“Lorenco i Kakalamba” je  novootvoreni restoran u Beogradu, u Cvijićevoj ulici. Ovaj restoran je nedavno lansirao jako efikasnu i dobro osmišljenu viralnu kampanju. Kampanja je toliko dobra da sam odlučio da napišem ovaj tekst iako nemam nikakve veze sa njima. Inače, sve ove fotke sam lično slikao u restoranu.

Opis kampanje

Viralna kampanja koju je lansirao ovaj restoran je veoma efikasna, jer po svim socijalnim medijima i Internet forumima ljudi neprekidno pričaju o njemu, a sam restoran je uvek pun. Vrlo mudar marketinški potez, i mislim da bi mnoge domaće firme mogle značajno da povećaju svoj profit kada bi primenile ovu marketinšku strategiju.

Ako još niste videli viralnu kampanju ovog restorana, otkriću vam o čemu se radi.

Dakle, nije u pitanju igrica koju je videlo milion ljudi. Nije u pitanju ni sajt na kome posetioci mogu da sklapaju svoje specijalitete. Nije ni serija satiričnih slika koje kruže Fejsbukom.

Ova viralna kampanja je mnogo inteligentnija od svega toga.

Verovali li ne, viralna kampanja za ovaj restoran je…

SAM RESTORAN!!!!

Da, baš tako.

Ovi ljudi su svima, i firmama i agencijama, održali jednu veliku lekciju iz marketinga. A ta lekcija bi ukratko glasila:

Umesto da se trudite i smišljate razne fore, kampanje, promocije, nagrade i slično, neka vaš proizvod bude kampanja! Neka sam vaš proizvod bude toliko dobar da će svi pričati o njemu i preporučivati ga prijateljima, i onda vam neće trebati nikakva kampanja za njega.

Da, znam. Sada će se oglasiti razni eksperti za marketing koji će reći: “Sve je važno, bitno je imati i dobar proizvod i dobru kampanju, sve je to integrisani marketing”.

Ali, gledajući restoran Lorenco i Kakalamba, i sedeći u njegovom očaravajućem ambijentu koji je konačno nešto novo u Beogradu, ne mogu a da se ne zapitam: “Nije li cela ta priča sa marketingom i brendingom postala danas jedini smisao proizvoda? Uzmi i napravi nešto što je OK i zadovoljavajuće, a onda čemo da smišljamo kreativne kampanje i brend strategiju da ga prodamo.”

Često me kontaktiraju razne firme koje imaju neke mediokritetske proizvode, i pitaju da li bi mogli da smislimo neku zanimljivu viralnu kampanju da povećaju prodaju. I nije problem, sve može. Ali sve je to “budženje” ako je sam proizvod dosadan. Neko može da vam šapuće šta da govorite devojci na prvom dejtu da biste joj se dopali, ali pre ili kasnije ostaćete sami sa njom, i ona će otkriti kakvi ste zaista.

Druge firme prave vrhunske kampanje za svoje proizvode, ovi ljudi su napravili vrhunski proizvod.  Sam taj restoran je izazvao lavinu komentara, priče “od usta do usta”, i ljudi ga preporučuju jedni drugima na svakom koraku. Ne treba im čak ni sajt. Mada, imaju neki sajt koji je krajnje amaterski urađen u “Flashu”. Bolje nemojte da gledate sajt jer nije ni približno dobar kao restoran.

Ovo što sada pišem je deo njihove kampanje i njihovog lukavog plana. Pišem ovo i reklamiram ih, a da mi pritom nisu ništa platili. Jednostavno moram. Kako manipulišu mojim mozgom, kakav marketing, svaka im čast. Ne mogu da odolim da ne napišem ovaj tekst. Ne mogu da odolim da ne pošaljem svakog svog prijatelja tamo, kao da je restoran moj.

Danas svako ko ima ukusa i mozga može da napravi restoran koji lepo izgleda. Skinete sa neta gomilu slika, uložite puno para, gledate da sve bude skladno, dobro uklopljene boje, moderni materijali, kopirate fore iz tih časopisa, stavite neku jazz muziku, i nije problem. Biće sve to lepo i udobno i dolaziće vam “skupa” klijentela.

