Jedna od glavnih opasnosti za novonastale web projekte, pogotovo one koji su izazvali veliku pažnju javnosti u početku, leži u terminu koji se na engleskom zove “fad”. (Čita se “fed”). Ako se bavite planiranjem i razvojem web projekata, ovaj termin treba dobro da zapamtite, jer njegov efekat može biti fatalan.

Fad proizvodi su brendovi koji žive koliko i vilin konjic. Oni inicijalno izazovu ogroman buzz (priču) među takozvanim “early adopterima”, jer su zanimljivi, novi, provokativni, duhoviti, viralni, itd. Kasnije, kada osećaj novog prođe, najveći deo ovih brendova ne opstane, jer njihovi kreatori nisu razmišljali nekoliko koraka unapred. Konkretno, proizvod se nikada ne prelije iz early adoptersa u masu jer ima malu realnu vrednost osim toga što je nov i drugačiji.

Sa tačke psihologije, fad proizvodi izazivaju inicijalnu pažnju pre svega jer o njima puno pričaju ljudi koji vole sve što je novo i generalno anti-mainstream. Takođe, fad nije isto što i trend, trend je nešto što opstaje značajno duže vreme.

Recimo da se pojavi crnkinja u malom gradu u kojem žive isključivo belci. Devojka bi inicijalno izazvala ogromnu pažnju i ceo grad bi pričao o njoj. Međutim, ukoliko se radi o osobi koja je generalno dosadna i nema ništa specifično u sebi, posle par meseci niko više ne bi obraćao pažnju.

Sa pojavom Interneta, ovaj fad-sindrom je postao jači nego ikad i nikada nije bilo više ovakvih slučajeva, jer je relativno lako izazvati “buzz” nečim novim i drugačijim. Teško je to očuvati.

Primera radi, uporedio sam ovde Google Trends za dva web projekta koji su, prema mom mišljenju, potpuni fad i anti-fad: “Hot Or Not” i Infostud.

Hot Or Not, ako se sećate, bio je onaj čuveni web sajt na kome bi vam izlazile fotografije koje su ljudi postavili sa željom da ih ocenjujete, da li su “dobra riba-frajer” ili ne, i tako po ceo dan. Ovaj projekat se uzdigao prilično naglo, jer je bilo prilično novo i provokativno, ali nije bio održiv na duge staze jer nema neku realnu dugoročnu vrednost. Sa druge strane, imamo Infostud, koji je počeo kao sajt sa informacijama o školovanju u zemlji i inostranstvu, a zatim i o poslovima. Dakle, ništa novo, ali svakom treba zaista, i ima pravu, ogromnu i neospornu vrednost. Pogledajte grafikone i uporedite živote jednog i drugog.

Neko ko posmatra stvari površno bi na početku možda rekao “nema vajde od ovih informacija za studente, daj da napravimo sajt za ocenjivanje slika”.

Još ekstremniji primer fad-a je nedavno lansirana alternativa Twitteru pod nazivom Heello, a koju je pokrenuo vlasnik TwitPic-a. Jedina vrednost koju je ovaj sajt ponudio u odnosu na Twitter je to što je nov. Rezultat? Pogledajte grafikon. Ekstremni primer fad-a.

Google Plus?

Šta god čitali i pričali, grafikon koji generiše Google Trends lično dovoljno govori. Ovo ne mora da znači da će Google+ umreti jer ipak iza njega stoji najjača Internet kompanija na svetu, ali inicijalni efekat je ovakav kakav stoji na grafikonu i to niko ne može da ospori.

Na Twitteru, recimo, postoji masa naloga koji su doživeli ovaj “fad efekat”. To su oni konceptualni nalozi koje svi zaprate za jako kratko vreme, a onda doživljavaju polako, ali sigurno, pad čitanosti i interesovanja. To se desilo sa nalozima poput @Moderan_Mladic, a desiće se sigurno i sa trenutno najpopularnijim nalogom @BratPantela. Jednostavno, fad je u generičkoj suštini ovakvih konceptualnih Twitter profila i njihovi autori treba da budu od početka spremni da se suoče sa tim.

Btw. sve ovo i mnogo više se uči na Ekonomiji i zove se Teorija životnog veka proizvoda. Doduše tamo se malo pažnje posvećuje fad-ovima jer do pojave Interneta nije ih bilo u tolikom broju.

Kako sprečiti “Fad efekat”?

Najbitnije je da budemo svesni da ovaj efekat postoji i da ne verujemo inicijalnom oduševljenju mase, koliko god da je. Uvek treba razmišljati bar dva koraka unapred i ne oslanjati se na trenutnu slavu. Recimo, od početka postojanja Njuz.neta, mnogi su govorili “ma, to je fora koja će brzo da prođe”. Mi koji činimo Njuz smo bili svesni da ne smemo da se oslanjamo na trenutnu popularnost i zato uvek smišljamo nešto novo, kroz razne akcije, stalno uvođenje novih formi u tekstove, knjigu, širenje na radio, konstantno praćenje trendova u društvu, a uskoro će biti Njuza i na televiziji.

Pored viralnosti koju web projekat može i treba da ima, uvek treba da ima i neku realnu, opipljivu vrednost. Recimo, najnoviji primer je trenutno najpopularniji web servis AirBnb, gde ljudi iz celog sveta izdaju svoje stanove na duže vreme turistima. Ovo je novo i osvežavajuće, ali nije fad jer ima i ogromnu realnu vrednost koja će ostati kada “novina” prođe. Toplo preporučujem AirBnb svima koji žele da žive u nekom gradu na par nedelja ili meseci.

Sve u svemu, ukoliko vaš projekat doživi ovaj “fad efekat” a nemate neku dugotrajnu vrednost, pod hitno iskoristite trenutnu pažnju da tu vrednost kreirate i tako održite projekat u životu i nakon što postane “star”. Dakle, oprezno, i bez lažnih iluzija.

Evo jednog krucijalnog koncepta web marketinga i web dizajna o kome, iz mog iskustva, mnogi ljudi ne razmišljaju niti pomišljaju. Razumevanje i primena ovog koncepta može drastično da poveća šanse za uspeh vašeg web projekta, i upravo primenom ovoga uspeli smo da dignemo neke od naših sajtova od nule do poznatih Internet brendova. Iako je ovo toliko jednostavno i logično, mogu slobodno da kažem da je jedna od “tajni uspeha” na webu.

