published on October 29th, 2011
comments

Evo jednog krucijalnog koncepta web marketinga i web dizajna o kome, iz mog iskustva, mnogi ljudi ne razmišljaju niti pomišljaju. Razumevanje i primena ovog koncepta može drastično da poveća šanse za uspeh vašeg web projekta, i upravo primenom ovoga uspeli smo da dignemo neke od naših sajtova od nule do poznatih Internet brendova. Iako je ovo toliko jednostavno i logično, mogu slobodno da kažem da je jedna od “tajni uspeha” na webu.

Velika zabluda zvana home page

Kako izgleda klasičan (pogrešan) pristup u osmišljavanju sajtova u Srbiji? Pa, u najvećem broju slučajeva to izgleda ovako:

Klijent naruči sajt i preda agenciji za web produkciju brief po kojem oni pripremaju predlog rešenja. Dizajneri u agenciji osmišljavaju idejno rešenje za home page sajta, zatim zakažu “dan D” sastanak sa klijentom na kojem prvo pola sata pričaju o tome kako su oni jako dugo istraživali, gledali trendove, proučavali inostrane sajtove iz slične oblasti, a zatim klijentu uz veliko fanfare predstave – pogodićete – home page sajta.

U nekim slučajevima agencija će dati predlog dva ili više rešenja za home page. U svakom slučaju, tada nastupa veliki i ozbiljan brejnstorming, raspravlja se o svakom detalju na home page-u, na sastanak je došao apsolutno svako u firmi i svi su oni fokusirani da taj home page bude što više atraktivan, organizovan, pregledan Svi raspravljaju i razmišljaju o home page-u. Home page, home page, home page, home page. Jer pobogu – home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.

Kada se završi detaljno osmišljavanje home page-a u kome su svi danima angažovali svoje moždane vijuge 100%, i kada svi kažu “ok, to je to, savršeno”, ostaje samo još da se osmisli kako izgleda stranica kad neko uđe da čita neki tekst. Odjednom, nikog više nije briga. U agenciji daju nekom klincu na praksi da nacrta u slobodno vreme kako to izgleda, a zatim pošalju to na mail klijentovoj sekretarici koja otvori fajl na 5 sekundi i odobri. Odjednom, nikakvi sastanci i nikog nije briga kako izgleda sajt “unutra”.

Ovo sve sam viđao nebrojano mnogo puta.

Gde je greška?

Gore sam napisao “Home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.” Greška je u ovoj pretpostavci – to je jedna od klasičnih zabluda koju najčešće imaju početnici.

Na prvi pogled deluje da je sve normalno, jer Home page, odnosno “početna strana” se valjda i zove tako jer od nje ljudi počinju da gledaju sajt, zar ne?

Ne.

Baš naprotiv. Razmislite malo. Prvi kontakt novih ljudi sa vašim sajtom desiće se skoro isključivo tako što kliknu na neki tekst koji je neko okačio na Fejs ili Tviter ili tako što će tražiti nešto na Guglu pa će im izaći neki od tekstova sa vašeg sajta. Statistike pokazuju da će u više od 90% slučajeva ljudi koji prvi put u životu dolaze na vaš sajt doći upravo na neku unutrašnju stranicu – na neki od tekstova na sajtu. A ne na home page.

Unutrašnje stranice su ono što se u marketingu zove “landing page” – stranica na koju će doći korisnik koji se po prvi put u životu susreće sa vašim sajtom i vašim brendom. Stoga je za sve njih ovo početna strana, stranica na kojoj donose odluku da li će razgledati šta sve kod vas ima ili će zauvek otići. A ne prokleti home page.

Ovo je toliko važno da ću sada da ponovim to isto velikim slovima, za ljude koji samo preleću preko teksta, da im slučajno ne promakne.

Home page nije prva strana koju će videti novi posetioci vašeg sajta. Oni će doći tako što je neko okačio neki vaš tekst na Fejs ili su tražili nešto preko Gugla. Prvi susret ljudi sa vašim sajtom biće na stranici sa jednim konkretnim tekstom, koja se zove landing page.

Ako želite da vaš web projekat uspe, postavite ovu rečenicu na svoj desktop i gledajte u nju po ceo dan da je dobro zapamtite.