Ali restoran kao što je “Lorenco i Kakalamba” ne možete nači u časopisu. On je “one of the kind”. Nešto kao čuvena igrica od gline The Neverhood. Neki detalji ambijenta podsećaju na film “Čudesna sudbina Amelije Pulen”, a neki na morbidniji rad istog režisera, Delikatesnu Radnju. Groteskno, hrabro, šarmantno. Svaki put kada dođete u ovaj restoran uočite nov genijalni detalj koji niste videli prošli put. Čujem da sada spremaju letnju baštu koja će biti još kreativnija.

I da. Još jedan aspekt ove kampanje – uradili su odličnu SEO optimizaciju za Google pretragu. Naime, siguran sam da će uskoro priče o ovom restoranu iskakati u vrhu Gugla kada neko kuca “najlepši restoran u Beogradu” i slično. Već su izgradili gomilu backlinkova na netu. Lukava SEO optimizacija, zar ne?

Eto kako možete napraviti vrhunsku Internet kampanju a da pritom čak ni ne uključite kompjuter!

Inače – mnoge firme su me do sada kontaktirale da napišem neke lepe reči o njima na ovom mom blogu, nudeći mi novac ili “naturu”, ja to nisam uradio. Za ovo me niko nije kontaktirao, niti poznajem bilo koga iz restorana osim konobara koji mi je doneo hranu i prijatnog gospodina na ulazu koji mi je okačio jaknu.

I ako požele da me časte za ovaj tekst, odbiću ih. Jer želim da častim ja njih. Zato što su napravili nešto inspirativno što pomera granice, nešto što u ovoj trenutno depresivnoj Srbiji retko viđamo. Zato što su napravili nešto što daje konkretan primer kako je moguće i u Srbiji kreirati nešto o čemu će pričati ljudi po svetu.

Hvala vam!

P.S. Ako hoćete da odete –  “Lorenco i Kakalamba” se nalazi u Cvijićevoj. Kad biste išli od tržnog centra “Zira” Cvijićevom ka gradu, druga ulica levo. Tu vam je na uglu, na raskrsnici. Ako idete, pronađite na netu broj telefona i rezervišite mesto, jer je uvek puno.

 

U ovom tekstu ću vam otkriti jednu malu tajnu koju često primenjujem dok pišem, a za koju mi je trebalo mnogo godina da je dokučim. Primetio sam da sličan princip, svesno ili nesvesno, primenjuju mnogi ljudi na domaćem i stranom webu koji su okarakterisani kao “ljudi koji pišu zanimljive i duhovite tekstove”. Primena ovog pravila može značajno da digne kvalitet i čitanost vaših tekstova, bilo da pišete ozbiljno ili satirično.

Struktura humora

Mnogi ljudi žive u zabludi da je humor i duhovito pisanje stvar talenta, nešto sa čime se “čovek rodi”. Istina je poprilično drugačija: dobar humor je uglavnom posledica poštovanja nekih pravila za koju većina ljudi i ne zna da postoje, i nešto manje talenta, rekao bih da je odnos 60-40. Ljudi koji su završili dramaturgiju znaju za ovu “tajnu”, i postoji bezbroj knjiga na temu kreiranja humora.

Lično sam čitao neke od tih knjiga, ali nažalost tek nakon što sam otkrio mnoga od tih pravila na svojoj grbači, metodom pokušaja i pogreške koja je trajala godinama. Metodologija kreiranja humora ima mnogo pravila, i ko želi da unapredi kvalitet svojih tekstova, definitivno bi trebao da pročita bar 2-3 ove knjige. Ja bih vam sada ovde predstavio jedan konkretan metod do koga sam došao i koji je dobrim delom zaslužan za to što moji tekstovi na Trojka.rs, Njuz.netu ili na ovom sajtu imaju toliko “lajkova” i dobijaju epitet “duhovitih” od strane mnogih čitalaca.