Velika zabluda zvana home page

Kako izgleda klasičan (pogrešan) pristup u osmišljavanju sajtova u Srbiji? Pa, u najvećem broju slučajeva to izgleda ovako:

Klijent naruči sajt i preda agenciji za web produkciju brief po kojem oni pripremaju predlog rešenja. Dizajneri u agenciji osmišljavaju idejno rešenje za home page sajta, zatim zakažu “dan D” sastanak sa klijentom na kojem prvo pola sata pričaju o tome kako su oni jako dugo istraživali, gledali trendove, proučavali inostrane sajtove iz slične oblasti, a zatim klijentu uz veliko fanfare predstave – pogodićete – home page sajta.

U nekim slučajevima agencija će dati predlog dva ili više rešenja za home page. U svakom slučaju, tada nastupa veliki i ozbiljan brejnstorming, raspravlja se o svakom detalju na home page-u, na sastanak je došao apsolutno svako u firmi i svi su oni fokusirani da taj home page bude što više atraktivan, organizovan, pregledan Svi raspravljaju i razmišljaju o home page-u. Home page, home page, home page, home page. Jer pobogu – home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.

Kada se završi detaljno osmišljavanje home page-a u kome su svi danima angažovali svoje moždane vijuge 100%, i kada svi kažu “ok, to je to, savršeno”, ostaje samo još da se osmisli kako izgleda stranica kad neko uđe da čita neki tekst. Odjednom, nikog više nije briga. U agenciji daju nekom klincu na praksi da nacrta u slobodno vreme kako to izgleda, a zatim pošalju to na mail klijentovoj sekretarici koja otvori fajl na 5 sekundi i odobri. Odjednom, nikakvi sastanci i nikog nije briga kako izgleda sajt “unutra”.

Ovo sve sam viđao nebrojano mnogo puta.

Gde je greška?

Gore sam napisao “Home page je prva stvar koju će videti ljudi koji dođu na sajt.” Greška je u ovoj pretpostavci – to je jedna od klasičnih zabluda koju najčešće imaju početnici.

Na prvi pogled deluje da je sve normalno, jer Home page, odnosno “početna strana” se valjda i zove tako jer od nje ljudi počinju da gledaju sajt, zar ne?

Ne.

Baš naprotiv. Razmislite malo. Prvi kontakt novih ljudi sa vašim sajtom desiće se skoro isključivo tako što kliknu na neki tekst koji je neko okačio na Fejs ili Tviter ili tako što će tražiti nešto na Guglu pa će im izaći neki od tekstova sa vašeg sajta. Statistike pokazuju da će u više od 90% slučajeva ljudi koji prvi put u životu dolaze na vaš sajt doći upravo na neku unutrašnju stranicu – na neki od tekstova na sajtu. A ne na home page.

Unutrašnje stranice su ono što se u marketingu zove “landing page” – stranica na koju će doći korisnik koji se po prvi put u životu susreće sa vašim sajtom i vašim brendom. Stoga je za sve njih ovo početna strana, stranica na kojoj donose odluku da li će razgledati šta sve kod vas ima ili će zauvek otići. A ne prokleti home page.

Ovo je toliko važno da ću sada da ponovim to isto velikim slovima, za ljude koji samo preleću preko teksta, da im slučajno ne promakne.

Home page nije prva strana koju će videti novi posetioci vašeg sajta. Oni će doći tako što je neko okačio neki vaš tekst na Fejs ili su tražili nešto preko Gugla. Prvi susret ljudi sa vašim sajtom biće na stranici sa jednim konkretnim tekstom, koja se zove landing page.

Ako želite da vaš web projekat uspe, postavite ovu rečenicu na svoj desktop i gledajte u nju po ceo dan da je dobro zapamtite.

Kako sada možete da iskoristite ovo saznanje? Tako što učinite sve što možete da osobu koja je došla na “landing page” zadržite na sajtu i da je zainteresujete. Sve ono što ste razmišljali i analizirali vezano za home page, sada treba da razmišljate za landing page duplo više jer je mnogo važnije.

Evo jedne fore koja je bukvalno ubica: Ako imate na sajtu neke jako popularne, “viralne” tekstove, postavite linkove do tih tekstova odmah ispod svakog teksta na vašem sajtu. Recimo, box sa 5 najpopularnijih tekstova. Na taj način, imate neuporedivo veće šanse da nov posetilac vašeg sajta ostane i otvori još nekoliko stranica umesto da završi sa čitanjem teksta i klikne na ono “x” u uglu ekrana a da nije ni primetio kako se zove vaš sajt. Stavite ovaj box ispod teksta a ne u sidebar, jer ljudi po inerciji čitaju ono što je u produžetku teksta, a mnogo slabije gledaju sa strane. Ovo je toliko moćna fora da će moji poslovni partneri  verovatno tražiti da obrišem ceo ovaj pasus kada budu pročitali ovaj tekst.

Sve ove zablude potiču zbog naše dugogodišnje navike na klasične medije. Većina ljudi posmatra sajt kao štampane novine, i u glavi prave analogiju sa naslovnom stranom novina koja “prodaje”, i tamo je logično da se i glavni urednik i svi ostali najviše brinu oko naslovne strane. Za puno razumevanje ovog koncepta, probajte da zamislite gondolu sa novinama na kiosku tako da su sve novine otvorene na nekoj slučajnoj unutrašnoj stranici a ne na naslovnoj. Ogromna distorzija percepcije realnosti, zar ne? :)

Koji su izuzeci?

Ovo pravilo je 100% primenljivo i opravdano kada imate novi web projekat sa bilo kakvim sadržajem i kada treba da dignete posetu.

U slučaju da radite redizajn nekog postojećeg portala, koji već odavno ima veliku posetu, neku svoju publiku i ime, onda je home page već mnogo bitniji, što je i logično. Ali čak i tada treba imati na umu da i dalje treba privlačiti nove ljude – zašto da ne. Tako da je “landing page teorija” uvek važna.

Naravno, držite se zdravog razuma. Postoje sajtovi koji su samo jedna stranica, postoje razni specifični izuzeci, nijedno pravilo nije primenljivo na sve slučajeve. Ali mislim da će ovaj tekst dosta doprineti da nadalje posmatrate stvari na drugačiji način. A ako već odavno znate za sve ovo - prosledite tekst onome ko ne zna i kome je potreban.

Više puta sam ovo pomenuo u raznim tekstovima, ali pošto primećujem da i dalje ljudi koji nisu iz web posla ne razumeju razliku, evo ovde jednog kratkog pojašnjenja.

Mnoge domaće firme i političke stranke razmišljaju na sledeći način: Na Fejsbuku ima 2 miliona ljudi, na Tviteru 50.000, što je zanemarivo malo u odnosu na Fejsbuk, i onda se uopšte ne bave Tviterom.