Kako sada možete da iskoristite ovo saznanje? Tako što učinite sve što možete da osobu koja je došla na “landing page” zadržite na sajtu i da je zainteresujete. Sve ono što ste razmišljali i analizirali vezano za home page, sada treba da razmišljate za landing page duplo više jer je mnogo važnije.

Evo jedne fore koja je bukvalno ubica: Ako imate na sajtu neke jako popularne, “viralne” tekstove, postavite linkove do tih tekstova odmah ispod svakog teksta na vašem sajtu. Recimo, box sa 5 najpopularnijih tekstova. Na taj način, imate neuporedivo veće šanse da nov posetilac vašeg sajta ostane i otvori još nekoliko stranica umesto da završi sa čitanjem teksta i klikne na ono “x” u uglu ekrana a da nije ni primetio kako se zove vaš sajt. Stavite ovaj box ispod teksta a ne u sidebar, jer ljudi po inerciji čitaju ono što je u produžetku teksta, a mnogo slabije gledaju sa strane. Ovo je toliko moćna fora da će moji poslovni partneri  verovatno tražiti da obrišem ceo ovaj pasus kada budu pročitali ovaj tekst.

Sve ove zablude potiču zbog naše dugogodišnje navike na klasične medije. Većina ljudi posmatra sajt kao štampane novine, i u glavi prave analogiju sa naslovnom stranom novina koja “prodaje”, i tamo je logično da se i glavni urednik i svi ostali najviše brinu oko naslovne strane. Za puno razumevanje ovog koncepta, probajte da zamislite gondolu sa novinama na kiosku tako da su sve novine otvorene na nekoj slučajnoj unutrašnoj stranici a ne na naslovnoj. Ogromna distorzija percepcije realnosti, zar ne? :)

Koji su izuzeci?

Ovo pravilo je 100% primenljivo i opravdano kada imate novi web projekat sa bilo kakvim sadržajem i kada treba da dignete posetu.

U slučaju da radite redizajn nekog postojećeg portala, koji već odavno ima veliku posetu, neku svoju publiku i ime, onda je home page već mnogo bitniji, što je i logično. Ali čak i tada treba imati na umu da i dalje treba privlačiti nove ljude – zašto da ne. Tako da je “landing page teorija” uvek važna.

Naravno, držite se zdravog razuma. Postoje sajtovi koji su samo jedna stranica, postoje razni specifični izuzeci, nijedno pravilo nije primenljivo na sve slučajeve. Ali mislim da će ovaj tekst dosta doprineti da nadalje posmatrate stvari na drugačiji način. A ako već odavno znate za sve ovo - prosledite tekst onome ko ne zna i kome je potreban.

Više puta sam ovo pomenuo u raznim tekstovima, ali pošto primećujem da i dalje ljudi koji nisu iz web posla ne razumeju razliku, evo ovde jednog kratkog pojašnjenja.

Mnoge domaće firme i političke stranke razmišljaju na sledeći način: Na Fejsbuku ima 3 miliona Srba, na Tviteru 300.000, što je zanemarivo malo u odnosu na Fejsbuk, i onda se uopšte ne bave Tviterom.

Potpuno je nedopustivo da neko ko za sebe tvrdi da poseduje i gradi nekakav brend razmišlja na taj način. Kao da imaju tezgu na buvljaku pa “daj da pomerim tezgu pored ulaza, prodaće se više čarapa”.

Poenta je u sledećem: za velike brendove i političke partije prosečan Tviter korisnik vredi mnogo, mnogo više od prosečnog korisika Fejsbuka. Na Tviteru se nalaze takozvani early adoptersi, opširnije o tome imate u mom tekstu o difuziji inovacija.

Prosečan korisnik Twittera je dakle early adopter, osoba koja ima dosta uticaja na neki svoj krug ljudi, koja inovira ideje u društvo i menja javno mnjenje u svojoj mikrozajednici.

Sa druge strane, prosečan korisnik Fejsbuka je klasičan mediokritet koji kači slike svog bicepsa sa plaže iz Budve i uticajan je jedino na svoju babu da mu napravi sarmu.

“Gde su bre slike na ovom Tviteru? Šta me briga šta piše ova, ‘oću da je vidim u kupaćem!”