Primetio sam da ovaj sličan metod koriste mnogi ljudi koje lično poznajem i koje takođe “bije glas” da imaju duhovite tekstove: pre svega Strongman, najpoznatiji srpski bloger, zatim moja koleginica Anđela Birkin na Trojka.rs, Amitz E Dulniker sa svojim blogom na Fejsbuku, Sonja Martić koja piše na Moodiranje magazinu, i naravno, stalna postava pisaca na Njuz.netu: Marko Dražić, Viktor Marković, Nenad Milosavljević i Dejan Nikolić. Takođe, i urednik čuvenog viralnog sajta The Oatmeal stalno primenjuje ovaj princip. To naravno nije jedini mehanizam koji ovi ljudi koriste, jer opet podvlačim, ima mnogo aspekata humora i kreativnog pisanja, ali ovo je jedan od njih.

O čemu se zapravo radi?

Stereotipi

Pre mnogo godina upitao sam Mićka Ljubičića, čuvenog pisca Indeksovog Radio Pozorišta, u čemu je tajna humora, a on mi je kratko odgovorio: “Stereotipi”. Stereotipi su neka očekivana ponašanja određenih ljudi ili grupa ljudi u društvu shodno njihovom godištu, polu, poreklu, profesiji, i slično. Na primer, “plavuše su glupe” ili “Vojvođani su usporeni“. Humor nastaje kada se poigravamo sa ovim stereotipima i kada ih ubacujemo u odgovarajući kontekst.

Jedan od glavnih uzroka zbog kojih nastaje loš humor i dosadni tekstovi generalno je korišćenje izvikanih stereotipa.

Izvikani stereotipi su oni koji su bezbroj puta već obrađeni i prežvakani u raznim vicevima, TV serijama i filmovima i svakodnevnom životu generalno. Jedan od uslova za stvaranje kvalitetnog teksta je da vaše pisanje bude što više oslobođeno od prisustva izvikanih stereotipa.

Primera radi, to su stereotipi poput “snaje i svekrve se svađaju”, “crnogorci su lenji”, “stariji muškarci su impotentni”, i tako dalje. Ovo su banalni primeri i možete ih zateći u TV emisijama kao što su “Kursadžije”, “BeBeVizija”, i većini “narodskih” TV serija na RTS-u.

Suprotno od toga, dobitna kombinacija za duhovit tekst jeste u tome da vam tekstovi sadrže što više mladih, sitnih i neizvikanih stereotipa, odnosno zakonitosti u društvu koje su tek počele da se pojavljuju ili koje postoje duže, ali su slabo ili nikako iskorištavane do sada . Na primer:

- Mnogi ljudi u današnje vreme prvo otvore Fejsbuk ujutru kada se probude

- Srpske folk pevačice u poslednjih nekoliko godina  masovno čitaju Paola Koelja

- Muškarci koji rade u državnoj administraciji voze “Dačija” automobile

- Stariji novokomponovani bogataši često nose “foto-grej” naočare

- Veliki broj kuća u predgrađu Beograda nisu omalterisane da bi se u katastru vodile kao nedovršene zbog manjeg poreza

- Tatini sinovi koji izađu na splav i zakupe separe nose bele košulje na kose pruge

- Ispred prodavnica “Jabuke” često sede alkoholičari

- Promiskuitetne devojke često nose tanke afro-kikice u kosi i velike okrugle minđuše

I tako dalje. Primera je bezbroj. Zajednička karakteristika mnogih dobrih tekstova jeste u tome da sadrže ove mlade i manje poznate stereotipe. S tim u vezi, smislio sam jedno pravilo koje primenjujem da bih došao do njih, a koje bih nazvao “pravilo tri ponavljanja”.

Pravilo tri ponavljanja stereotipa

Vrlo jednostavno: Ukoliko ste neku pojavu u društvu primetili više od tri puta, to je dobar stereotip koji može da uđe u tekst. Jer, ako ste vi nešto videli tri puta, onda su velike šanse da su mnogi vaši čitaoci takođe videli tu pojavu nekoliko puta. Čitalac vašeg teksta osetiće radost i sreću, pomisliće “jao, da, ovo sam i ja primetio”, i odjednom vaš tekst postaje ujedinitelj, medij kroz koji se pronalaze hiljade i hiljade ljudi radosni zbog činjenice da nisu usamljeni u svom otkriću i da postoji još bića u univerzumu koja su došla do istog opažanja. Nekoliko takvih stereotipa u vašem tekstu, uz dobru temu i kvalitetno pisanje generalno – i možete imati tekst sa nekoliko hilljada “lajkova”.