Potpuno je nedopustivo da neko ko za sebe tvrdi da poseduje i gradi nekakav brend razmišlja na taj način. Kao da imaju tezgu na buvljaku pa “daj da pomerim tezgu pored ulaza, prodaće se više čarapa”.

Poenta je u sledećem: za velike brendove i političke partije prosečan Tviter korisnik vredi mnogo, mnogo više od prosečnog korisika Fejsbuka. Na Tviteru se nalaze takozvani early adoptersi, opširnije o tome imate u mom tekstu o difuziji inovacija.

Prosečan korisnik Twittera je dakle early adopter, osoba koja ima dosta uticaja na neki svoj krug ljudi, koja inovira ideje u društvo i menja javno mnjenje u svojoj mikrozajednici.

Sa druge strane, prosečan korisnik Fejsbuka je klasičan mediokritet koji kači slike svog bicepsa sa plaže iz Budve i uticajan je jedino na svoju babu da mu napravi sarmu.

“Gde su bre slike na ovom Tviteru? Šta me briga šta piše ova, ‘oću da je vidim u kupaćem!”

Ljudi, da banalizujemo stvari do krajnjeg minimuma, većina ljudi će reći “Na Fejsbuku ima slika, na Tviteru nema”.

Tih 50.000 ljudi koji su došli na Tviter, došli su tu da bi svojim rečima i mislima nekako uticali na društvo oko sebe. To su ljudi koji imaju dara za komunikaciju, PR, uticaj na ljude i nametanje mišljenja. Govorim o proseku, naravnu, ima i na Tviteru autističnih ludaka.

Sa druge strane, od ovih dva miliona ljudi na Fejsbuku, njih 1.900.000 je tu došlo da bi se švalerali i/ili igrali igrice. Njima kad pokažete Tviter, reći će “šta je bre ovo, nema slika, čemu ovo služi? Gde su ribe? Pa dobro, vidim da je ovo žensko, ali nema slika, samo neke njene rečenice, šta će mi to.”

Dakle, sa ovakvom postavkom stvari došlo je do segmentacije ljudi, a vi i sami možete zaključiti kakav tip ljudi je na Tviteru.

Plus – tehnički gledano, potencijal Tvitera za širenje informacija je mnogo veći. Profili na Tviteru su uglavnom javni i broj pratilaca je neograničen. Profili na Fejsbuku su uglavnom zaključani za javnost i vrlo ograničen broj ljudi vidi šta neko postavlja. Na Fejsbuku ima mnogo više cenzure i masu stvari će vam ukloniti pa čak i ugasiti profil, a na Tviteru možete postovati šta god.

Većina Tviteraša ima i nalog na Fejsbuku, ali će na Tviter uvek postavljati inteligentnije i društveno angažovanije stvari nego na Fejsbuk.

Tviter korisnici vrede mnogo više

Ovde govorim o čisto marketinškoj vrednosti, da ne bude zabune da zagovaram nekakav elitizam. Ako posmatramo sa strane Boga, ili u šta god verujete, svi ljudi vrede isto, i onaj prosjak na ulici bez kompjutera i Tviteraš. Ali, ako merimo marketinšku vrednost, prosečan Tviter korisnik vredi mnogo više od prosečnog Fejsbuk korisnika. Ovo, podvlačim, važi za velike brendove, za mali biznis računica “ovde ima više naroda, udri tamo” je potpuno opravdana.

Amerikanci su ovo davno shvatili, te su njihovi političari tamo najaktivniji na Tviteru.

Eto, toliko o tome, a sad možete da tvitnete ovaj tekst :)

Ovih dana se u medijima priča o velikom izvoznom potencijalu intelektualnog rada putem Interneta, o jednom potencijalu vrednom ko zna koliko milijardi eura, koji Srbija poseduje ali ga skoro uopšte ne koristi. Za razliku od nekih drugih, pametnijih zemalja.

Ovaj tekst pojašnjava celu tu priču i namenjen je pre svega ljudima koji nisu baš upućeni o čemu se tu tačno radi. Pre svega je važno da ovo pročitaju ljudi na visokim položajima u državi, koji mogu da odlučuju ili lobiraju o izmenama zakona i strateškim ciljevima. Ako imate takve u bliskom okruženju, zamolite ih da na 20 minuta zaborave na Kosovo, štrajk malinara, usklađivanje zakona o kupusu sa Evropskom Unijom, i da pročitaju ovaj tekst.

“Jedina šansa Srbije je u poljoprivredi”

Ogroman deo naših političara kao u pačjoj školi ponavlja ovu rečenicu već deset godina i ova nesrećna ideja se zakucala među njima kao jedina moguća. Na prvi pogled, čovek bi rekao da su u pravu – industrijska proizvodnja nam je potpuno propala tokom ratova devedesetih, fabrike zarđale i u raspadu, plus je nemoguće biti jeftiniji od Kineza pa sad ne vredi ni da pokušavamo. Šta drugo da proizvodimo i izvozimo osim poljoprivrednih proizvoda? Ovo razmišljanje je potpuno na mestu i bilo bi tačno osim u jednom slučaju. Kada ne bi postojao Internet.

Redefinisanje pojma “izvoz”

Da bismo razumeli ceo koncept, ključna prekretnica koja treba da se desi u našim mozgovima je redefinisanje pojma “izvoz”. Ovo je ubedljivo najvažniji deo procesa, zato sada pažljivo čitajte.

Kada kažemo “izvoz iz Srbije”, na šta ljudi pomisle?

Ima raznih asocijacija, ali recimo da ljudi zamišljaju kako mi šaljemo nekakve maline, traktore, šrafove, neke opipljive stvari koje smo proizveli u državi Srbiji, u neke druge zemlje. Sve te stvari se prevoze nekakvim šleperima, brodovima ili kako već do tih drugih država, a te druge zemlje našim firmama za to daju neki novac u stranoj valuti. Tako devize ulaze u zemlju i to se zove izvoz. Mislim da i deca u osnovnoj školi to uče.

Internet je potpuno redefinisao koncept izvoza. Pođimo od najjednostavnijeg primera koji svi razumeju.

Mirko sedi u Kragujevcu i pravi web sajt za jednu kanadsku firmu. Kada završi sajt, pošalje im fajlove na mail, a oni njemu pošalju npr. 2000 eura. Ovo je izvoz usluge.