Ljudi, da banalizujemo stvari do krajnjeg minimuma, većina ljudi će reći “Na Fejsbuku ima slika, na Tviteru nema”.

Tih 300.000 ljudi koji su došli na Tviter, došli su tu da bi svojim rečima i mislima nekako uticali na društvo oko sebe. To su ljudi koji imaju dara za komunikaciju, PR, uticaj na ljude i nametanje mišljenja. Govorim o proseku, naravnu, ima i na Tviteru autističnih ludaka.

Sa druge strane, od ovih tri miliona ljudi na Fejsbuku, njih 2.900.000 je tu došlo da bi se švalerali i/ili igrali igrice. Njima kad pokažete Tviter, reći će “šta je bre ovo, nema slika, čemu ovo služi? Gde su ribe? Pa dobro, vidim da je ovo žensko, ali nema slika, samo neke njene rečenice, šta će mi to.”

Dakle, sa ovakvom postavkom stvari došlo je do segmentacije ljudi, a vi i sami možete zaključiti kakav tip ljudi je na Tviteru.

Plus – tehnički gledano, potencijal Tvitera za širenje informacija je mnogo veći. Profili na Tviteru su uglavnom javni i broj pratilaca je neograničen. Profili na Fejsbuku su uglavnom zaključani za javnost i vrlo ograničen broj ljudi vidi šta neko postavlja. Na Fejsbuku ima mnogo više cenzure i masu stvari će vam ukloniti pa čak i ugasiti profil, a na Tviteru možete postovati šta god.

Većina Tviteraša ima i nalog na Fejsbuku, ali će na Tviter uvek postavljati inteligentnije i društveno angažovanije stvari nego na Fejsbuk.

Tviter korisnici vrede mnogo više

Ovde govorim o čisto marketinškoj vrednosti, da ne bude zabune da zagovaram nekakav elitizam. Ako posmatramo sa strane Boga, ili u šta god verujete, svi ljudi vrede isto, i onaj prosjak na ulici bez kompjutera i Tviteraš. Ali, ako merimo marketinšku vrednost, prosečan Tviter korisnik vredi mnogo više od prosečnog Fejsbuk korisnika. Ovo, podvlačim, važi za velike brendove, za mali biznis računica “ovde ima više naroda, udri tamo” je potpuno opravdana.

Amerikanci su ovo davno shvatili, te su njihovi političari tamo najaktivniji na Tviteru.

Eto, toliko o tome, a sad možete da tvitnete ovaj tekst :)

 

Ovih dana se u medijima priča o velikom izvoznom potencijalu intelektualnog rada putem Interneta, o jednom potencijalu vrednom ko zna koliko milijardi eura, koji Srbija poseduje ali ga skoro uopšte ne koristi. Za razliku od nekih drugih, pametnijih zemalja.

Ovaj tekst pojašnjava celu tu priču i namenjen je pre svega ljudima koji nisu baš upućeni o čemu se tu tačno radi. Pre svega je važno da ovo pročitaju ljudi na visokim položajima u državi, koji mogu da odlučuju ili lobiraju o izmenama zakona i strateškim ciljevima. Ako imate takve u bliskom okruženju, zamolite ih da na 20 minuta zaborave na Kosovo, štrajk malinara, usklađivanje zakona o kupusu sa Evropskom Unijom, i da pročitaju ovaj tekst.

“Jedina šansa Srbije je u poljoprivredi”

Ogroman deo naših političara kao u pačjoj školi ponavlja ovu rečenicu već deset godina i ova nesrećna ideja se zakucala među njima kao jedina moguća. Na prvi pogled, čovek bi rekao da su u pravu – industrijska proizvodnja nam je potpuno propala tokom ratova devedesetih, fabrike zarđale i u raspadu, plus je nemoguće biti jeftiniji od Kineza pa sad ne vredi ni da pokušavamo. Šta drugo da proizvodimo i izvozimo osim poljoprivrednih proizvoda? Ovo razmišljanje je potpuno na mestu i bilo bi tačno osim u jednom slučaju. Kada ne bi postojao Internet.

Redefinisanje pojma “izvoz”

Da bismo razumeli ceo koncept, ključna prekretnica koja treba da se desi u našim mozgovima je redefinisanje pojma “izvoz”. Ovo je ubedljivo najvažniji deo procesa, zato sada pažljivo čitajte.