Gde ljudi često greše? Pa, pre svega, najčešća greška je u korišćenju već zasićenih stereotipa, kao što rade “Kursadžije”. U stvari, sve zavisi od ciljne grupe. “Kursadžije” su namenjene najneobrazovanijem sloju društva, ljudima koji u životu ništa novo ne saznaju, ne čitaju, ne putuju, pa onda u njihovim glavama i ne postoje nikakvi “novi stereotipi” koji bi im bili duhoviti. Umesto toga, autorima Kursadžija ne preostaje ništa drugo nego da koriste “komplet” od dvadesetak prepotopskih stereotipa koji su tim ljudima poznati: snaju i svekrvu, glupog Bosanca, škrtog Piroćanca, posvađane kumove, i slično.

Sa druge strane, rekao bih da su ljudi koji koriste Internet poprilično radoznali. Oni svakog dana upijaju ogromnu količinu novih informacija i obraćaju pažnju na sve novonastale detalje u svetu oko sebe, stoga je referisanje na ove “mikrostereotipe” u tekstu odličan način da ljudima prenesete ideje u svojim tekstovima, bilo da su oni ozbiljni ili neozbiljni.

Eto, to je cela tajna :) Primera radi, moj najčitaniji tekst i rekao bih najčitaniji tekst na domaćem Internetu (posle Ajkule na Njuz.netu) je članak 18 tipova ljudi na Fejsbuku, koji ima skoro 22.000 “lajkova”. On je ljudima zanimljiv baš zato što tokom čitavog teksta drastično primenjujem ovo pravilo. Ili, na primer, 18 tipova zaposlenih u prosečnoj srpskoj firmi.

Kako “odmeriti ” stereotip?

Odmah da vam kažem, iako ovo pravilo deluje krajnje jednostavno, jako ga je teško primenjivati u praksi. Pre svega, potrebno je da vi u mozgu imate ogromnu “bazu” svih ovih sitnih stereotipa kroz koju prolazite dok pišete i birate koji od njih da ubacite u tekst. Da biste imali veliku bazu u glavi, potrebno je da vam praktično 0-24 mozak bude u “režimu sakupljanja podataka”, svakog dana u godini. Nekim ljudima, poput mene, to jednostavno leži i prija, a neke iscrpljuje i ne mogu da se bave time.

Drugim rečima, gde god da se nalazim, i sa kojim god ljudima da sam u društvu, sve vreme “snimam podatke”. Posmatram ljude, njihove pokrete, odnose među ljudima, kako su obučeni, šta pričaju, šta ih zanima, sve vizuelne informacije, zvuke, mirise, upoređujem to sa svim podacima koje sam sakupio u prošlosti i kada uočim zakonitost (više od 3 ponavljanja) moj mozak to negde u podsvesti zabeleži kao stereotip. Kasnije kada sedim i pišem, jednostavno vrtim po glavi sve mikrostereotipe vezane za temu o kojoj pišem i ubacujem ih u tekst.

Dakle, uopšte nije lako primenjivati ovo pravilo. Ukoliko nemate ogromnu bazu u glavi, neće vam biti od koristi što ga znate.

Dalje, i kada pišete sa “punom bazom”, uvek je problem kopati po njoj i tražiti stvari koje ćete ubaciti u tekst. Svaka referenca na koju pomislim kod mene prvo prolazi kroz filter: “da li je previše ljudi čulo za ovo”. Ako jeste, onda neće ući u tekst. Ponekad mi treba i po desetak minuta da se setim nečega što odgovara. I naravno, nešto će biti pogodak, a nešto ne. Jako je teško pisati.