Slavko sedi u Zaječaru i napravio je program koji služi za uređivanje novinskih portala. Ljudi iz celog sveta dolaze svakog dana na njegov sajt i plaćaju mu po 100 dolara da skinu njegov softver. Ovo je izvoz proizvoda. Na globalnom tržištu.

U oba slučaja finalni rezultat je da devize ulaze u zemlju, isto kao što bi ušle od malina, traktora ili šrafova. Ali, čekajte, zar nije ovo još bolje?

Prvo – kao što vidite, nisu potrebni šleperi, sertifikati, magacini, carina, lager, distribucija i gomila nepotrebnih troškova koje zahteva klasičan izvoz.

Drugo – u ovom slučaju nismo tehnološki ograničeni! Više nije problem što su one mašine u Kragujevcu zastarele pa mogu samo da štancuju Jugo 45 dok Tojota sledeće godine priprema automobile na atomski pogon! Ovde nema tih ograničenja i možemo biti konkurentni Amerikancima, Japancima… a lično znam za firme iz Srbije koje to i jesu.

Da, ovo se dešava, danas, i na hiljade ljudi iz Srbije živi ovako. A država ih uopšte ne prepoznaje.

“Ali čekaj bre. To je samo za ove što znaju da prave te sajtove i te programere… hakere… kako se zovu… ?”

Ovo je još jedna zabluda domaćih političara, isto kao i ona “šansa u poljoprivredi”. Ne, naprotiv. Da je ovo nešto što mogu da rade samo programeri, ne bih nikada pisao ovaj tekst.

Izvoz intelektualnog rada preko Interneta danas rade gotovo svi – ljudi koji znaju da pišu, operativci, menadžeri, fotografi… posebno naglašavam da to mogu da rade ljudi u Srbiji koji su završili netehničke fakultete – filološke, filozofske, pravne… kao i svi oni klinci koji sede ispred dragstora i piju pivo ili kelnerišu po kafićima. Evo nekoliko primera.

- Pisanje tekstova za potrebe marketinga ili razne druge primene. Ne treba nikakva posebna kreativnost, doduše potrebno je poznavanje engleskog jezika, ali masa mladih u Srbiji dobro stoji sa engleskim.

- Fotografija. Ljudi fotografišu voće, povrće, ljude u nekim pozama i situacijama i prodaju te fotografije preko Interneta. Veliki broj ljudi u Srbiji živi od ovoga. Stavljaju te fotografije u velike baze i kada neko iz npr. Australije traži lepu fotku za svoj bilbord i odabere baš njegovu, njemu stiže novac.

- Asistencija. Klasičan “sve i svašta” posao koji može da radi neko bez fakulteta. “Sredi mi za sutra ove tabele u Excelu”, “Pronađi mi na Guglu sve o naftnim rezervama Ruande i pošalji mi na mail”, “Rezerviši mi kartu za avion”. Zašto bi neko radio ovde svaštarske poslove kod privatnika za 200 eura, kad može da radi za nekog stranca za 500 eura mesečno ili više, a pritom, da ponovim još jednom – devize ulaze u zemlju.

Da ne dužim više, spisak mogućih poslova je beskrajan. Sve to ljudi rade, širom sveta. Svet se drastično izmenio i jako je važno da znamo šta se dešava.

Ima dva načina da se naši ljudi uključe u ovaj talas – jedan je da sami traže posao preko Interneta, drugi je da se zaposle u domaćoj firmi koja okuplja više ljudi ali opet izvozi njihov intelektualni rad.

Posebno naglašavam da za ovaj “intelektualni rad” preko Interneta nije baš potrebno da se bude mega intelektualac sa 3 diplome.

Ovo je najbolji način da sprečimo “odliv mozgova” – moderni gastarbajteri

Kada svedete račune, o čemu se ovde radi? Pa, kao što vidite, ovi ljudi praktično rade u inostranstvu a sede u Srbiji! Svi oni mladi i talentovani ljudi koji bi inače otišli negde. Ako neko radi u Nemačkoj i deo svojih deviznih primanja šalje rodbini u Srbiju, to je ok jer smanjuje deficit zemlje. Ali u ovom slučaju – 100% svih njegovih deviznih primanja ostaje u zemlji. Plus, nema stresa, nema napuštanja domovine i porodice, živiš u svojoj zemlji sa svim ljudima koje voliš.

Da, možda zvuči kao utopija, ali ovo je realnost i ovo se zaista dešava. Ljudi žive ovako uveliko, u Srbiji.

“Sve je to lepo, ali ipak tu treba znanje engleskog, rada na kompjuteru… jel’ znaš bre ti da u Srbiji pola ljudi ne zna ni da se potpiše kako treba…?”

Taj koji ne zna da se potpiše nek sprema ručak i večeru za ovog koji zna i koji će da radi ove poslove. Ne moraju svi da rade za računarom, tu je logistika, organizacija ljudi koji će da rade, a sve je to deo sistema. Ako bi recimo 200.000 ljudi živelo od ovoga, i ako svako donosi u proseku 10.000 eura godišnje, to je dve milijarde eura godišnje. To je upravo onoliko koliko svake godine nama šalje dijaspora da ne pomremo od gladi i zakrpimo spoljnotrgovinski deficit. I naravno, ne može se doći do te brojke preko noći, ali sa nekim dobrim planom i fokusom države možda i može za nekih 5, 10, 20 godina. U svakom slučaju, država bi odmah mogla da počne da dobija priliv od poreza, jer masa ovih ljudi sada radi “na sivo” zbog nepostojanja zakona, i država tu gubi ko zna koliko novca.

Ovo je izvoz 21. veka i ovo je patriotizam. Najbolji način da pomognete svojoj zemlji.

Zbog svega ovoga potrebno je da promenimo zakone o elektronskom poslovanju

Jedan od preduslova za stvaranje atmosfere za rad na ovim poslovima je da imamo normalne zakone o elektronskom poslovanju u kojima je sve lepo i precizno definisano. Zbog toga je nekoliko nas Internet preduzetnika tokom ove godine pokrenulo priču o tome putem socijalnih medija – i mi već mesecima lobiramo kod raznih političara i privrednika da država nešto uradi po ovom pitanju.

Mnogi ljudi misle da su ti zakoni bitni samo zbog dolaska servisa PayPal koji omogućava plaćanje preko Interneta, ali nije samo to u pitanju – mi želimo da motivišemo državu da generalno obrati više pažnje na Internet poslovanje, a zašto – nadam se da vam je nakon ovog teksta jasnije.

Kako vi kao pojedinac da se spremite za ove poslove?