Kada kažemo “izvoz iz Srbije”, na šta ljudi pomisle?

Ima raznih asocijacija, ali recimo da ljudi zamišljaju kako mi šaljemo nekakve maline, traktore, šrafove, neke opipljive stvari koje smo proizveli u državi Srbiji, u neke druge zemlje. Sve te stvari se prevoze nekakvim šleperima, brodovima ili kako već do tih drugih država, a te druge zemlje našim firmama za to daju neki novac u stranoj valuti. Tako devize ulaze u zemlju i to se zove izvoz. Mislim da i deca u osnovnoj školi to uče.

Internet je potpuno redefinisao koncept izvoza. Pođimo od najjednostavnijeg primera koji svi razumeju.

Mirko sedi u Kragujevcu i pravi web sajt za jednu kanadsku firmu. Kada završi sajt, pošalje im fajlove na mail, a oni njemu pošalju npr. 2000 eura. Ovo je izvoz usluge.

Slavko sedi u Zaječaru i napravio je program koji služi za uređivanje novinskih portala. Ljudi iz celog sveta dolaze svakog dana na njegov sajt i plaćaju mu po 100 dolara da skinu njegov softver. Ovo je izvoz proizvoda. Na globalnom tržištu.

U oba slučaja finalni rezultat je da devize ulaze u zemlju, isto kao što bi ušle od malina, traktora ili šrafova. Ali, čekajte, zar nije ovo još bolje?

Prvo – kao što vidite, nisu potrebni šleperi, sertifikati, magacini, carina, lager, distribucija i gomila nepotrebnih troškova koje zahteva klasičan izvoz.

Drugo – u ovom slučaju nismo tehnološki ograničeni! Više nije problem što su one mašine u Kragujevcu zastarele pa mogu samo da štancuju Jugo 45 dok Tojota sledeće godine priprema automobile na atomski pogon! Ovde nema tih ograničenja i možemo biti konkurentni Amerikancima, Japancima… a lično znam za firme iz Srbije koje to i jesu.

Da, ovo se dešava, danas, i na hiljade ljudi iz Srbije živi ovako. A država ih uopšte ne prepoznaje.

“Ali čekaj bre. To je samo za ove što znaju da prave te sajtove i te programere… hakere… kako se zovu… ?”

Ovo je još jedna zabluda domaćih političara, isto kao i ona “šansa u poljoprivredi”. Ne, naprotiv. Da je ovo nešto što mogu da rade samo programeri, ne bih nikada pisao ovaj tekst.

Izvoz intelektualnog rada preko Interneta danas rade gotovo svi – ljudi koji znaju da pišu, operativci, menadžeri, fotografi… posebno naglašavam da to mogu da rade ljudi u Srbiji koji su završili netehničke fakultete – filološke, filozofske, pravne… kao i svi oni klinci koji sede ispred dragstora i piju pivo ili kelnerišu po kafićima. Evo nekoliko primera.

- Pisanje tekstova za potrebe marketinga ili razne druge primene. Ne treba nikakva posebna kreativnost, doduše potrebno je poznavanje engleskog jezika, ali masa mladih u Srbiji dobro stoji sa engleskim.

- Fotografija. Ljudi fotografišu voće, povrće, ljude u nekim pozama i situacijama i prodaju te fotografije preko Interneta. Veliki broj ljudi u Srbiji živi od ovoga. Stavljaju te fotografije u velike baze i kada neko iz npr. Australije traži lepu fotku za svoj bilbord i odabere baš njegovu, njemu stiže novac.

- Asistencija. Klasičan “sve i svašta” posao koji može da radi neko bez fakulteta. “Sredi mi za sutra ove tabele u Excelu”, “Pronađi mi na Guglu sve o naftnim rezervama Ruande i pošalji mi na mail”, “Rezerviši mi kartu za avion”. Zašto bi neko radio ovde svaštarske poslove kod privatnika za 200 eura, kad može da radi za nekog stranca za 500 eura mesečno ili više, a pritom, da ponovim još jednom – devize ulaze u zemlju.

Da ne dužim više, spisak mogućih poslova je beskrajan. Sve to ljudi rade, širom sveta. Svet se drastično izmenio i jako je važno da znamo šta se dešava.