Često vidim da ljudi prave jednu suprotnu grešku, a to je da ubacuju u tekst nešto što je samo za njih stereotip. Ne smete ubaciti u tekst referencu na nešto što se samo vama jedanput desilo, onda postajete klasičan ego-trip pisac. Isto kao što tekst ne sme da sadrži previše “izvikane” Kursadžijske stereotipe, ne sme da sadrži i potpuno nepoznate. U oba slučaja, tekst je jednako dosadan. Ovo je čest slučaj kod nekih “elitističkih” pisaca koji ubacuju u svoje tekstove stereotipe samo njima poznate, i posle kada niko ne čita njihove tekstove kukaju okolo kako su svi drugi mainstream a “ja sam intelektualac koga niko ne čita jer je ovaj narod glup i zatucan“.

Sve je stvar vaganja. Znači, ako ste videli nešto više od 3 puta, to je stereotip. Ali gde je gornja granica? Da li je to 30, 40, 100 ponavljanja? U kom momentu nešto postaje toliko uobičajeno da neće izazvati nikakvu reakciju kod čitaoca?

Odgovor nije lak i tu već nema jasne granice. Najbolje je da idete po osećaju. Dakle, ako ste svesni da odavno već i vrapci na grani znaju za neku pojavu, da je već napisano milion tekstova u kojima se to pominje, onda treba izbegavati. Zato je najsigurnije koristiti ove “mlade” stereotipe. Drugo, uvek treba uzeti u obzir i ciljnu grupu za koju pišete. Postoje neki stereotipi koji su vezani samo za određene profesije, godišta, lokacije… istražite malo forume na kojima se kreću ljudi iz vaše ciljne grupe pre nego što pišete tekst i možete uočiti gomilu mladih stereotipa za koje niste ni znali da postoje.

Pala mi je na pamet jedna metafora: stereotip je kao voće. Ukoliko je previše zelen, još nije za jelo i kiseo je. Najbolji je kad je sveže sazreo, a kada postane zastareo, truo i gnjio onda je ljigav i prezašećeren.

Primena na druge oblasti

Ovu ideju i pravilo tri ponavljanja stereotipa lično primenjujem na sve što radim. Kreiranje i vođenje brendova, dizajn, pisanje copy-a na prodajnim stranicama, i tako dalje. Generalno, ljudi vole ove reference na slabo poznate i male stvari iz našeg okruženja, jer su sve to mala otkrića u nastajanju.

Naravno, daleko od toga da je samo ovo dovoljno da vam tekstovi budu zanimljivi. Ovo je samo jedna dobra fora, a ima tu još puno drugih pravila. Ko želi da usavršava znanje, ima dosta knjiga o humoru, satiri, i poigravanju sa stereotipima, još od Antičke Grčke do danas.

Želim vam puno uspeha u pisanju :)

comments

Čuli ste verovatno do sada razne teorije i sisteme za organizaciju vremena, ali ako primenite samo ovaj jedan jednostavni princip, možda možete rešiti mnoge probleme.

Za ovaj princip sam saznao od mog prijatelja i motivacionog trenera Peđe Jovanovića pre nekoliko godina, i lično mislim da je najefikasnije od svega što sam pročitao na tu temu.

Dakle, molim vas. Pozatvarajte sada sve prozore na kompjuteru koji vam odvlače pažnju, izolujte se i u narednih pet minuta pročitajte ovo što bih slobodno nazvao “Velika tajna organizacije vremena”.

Vidite, verujem da mnogi od vas imaju isti problem. Previše ideja i obaveza, premalo vremena za realizaciju svega, i stalno imate taj osećaj u malom mozgu da postoji neki način da budete efikasniji i da sve stignete, ali jednostavno – nikako da dokučite kako.

I onda tu i tamo naiđete na članak na Internetu o organizaciji vremena za koji mislite da će vam pomoći. A u tim tekstovima – uvek isti saveti: smanjite blejanje na Fejsu, zapisujte na šta trošite vreme, postavite rokove, pišite nedeljni plan, koristite softver za organizaciju, bla bla bla.

