ljudi koji su prvi osetili zemljotres, krenu da pišu na Twitteru sa hashtagom #zemljotres. Na ovaj način, sve informacije o zemljotresu biće centralizovane kroz taj jedan hashtag, i mogu se videti klikom na #zemljotres ili pretragom te reči.

Jedno od čestih pitanja je “koji hashtag da koristim za događaj XY”? Nekada baš nije logično kao u ovim primerima. U tim slučajevima najbolje je da pogledate šta su drugi pisali, često postoji neki zvanični hashtag za taj događaj.

Interne fore

Na twitteru postoji masa internih fora koje su ponikle spontano nekada u prošlosti. Tako, na primer, običaj je da postoje “tri smene”, #prvasmena, #drugasmena i #trecasmena, zavisno od doba dana u kojem ljudi rade i u kojem su aktivni. Tviteraši često stavljaju hashtag #krmljao da opišu dobru klopu sa društvom u nekom restoranu. Zanimlivi hastagovi su još i #onokad i #kratkinjuz, proverite ih sami, videćete o čemu se radi :)

I još…

Twitter ima još opcija, kao što je mogućnost slanja privatnih poruka, ali možete poslati privatnu poruku samo osobi koja vas prati. Tu je i favoritovanje tvitova, zatim da pravite liste na kojima sortirate ljude u grupe itd. Naravno, možete menjati pozadinu vašeg profila, itd. Ako vas bude zanimalo, čačkajte.

Koga da pratite?

Suština Twittera je da pratite ljude od kojih možete da čujete korisne informacije, ili koji su vam jednostavno zanimljivi i simpatični.

Neki od dobrih networkera, i uticajnih ljudi u domaćoj Internet zajednici  su @torbica, @smarkovic, @milojesekulic, @milosdjajic, @eniac, @varagic. Zoran Torbica (@torbica) je trenutno možda i najuticajniji čovek na Twitteru, i dosta je zaslužan za popularizaciju Twittera u Srbiji, toliko da je uveden hashtag #kizaapruvd kojim se označava da je javna ličnost na Twitteru prava i da je aktivna u komunikaciji (nešto kao verified by Torbica).

Mene možete pratiti na @istok.

Što se tiče političara na Twitteru, tu su @gordanacom, @jasnamatic, @cistacica, @XXLTulip, @MajaGojkovic, @bobomeal, @JelenaTrivan, @predsednicaNSRS. Dodao bih i @leyakeller, koja možda može da se podvede pod “političar”. Ovo su osobe za koje znam da aktivno koriste Twitter, ima dosta političara koji imaju nalog ali izgleda da se plaše da ga koriste i “čekaju da neko drugi probije led”.

Profili stranaka u Srbiji su: @demokrate, @sns_srbija, @g17plusofficial, @srpski_radikali,
@sdpsrbije, @ldp, @socijalisti, @vojvodina_lsv. Stranke vode svoje profile na različite načine. Neki imaju direktnu komunikaciju i odgovaraju ljudima koji ih nešto pitaju, a neki poput @socijalisti su potpuno pogrešno shvatili poentu Twittera i imaju samo jednosmernu komunikaciju. Objavljuju samo informacije o sebi i baš ih briga da odgovaraju na pitanja građana, koja su na Twitteru javna! Normalno, sve ovo utiče na imidž stranke.

Na Twitteru ima i sve više ljudi iz sveta biznisa. Tu su od nedavno @vjevrosimovic, @radujkob, @jelenakrstovic, i mnogi drugi. Teniseri su dosta aktivni. Tu je Novak Đoković kao @DjokerNole , kao i @TipsarevicJanko.

Internacionalnih poznatih ličnosti ima jako puno, ako vas to zanima, počnite od liste na http://www.celebritytweet.com/, tu ćete naći masu poznatih ljudi koji Tvituju.

Postoje mnogi konceptualni Tviteraši, koji tvituju pod nekim pseudonimom i niko ne zna ko su. Najpoznatiji od njih je @sloba_milosevic, koji ima zaista genijalne komentare na dnevno politička dešavanja.

Što se tiče domaćih medija, preporučio bih vam da pratite @trojkars za najnovije vesti iz zemlje i sveta, kao i @tracara za vesti o poznatim ličnostima. Nije što su to moji sajtovi, stvarno su jako aktivni i mnogo više povezani sa Twitterom od nekih štampanih medija, što je valjda i normalno. Takođe, preporučujem da pratite i @burek forum, kao i @vukajlija.

I naravno, obavezno pratite @njuznet :)

Ako neko od iskusnih Tviteraša ima ideju ko bi još trebao da se nađe na ovim listama preporuke, neka napiše u komentarima, dodaću. Ja sam namerno ove liste maksimalno skratio, da se ljudi ne preopterete za početak.

Ne zaboravite da prosledite ovaj tekst svima koji su tek došli na Twitter i koji su se uplašili od silnih taraba i majmuna.

To bi bilo to. Srećno tvitovanje :)