Učite engleski. To vam je najvažnije. Gledajte serije i filmove na engleskom sa titlom na engleskom, upijajte duh jezika. Čitajte njihove sajtove, upoznajte zapadnu kulturu i način razmišljanja jer će to biti presudno za ovakve poslove u budućnosti. Učite rad na računaru, snalaženje na Internetu, pretragu informacija… to su danas sve osnovne stvari.

Čitajući moj blog možete dosta naučiti o samozapošljavanju preko Interneta, a ako država nešto uradi po ovom pitanju, biće sve više domaćih firmi koje će vas pre ili kasnije zaposliti. Ako pokrećete neki sajt, imajte na umu da je mnogo bolje da bude na globalnom tržištu i da se bavite izvozom, nego da pokušavate da zaradite nešto u okviru domaćeg tržišta koje je malo.

Toliko od mene, a vi prosledite ovaj tekst onima kojima treba da bude prosleđen.

Pre pet godina jedan mladi momak postavio je pitanje na forumu “Dizajn Zona”, koliko da naplati posao. Tada sam bio nešto inspirisan pa sam mu odgovorio. Taj kratak odgovor kruži po Internetu već godinama, i ljudi ga često citiraju, pa sam zato sada rešio da ga objavim u integralnoj verziji.

Pitanje je glasilo:

Interesuje me koliko se kretju cene izrade sajtova kod nas… treba da radim sa ortakom sajt za neku shkolu slikanja.. znachi nishta komplikovano ni shto se dizajna ni koda tiche pa me interesuje koliko bih otprilike kesha mogao da im trazhim poshto uopshte nemam ideju kako se kretju cene kod nas…

Moj odgovor je bio:

Lupi cenu. Uzmi posao. Sedi i radi.

Prvi put ćeš se zajebati i reći manje nego što vredi, to je sigurno.

Sledeći put ćeš reći malo veću cenu. I opet ćeš se zajebati.

Treći put ćeš reći neku realnu cenu. I radićeš tako neko vreme.

Onda ćeš čuti da neko tamo naplaćuje triput više od tebe za isti posao. I popizdećeš.

Zatim ćeš da probaš i ti da naplatiš isti takav posao triput više. I izduvaćeš najstrašnije.

Onda ćeš da probaš da prisluškuješ šta taj neko priča svojim klijentima kad ugovara posao. I čućeš da izgovara neke nerazumljive reči, neke pojmove koje čuješ prvi put u životu. Čućeš da na tim sastancima pričaju o svemu samo ne o konkretnim stvarima. I tek ti onda neće ništa biti jasno.

I otići ćeš kući. I sedećeš tako, gledajući u crvenu lampu na zidu, i razmišljaćeš. Ovaj trenutak je najbitniji.

Posle dovoljno dugo razmišljanja, primetićeš da se u crvenoj lampi nešto mrda. Kad malo bolje pogledaš, videćeš gomilu zelenih nula i jedinica koje promiču kroz lampu. I mislećeš da si poludeo.

Onda ćeš skrenuti pogled ka saksiji sa kaktusom. I videćeš nule i jedinice kako promiču među bodljama.

I ući će tvoja devojka na vrata, sva sastavljena od zelenih nula i jedinica.

I gde god se okreneš, videćeš te nule i jedinice kako promiču.

Videćeš Matrix.

Ustaćeš, obući ćeš se, i otići kod klijenta na sastanak za posao. I koju god cifru da izgovoriš, on će je prihvatiti.

Dalje je istorija.

Pozdrav.

Ako gledate jedan klip godišnje, neka ovo bude taj.

Postoje razne knjige i seminari koje govore o ciljevima, fokusu i istrajnosti u poslu, ali ovaj kratak film je objasnio sve te stvari mnogo bolje.

“Čovek koji je sadio drveće” je animirani film iz 1987.  koji je iste godine dobio Oskara.  Gledao sam ga preko 20 puta i svaki put se naježim. Sada sam ga postavio online sa prevodom kako bi što više ljudi videlo ovo neotkriveno blago. Traje 30 minuta.

Moja preporuka vam je da odvojite pola sata bez Fejsa, isključite telefone, i odgledate u miru ovaj film. Biće vam to najbolje utrošenih 30 minuta u skorije vreme.

Uživajte.

Iznenađujuće veliki broj ljudi veruje da je nemoguće poslovati na globalnom tržištu iz Srbije jer PayPal ne radi sa Srbijom. Ovaj mit se provlači kroz poluupućene i neupućene krugove već godinama, pa evo ovde ukratko koje je rešenje.

Razbijanje mita: Paypal nije jedini

Kao što ne postoji samo jedna banka u Beogradu, tako ne postoji ni samo jedan sistem za online plaćanje. Naprotiv, ima ih na stotine, razlika je samo u tome što je PayPal najveći i ima najjači brend. Mnogi drugi sistemi rade sa Srbijom. To znači da možete kod njih otvoriti račun ako ste u Srbiji, i mogu vam slati novac na devizni račun koji je u bilo kojoj banci u Srbiji. Toliko je jednostavno.

Dakle, nepostojanje PayPala u Srbiji nije nikakva prepreka za e-Trgovinu. To je samo mit koji su izgradili svi oni ljudi koji se večito na nešto žale i jedva čekaju da čuju da nešto ne može pa da to iskoriste kao izgovor za svoje neuspehe. Onaj ko ima viziju i dobar proizvod, prodavaće to jednako uspešno sa ili bez PayPala. Tačka.

E sad, pitanje je – od svih tih drugih provajdera koji rade sa Srbijom, koga izabrati?

Uzmite 2Checkout

Sad bih mogao ovde da pišem o tome kako postoji ovaj i onaj provajder koji radi sa Srbijom, ali samo bih vas zbunio sa gomilom linkova. Umesto toga, nemojte mnogo da razmišljate – uzmite 2Checkout. Proveren je, radi sa Srbijom, i znam bar 10 ljudi koji preko njega prodaju nešto iz Srbije.

Dakle, suma sumarum – 2Checkout je isto što i PayPal, ali radi sa Srbijom. Štaviše, ljudi vam mogu kupovati vaš proizvod preko 2Checkouta i karticom i PayPalom, šta god preferiraju. Poenta je da vi ne morate imate PayPal da bi vam ljudi širom sveta plaćali PayPalom. 2Checkout nalog vam sve to rešava.

Za razliku od domaće Banca Intese koja vam traži 500.000 eura prometa da biste mogli da prodajete karticama preko Interneta, 2Checkout vam traži 47 dolara za start. Ne morate da imate čak ni firmu.

Da li je to po zakonu?