Sve je to lepo i može da pomogne, ali ovaj sistem koji ću vam sada predstaviti rešava suštinu problema. Svi ti planeri, organizacija, time management programi i ostalo, sve to probajte, ali tek nakon što postavite temelj cele priče putem ovog sistema.

Dakle, da počnemo. Pogledajte ovaj grafikon, to je ceo sistem. Ništa više.

Sve vaše aktivnosti mogu da se svrstaju u jedan od ova 4 kvadrata na grafikonu.

Gore desno su stvari koje su važne i hitne.

Dole desno su stvari koje su važne, ali nisu hitne.

Gore levo su stvari koje nisu važne, ali su hitne.

Dole levo su stvari koje nisu ni hitne ni važne.

Za sada, namerno neću da vam sugerišem i dajem primere šta bi moglo da spada u koju grupu. Umesto toga, zamoliću vas da se vi lično setite po par aktivnosti, planova, i obaveza iz svog života koje spadaju u svaku od ove 4 grupe.

Jeste li uradili to? Jako je važno da se setite kako biste pravilno doživeli sledeću rečenicu.

Ako jeste, evo sada “Velike tajne organizacije vremena”:

Ljudi koji imaju problema sa organizacijom vremena rade samo stvari koje su hitne. Oni rade samo ono što spada u gornja dva kvadrata: stvari koje su hitne i važne, i stvari koje su hitne ali nisu važne.

Uspešni ljudi rade samo stvari iz desna dva kvadrata: oni rade samo stvari koje su važne, bilo da su hitne ili nisu hitne.

To je sve. Hajde sada da vidimo na konkretnim primerima.

Prvo, važno i hitno. Ok, svi se slažemo da je to prioritet i da te zadatke treba odmah uraditi. To su one obaveze bez kojih bismo propali i mi i firma u kojoj radimo, i čije bi neizvršavanje moglo da ima ogromne posledice po nas i našu okolinu. Na primer, da rešite problem pada sistema bez kojeg firma ne može da radi, ili da otključate vrata od firme kako bi ljudi mogli da dođu na posao.

E sad. Obaveze koje su hitne, ali nisu važne. Šta je to? Pa, to su jednostavno svi oni “gutači vremena” i vampiri koji vam sisaju vreme tokom dana: hitno je da se odgovori na mail nekom klijentu od koga unapred znate da nema nikakve vajde; hitno mora da se objavi neki tekst koji će pročitati pet i po ljudi; hitan sastanak jer je neko tamo “istripovao” da je to potrebno; hitno da izmenimo jedno slovo na sajtu jer nije gramatički ispravno. Sve je hitno. Svakog dana pojavi nam se i po nekoliko desetina hitnih obaveza. Ali kada sednete i razmislite, koliko tih obaveza su zaista i važne? Vrlo često samo jedna ili nijedna!

Osobe koje nemaju osećaj da razluče hitno od važnog vrlo često provedu ceo život koprcajući se pokušavajući da urade sve to što je hitno, i na kraju se pitaju gde im je otišlo vreme i gde su nestali svi oni njihovi planovi i snovi iz mladosti.

Pretpostavljam da ne želite da se to desi i vama. Zato, da se vratimo na naš grafikon. Pogledajte sada kvadrat “važno, ali nije hitno“.

U tom kvadratu leži tajna uspeha i napretka. Tu je ono što će vas dovesti do ispunjenja vaših snova, ako se tom kvadratu posvetite.

Klasičan primer nečega što stoji u tom kvadratu je “hoću da pokrenem svoj sopstveni biznis”. Ili “hoću da se osamostalim, da budem slobodan”. U tom kvadratu leže svi koraci, sve aktivnosti i etape koje će dovesti do ostvarenja snova samo ako ih radite. Ali, potrebno je da ih radite.

Ako već imate neki biznis, onda u tom kvadratu stoje razne dobre ideje kako možete da ga unapredite, da zarađujete više i radite manje. Sve aktivnosti koje mogu dovesti do toga nalaze se unutra. Generalno, tu su sve aktivnosti vezane za razvoj i unapređenje neke firme ili nekog posla.