Ima dva načina da se naši ljudi uključe u ovaj talas – jedan je da sami traže posao preko Interneta, drugi je da se zaposle u domaćoj firmi koja okuplja više ljudi ali opet izvozi njihov intelektualni rad.

Posebno naglašavam da za ovaj “intelektualni rad” preko Interneta nije baš potrebno da se bude mega intelektualac sa 3 diplome.

Ovo je najbolji način da sprečimo “odliv mozgova” – moderni gastarbajteri

Kada svedete račune, o čemu se ovde radi? Pa, kao što vidite, ovi ljudi praktično rade u inostranstvu a sede u Srbiji! Svi oni mladi i talentovani ljudi koji bi inače otišli negde. Ako neko radi u Nemačkoj i deo svojih deviznih primanja šalje rodbini u Srbiju, to je ok jer smanjuje deficit zemlje. Ali u ovom slučaju – 100% svih njegovih deviznih primanja ostaje u zemlji. Plus, nema stresa, nema napuštanja domovine i porodice, živiš u svojoj zemlji sa svim ljudima koje voliš.

Da, možda zvuči kao utopija, ali ovo je realnost i ovo se zaista dešava. Ljudi žive ovako uveliko, u Srbiji.

“Sve je to lepo, ali ipak tu treba znanje engleskog, rada na kompjuteru… jel’ znaš bre ti da u Srbiji pola ljudi ne zna ni da se potpiše kako treba…?”

Taj koji ne zna da se potpiše nek sprema ručak i večeru za ovog koji zna i koji će da radi ove poslove. Ne moraju svi da rade za računarom, tu je logistika, organizacija ljudi koji će da rade, a sve je to deo sistema. Ako bi recimo 200.000 ljudi živelo od ovoga, i ako svako donosi u proseku 10.000 eura godišnje, to je dve milijarde eura godišnje. To je upravo onoliko koliko svake godine nama šalje dijaspora da ne pomremo od gladi i zakrpimo spoljnotrgovinski deficit. I naravno, ne može se doći do te brojke preko noći, ali sa nekim dobrim planom i fokusom države možda i može za nekih 5, 10, 20 godina. U svakom slučaju, država bi odmah mogla da počne da dobija priliv od poreza, jer masa ovih ljudi sada radi “na sivo” zbog nepostojanja zakona, i država tu gubi ko zna koliko novca.

Ovo je izvoz 21. veka i ovo je patriotizam. Najbolji način da pomognete svojoj zemlji.

Zbog svega ovoga potrebno je da promenimo zakone o elektronskom poslovanju

Jedan od preduslova za stvaranje atmosfere za rad na ovim poslovima je da imamo normalne zakone o elektronskom poslovanju u kojima je sve lepo i precizno definisano. Zbog toga je nekoliko nas Internet preduzetnika tokom ove godine pokrenulo priču o tome putem socijalnih medija – i mi već mesecima lobiramo kod raznih političara i privrednika da država nešto uradi po ovom pitanju.

Mnogi ljudi misle da su ti zakoni bitni samo zbog dolaska servisa PayPal koji omogućava plaćanje preko Interneta, ali nije samo to u pitanju – mi želimo da motivišemo državu da generalno obrati više pažnje na Internet poslovanje, a zašto – nadam se da vam je nakon ovog teksta jasnije.

Kako vi kao pojedinac da se spremite za ove poslove?

Učite engleski. To vam je najvažnije. Gledajte serije i filmove na engleskom sa titlom na engleskom, upijajte duh jezika. Čitajte njihove sajtove, upoznajte zapadnu kulturu i način razmišljanja jer će to biti presudno za ovakve poslove u budućnosti. Učite rad na računaru, snalaženje na Internetu, pretragu informacija… to su danas sve osnovne stvari.

Čitajući moj blog možete dosta naučiti o samozapošljavanju preko Interneta, a ako država nešto uradi po ovom pitanju, biće sve više domaćih firmi koje će vas pre ili kasnije zaposliti. Ako pokrećete neki sajt, imajte na umu da je mnogo bolje da bude na globalnom tržištu i da se bavite izvozom, nego da pokušavate da zaradite nešto u okviru domaćeg tržišta koje je malo.

Toliko od mene, a vi prosledite ovaj tekst onima kojima treba da bude prosleđen.