Jeste. Po našem zakonu vi ne možete imati devizni račun u stranoj zemlji kao fizičko lice. Međutim, 2Checkout, kao i PayPal, nije devizni račun. Oni jednostavno prodaju robu u vaše ime, nešto kao Komision u staroj Jugoslaviji, a vi kod njih imate “virtuelni račun”. To je nešto kao njihov interni bankarski sistem koji je hermetički zatvoren od ostatka sveta.

Koncept virtuelnih računa na Internetu može da bude malo komplikovan za razumevanje, pa evo jedne metafore koja će vam objasniti o čemu se radi.

Kako bi izgledao sajt koji prodaje preko virtuelnog računa u realnom svetu?

Da biste čiste glave shvatili ovo, zamoliću vas za trenutak da zaboravite da postoje fakture, fiskalne kase, PDV, banke, platni promet, nalozi, uplatnice, klirinzi, papiri, obrasci, pečati, FT1P, šalteri, procedure, pozivi na broj… zaboravite na sve to jer je Internet prodaja prosta i jednostavna, bez smaračke birokratije i administracije.

Recimo da se bavite proizvodnjom džempera. Imate jedan lokal u kome su izloženi svi vaši džemperi. Mušterija uđe i razgleda džempere. Kada odabere džemper i kaže prodavcu “hoću ovaj da kupim”, prodavac kaže “ok, plaćanje je u radnji pored, pređite tamo pa dođite kad platite”.

U radnji pored sedi Jovica koji se bavi samo naplatom. Mušterija uđe i kaže Jovici “kupujem džemper od ovih do vas, košta 3000 dinara”. Mušterija da Jovici 3000 dinara, Jovica mu da potvrdu da je platio. Mušterija se vraća kod vas sa potvrdom i vi mu dajete džemper.

Jovica je 2Checkout. On se bavi samo naplatom. U tržnom centru ima na stotine radnji (sajtova), ali se samo Jovica bavi naplatom a svi ostali lokali (sajtovi) su samo izložbeni prostori. U celom tom sistemu, Jovica je jedini koji ima obavezu da bude legalno registrovan kao firma koja se time bavi. Što se tiče vas, Jovici je potpuno svejedno da li vi prodajate džempere u lokalu, da li ih prodajete na tezgi ispred zgrade, da li imate firmu sa 100 zaposlenih ili sami pletete i nemate registrovanu firmu.

Ko god da ste, Jovica svima daje jednake uslove: 4.5 % od vaših prihoda ide njemu. Vi kao prodavac u svakom trenutku možete ući kod Jovice i reći “daj mi sve što se nakupilo u poslednjih mesec dana”. Jovica ima zapisano koliko para je primio u vaše ime, od toga odbije 4.5% i ostatak da vama na ruke. Da biste počeli da radite sa Jovicom, sve što je potrebno jeste da uđete i da mu kažete “hoću da prodajem preko tebe”, on vam uzme 47 dolara za start i to je to.

U početku vam može delovati neverovatno, jer je sve ovo jedan drugi svet, ali ovako funkcioniše Internet prodaja i potpuno je legalna.

Koja je razlika između Jovice i banke?

Banke uzimaju manji procenat od Jovice, ali su mnogo rigoroznije u uslovima pod kojima vam daju pravo da plaćate karticama, tražiće vam gomilu papira, firmu, potvrde o prometu i tako dalje. Banke neće da se bakću sa sitnom boranijom i bakicama koje prodaju džempere pa su zato uvele ove uslove. U Srbiji je to naravno ekstremno pa Banca Intesa koja jedina ovo nudi traži da imate pola miliona eura prometa.

Zbog toga postoje ljudi kao Jovica. On ima firmu, napravio je ugovor sa bankom, dobio je od njih da mu skidaju 1% po transakciji, a svojim klijentima naplaćuje 4,5%. Jovica prima i daje pare “na ruke”, ali zato ima svoj račun u banci na koji sve te pare stavlja.

Pitanje poreza nema veze sa Jovicom. Vi ste dužni da prijavite porez za svoje prihode, njega to ne zanima.

Naravno, već vidim da će neki od vas pomisliti “Hajde da ja napravim tu firmu i da ja budem Jovica u Srbiji”. Nemojte. U Srbiji ima puno problema, zastarelih zakona, strahova banaka od zlih hakera, i to je jako teško. Lično sam osnovao firmu eKorpa.com sa još nekoliko partnera odmah kada je Intesa objavila da počinje sa Internet prodajom, baš sa namerom da mi budemo Jovica. Međutim, kada sam video koliko tu ima prepreka i zidova, izašao sam iz tog projekta brzinom svetlosti, i nikada zbog toga nisam zažalio. Što pre zaboravite na Srbiju kada je Internet biznis u pitanju, to bolje za vas.

Šta možete prodavati preko 2Checkouta?

Možete prodavati softver, usluge, infoproizvode, i opipljivu robu. Ovo poslednje je diskutabilno jer je slanje robe iz Srbije generalno nesiplativo. O slanju opipljive robe iz Srbije ne znam puno, ako neko ima iskustva, neka napiše u komentarima pa ću dodati ovde.

Najbolje i najsigurnije iz Srbije u ovom trenutku je da preko 2Checkouta prodajete digitalne proizvode. Digitalni proizvod može biti neki softver, pristup nekom sajtu, ebook, video ili audio kurs, itd. Evo nekoliko primera:

Primer 1: Napravili ste sajt na kome prodajete gotove teme za WordPress. Jedna tema košta 30 dolara. Kada neko klikne da kupi temu, ode na sajt 2Checkouta, plati i tema mu bude automatski poslata na mail. Od tih 30 dolara, 4.5% (dolar i po) ide 2Checkoutu i svi su srećni. Kad vam se nakupi 1000 dolara od prodaje, 2Checkout vam šalje novac na vaš devizni račun u bilo kojoj banci u Srbiji, wire transferom. To je sve.

Primer 2: Napisali ste eBook “How to quit smoking”, u kojoj dajete informacije na temu odvikavanja od pušenja. Knjiga košta 20 dolara. Treba vam sajt, takozvani sales page, na kome predstavljate benefite svoje knjige, i negde na stranici dugme “Kupi”. Klikom na to dugme, osoba odlazi na 2Checkout, plaća, i knjiga joj stiže na mail.

Primer 3: Napravili ste web servis na kome ljudi mogu da čuvaju sve svoje slike u punoj rezoluciji. U free verziji mogu da postave do 1000 slika, preko toga se plaća 35 dolara godišnje (ovo je biznis model Flickr-a). Kada ljudi požele da vam plate, kliknu na “kupujem premium verziju”, budu redirektovani na 2Checkout, plate, i nakon toga imaju mogućnost da kače neograničen broj slika.