No, u čemu je problem? Većina ljudi po ceo dan radi stvari koje su hitne, i na kraju ne ostane ni malo vremena za stvari koje su važne, ali nisu hitne. I tako svaki dan do kraja života.

To je jedna velika, jednostavna, i tužna istina.

Šta da uradite povodom svega ovoga?

Vrlo prosto. Prekinite da radite stvari koje su hitne, a nisu važne. Umesto toga, koristite to vreme da radite stvari koje su važne ali nisu hitne.

U početku će biti teško jer ćete imati veliki pritisak okoline. Govorim vam ovo iz ličnog iskustva.

Pre svega, pripremite se na burne reakcije ljudi iz vašeg okruženja, koji su navikli i očekuju od vas da uvek ispunjavate sve ono što je hitno.

To neće biti lako. Moraćete hladnokrvno da trpite sve njihove žalbe, pretnje, i uvrede. Govoriće vam verovatno: “neozbiljan si”, “neodgovoran si”, “neću više sa tobom da radim”, “dobićeš otkaz”, “ti nisi profesionalac u svom poslu”, i slično.

Ono što će vam dati snagu da istrajete dok vas bombarduju ovakvim rečenicama jeste svest da konačno radite stvari koje su važne, a nisu hitne. Svest da radite ono što je najbolje za budućnost i napredak vas, vašeg posla i svih ljudi u vašem okruženju.

Mnogi od ljudi koji vas napadaju nisu ni svesni da činite dobru stvar kada odbijate da uradite sve stvari koje su hitne. Oni jednostavno misle da ste lenji i neodgovorni i tu nema pomoći. Pokušajte da objasnite o čemu se radi, ko je razuman, shvatiće. Ko nije, verovatno spada u ekstremnu kategoriju ljudi koji su rođeni takvi da mogu da rade samo hitne stvari i njima teško ima pomoći.

Razmišljajući o svemu ovome, zaključio sam da se život čoveka koji radi samo hitne stvari ne razlikuje mnogo od životinjskog. Životinja u prirodi je upravo ta koja po ceo dan radi samo hitne stvari: beži od predatora, traži hranu, traži skrovište. Jedini trenutak u životu kada životinja radi nešto što je važno a nije hitno je parenje. Zato samo tada životinja može da stvori nešto kreativno – novi život.

Sa druge strane, ljudi i ljudska vrsta su se uzdigli iznad životinja jer su počeli da troše deo svog vremena na stvari koje su važne, ali nisu hitne. Zato danas mi ljudi imamo gradove, automobile, električnu struju, tople stanove u kojima sedimo i čitamo ovaj tekst na kompjuteru dok je napolju sneg i dok životinje pokušavaju da nađu šta će da pojedu a da se pritom ne smrznu.

“Ok, hoću da probam. Ali, šta da radim sa svim onim obavezama koje su hitne a nisu važne? Ne mogu baš sve da ih eliminišem.”

Ako hoćete postepeno da napuštate hitne i nevažne stvari, postoji jedno vrlo jednostavno rešenje koje nikoga neće boleti: delegiranje obaveza.

Iznenadili biste se koliko svakodnevnih požara može neko drugi da ugasi umesto vas. Vrlo često je potrebno samo natočiti vodu u posudu i prosuti preko vatre. I zamislite – vi niste jedini na svetu koji to može da uradi. Retko koji požar je takav da je potrebna specijalna tehnika gašenja koju samo vi poznajete.

Dakle – prebacite nešto drugim vatrogascima u firmi ili ih zaposlite. Ako treba, naučite ih kako se koristi aparat za gašenje. A ako tu i tamo i izgori poneki papirić ili suva grana, nije neka šteta.

Toliko od mene. Verujem da među vama, čitaocima ovog teksta, ima ljudi koji znaju za ovaj sistem i koji ga primenjuju, bilo da su čuli negde za njega ili su ga sami otkrili. Voleo bih da čujem komentare pre svega od tih ljudi – kako primenjuju ovaj sistem, neke primere, situacije, iskustva, i naravno rezultate.