Ima još mnogo kompleksnijih primera, ali ovo je sasvim jednostavno i dovoljno za početak.

Ovo su samo primeri, ne kažem da baš ovo treba raditi. Za svaki posao najbitnije je istražiti nišu, videti da li je tržište slobodno, zatim napraviti proizvod, a onda sledi optimizacija za Google, AdWords menadžment i ostalo. Poenta je da plaćanje nije problem. Servisi poput 2Checkouta postoje baš zato da bi omogućili startup kompanijama da se fokusiraju na razvoj, marketing i prodaju, a ne na neke papire i pečate kao u Srbiji.

To bi bilo sve. Dakle, nema izgovora, globalni Internet biznis je moguće raditi iz Srbije. Najbitnije je istraživanje tržišta, da imate dobru nišu, a zatim dobar proizvod i dobar marketing. Toliko od mene.

U poslednje vreme u Srbiji mnogi uticajni i poznati ljudi masovno dolaze na Twitter. Krenulo je. Twitter u Srbiji više nije samo za ljude iz IT industrije, već mesto na kome su ljudi iz svih oblasti života, kao što je to odavno već u svetu.

Sve je to lepo, međutim, kada prvi put pogledate šta pišu ljudi na tom Twitteru, verovatno vam nije baš jasno. Gomila nerazumljivih termina, taraba i majmuna. Kako čovek da se snađe? Ovaj tekst daće vam odgovor na sva ta pitanja.

Šta je Twitter

Najkraće, ali ne baš tačno objašnjenje bilo bi: Twitter je kao Fejsbuk, ali nema slika. Pišu se samo statusi.

Dakle, vi pišete “Tvitove” koji su nešto kao status na Fejsbuku. Ograničenje jednog Tvita je 140 slova.

Vi izaberete koje ljude želite da pratite. Recimo da ih ima 100. Svaki put kad otvorite Twitter, prikazuje vam se redom šta je napisao, tj. “Tvitnuo” svaki od ljudi koje pratite. Isto tako, svi koji prate vas videće ono što ste vi napisali.

To je osnovna ideja, kasnije slede detalji. Pre toga da vidimo zašto biste se uopšte bavili ovim.

Zašto bi trebalo da otvorite Twitter nalog

Česta predrasuda koju ljudi imaju o Twitteru jeste da je on potpuno beskoristan. “Zašto bih ja čitao šta je onaj tamo jeo?”, pomislićete.

Naprotiv, za mnoge stvari je veoma koristan. Pre svega, kad god vam zatreba pomoć za nešto, najbolji način je da to napišete na Twitteru. Iznenadićete se koliko brzo će vam se javiti neko ko ima rešenje. Drugo, ako se desi neka važna novost, to se najpre proširi na Twitteru. Sve najnovije “fore i fazoni” iz bilo kog posla prvo se prošire po Twitteru. I tako dalje.

Ovo je pre svega zbog toga što na Twitteru ima mnogo više ljudi koji se bave nekim networkingom, PR-om, komunikacijama, znaju prave ljude i prave informacije. Na Twitteru se nalaze takozvani Early Adoptersi, a opširnije o svemu tome imate u mom tekstu “Difuzija inovacija“.

Kako se koristi Twitter

Kada otvorite nalog, prvo počnite da pratite neke ljude koje znate. Možete ih naći u pretrazi ili ako odete na “Who to follow” opciju, pa “Find friends”. Tu ćete dobiti listu svih ljudi iz vašeg address booka koji su na Twitteru. Imajte na umu da ovo nije Facebook, nema zahteva za prijateljstvo. Ovde ljudi jedni druge prate, i nije nužno da pratite nekog ako on prati vas i obratno.

Ako želite nekoga da pratite, jednostavno kliknete na Follow, taj neko nema ništa da odobrava, osim u retkim slučajevima kada je profil zaključan. Generalno, Twitter je javni medij, ali ima retkih izuzetaka koji ne daju da ih svako prati. Dakle, za razliku od Fejsbuka, imajte na umu da je sve što napišete na Twitteru javno i to može svako da vidi.

Kada ste dodali jedno 10-20 ljudi, idite na početnu stranicu i pogledajte malo kako to izgleda. Tu idu redom svi Tvitovi od ljudi koje pratite. Taj niz Tvitova zove se tajmlajn, i često se zove skraćeno TL.

Kao što vidite, ti ljudi pišu Tvitove koji mogu da budu neka misao, informacija, link, ali i odgovor na nečiji drugi Tvit.

Mention: onaj monkey simbol @

Mention znak (“@”)  je tu da bi se lakše pratilo šta je ko kome odgovorio. Obavezno je da nekog mention-ujete kada  mu odgovorate na njegov Tvit, tačnije da napišete njegov nick sa @ ispred, npr “@plagosus koliko si još tamo”. Kada ljudi ne bi to pisali, niko ne bi mogao da pohvata šta je ko kome odgovorio i na šta. Kliknite na neki Tvit koji ima u sebi @, i videćete sa desne strane “in reply to”, tačnije na koji se tvit to tačno odnosi.

Na primer, neko je napisao: “@Galeb666 imaš u Delta City-u u 23h”. Kliknete na taj Tvit, videćete sa strane originalnu poruku koja glasi recimo “Gde mogu da pogledam novi Tarantinov film?” od korisnika Galeb666.

U glavnom meniju Twittera imate opciju @Mentions. Klikom na nju, videćete sve Tvitove u kojima se spominje vaše korisničko ime sa @ ispred. Bar jednom dnevno treba da odete ovde i da vidite ko vas je sve spomenuo.

Još jedna funkcija mentiona je da napišete potpuno novu poruku, koja nije odgovor ni na šta, no jednostavno želite da osoba vidi tu poruku kada bude proveravala svoje mentione. Na ovaj način, vaša poruka može stići do osobe čak i ako vas ona ne prati. Na primer, recimo da @BebaDragic ne prati mene i ne vidi moje tvitove u svom Tajmlajnu, ali ako napišem: “@BebaDragic izašla si u Skandalu na petoj strani”, ona će to videti kada bude proveravala svoje mentione. Često ljudi mentionuju nekoliko ljudi u jednom Tvitu.

Inače, klikom na dugme “Reply” vama se automatski otvara prozor za pisanje Tvita u kome je već dodato @imekorisnika kome odgovarate. To je isto kao da ste ga sami napisali u običnom Tvitu.

Retweet

Kada vam se dopadne nečiji tvit vi možete da ga Retweetujete, to je bukvalno kao da ste postavili tvit “u njegovo ime”. Jednostavno kliknete na dugmence “retweet” ispod tvita. Drugi način je da copy-pastujete taj tvit i da dodate ispred njega RT i @ime_autora.

Na primer: RT @markodrazic Između reči “chat” i “cheat” razlika je samo u jednom slovu, imajte to u vidu kad sledeći put četujete sa nekim.

Kada retweetujete nekog, svi oni koji prate vas videće tvit od ove osobe. Ovo je mehanizam za sticanje novih followera. Ako ste napisali zanimljiv tvit i mnogo ljudi ga retweetuje, dosta ljudi koji ne znaju za vas mogu da se zainteresuju, kliknu na vaš profil da vide šta ste još napisali, i ako im se dopada to što pišete, počeće da vas prate.

Ubacivanje linkova

Jedna od glavnih karakteristika Twittera je ubacivanje skraćenih linkova. S obzirom da je dužina tvita ograničena na 140 karaktera, većina linkova koje biste stavili u tvit su predugački i “pojeli” bi vam previše prostora. Za to se koriste takozvani URL shorteneri. To su sajtovi poput bit.ly, na koji odete i skratite link, pa biste recimo od neke kobasice dobili kratak link poput http://bit.ly/lKpeZf, koji staje u tvit.

Od nedavno je Twitter počeo sam da skraćuje linkove, pa možete pejstovati bilo koji link u tvit, on će ga sam skratiti.

Hashtag ili taraba

Jedan od ključnih koncepata Twittera je taraba (“#”), koja se zove hashtag. Korišćenje hashtagova ćete najbolje shvatiti kroz par primera.

Primer 1: Recimo da igraju Đoković-Nadal finale Vimbldona. Vi postavljate tvit vezan za meč, i dopišete na kraj tvita #wimbledon. To isto rade svi koji komentarišu meč. Klikom na #wimbledon, svako može videti listu svih tvitova koji u sebi sadrže hashtag #wimbledon, i na taj način imate listu svih komentara na svetu vezanih za meč.

Primer 2: Desio se zemljotres u Kraljevu. Ljudi koji su prvi osetili zemljotres, krenu da pišu na Twitteru sa hashtagom #zemljotres. Na ovaj način, sve informacije o zemljotresu biće centralizovane kroz taj jedan hashtag, i mogu se videti klikom na #zemljotres ili pretragom te reči.

Jedno od čestih pitanja je “koji hashtag da koristim za događaj XY”? Nekada baš nije logično kao u ovim primerima. U tim slučajevima najbolje je da pogledate šta su drugi pisali, često postoji neki zvanični hashtag za taj događaj.

Interne fore

Na twitteru postoji masa internih fora koje su ponikle spontano nekada u prošlosti. Tako, na primer, običaj je da postoje “tri smene”, #prvasmena, #drugasmena i #trecasmena, zavisno od doba dana u kojem ljudi rade i u kojem su aktivni. Tviteraši često stavljaju hashtag #krmljao da opišu dobru klopu sa društvom u nekom restoranu. Zanimlivi hastagovi su još i #onokad i #kratkinjuz, proverite ih sami, videćete o čemu se radi :)

I još…

Twitter ima još opcija, kao što je mogućnost slanja privatnih poruka, ali možete poslati privatnu poruku samo osobi koja vas prati. Tu je i favoritovanje tvitova, zatim da pravite liste na kojima sortirate ljude u grupe itd. Naravno, možete menjati pozadinu vašeg profila, itd. Ako vas bude zanimalo, čačkajte.

Koga da pratite?

Suština Twittera je da pratite ljude od kojih možete da čujete korisne informacije, ili koji su vam jednostavno zanimljivi i simpatični.

Neki od dobrih networkera, i uticajnih ljudi u domaćoj Internet zajednici  su @torbica, @smarkovic, @milojesekulic, @milosdjajic, @eniac, @varagic. Zoran Torbica (@torbica) je trenutno možda i najuticajniji čovek na Twitteru, i dosta je zaslužan za popularizaciju Twittera u Srbiji, toliko da je uveden hashtag #kizaapruvd kojim se označava da je javna ličnost na Twitteru prava i da je aktivna u komunikaciji (nešto kao verified by Torbica).

Mene možete pratiti na @istok.

Što se tiče političara na Twitteru, tu su @gordanacom, @jasnamatic, @cistacica, @XXLTulip, @MajaGojkovic, @bobomeal, @JelenaTrivan, @predsednicaNSRS. Dodao bih i @leyakeller, koja možda može da se podvede pod “političar”. Ovo su osobe za koje znam da aktivno koriste Twitter, ima dosta političara koji imaju nalog ali izgleda da se plaše da ga koriste i “čekaju da neko drugi probije led”.

Profili stranaka u Srbiji su: @demokrate, @sns_srbija, @g17plusofficial, @srpski_radikali,
@sdpsrbije, @ldp, @socijalisti, @vojvodina_lsv. Stranke vode svoje profile na različite načine. Neki imaju direktnu komunikaciju i odgovaraju ljudima koji ih nešto pitaju, a neki poput @socijalisti su potpuno pogrešno shvatili poentu Twittera i imaju samo jednosmernu komunikaciju. Objavljuju samo informacije o sebi i baš ih briga da odgovaraju na pitanja građana, koja su na Twitteru javna! Normalno, sve ovo utiče na imidž stranke.

Na Twitteru ima i sve više ljudi iz sveta biznisa. Tu su od nedavno @vjevrosimovic, @radujkob, @jelenakrstovic, i mnogi drugi. Teniseri su dosta aktivni. Tu je Novak Đoković kao @DjokerNole , kao i @TipsarevicJanko.

Internacionalnih poznatih ličnosti ima jako puno, ako vas to zanima, počnite od liste na http://www.celebritytweet.com/, tu ćete naći masu poznatih ljudi koji Tvituju.

Postoje mnogi konceptualni Tviteraši, koji tvituju pod nekim pseudonimom i niko ne zna ko su. Najpoznatiji od njih je @sloba_milosevic, koji ima zaista genijalne komentare na dnevno politička dešavanja.

Što se tiče domaćih medija, preporučio bih vam da pratite @trojkars za najnovije vesti iz zemlje i sveta, kao i @tracara za vesti o poznatim ličnostima. Nije što su to moji sajtovi, stvarno su jako aktivni i mnogo više povezani sa Twitterom od nekih štampanih medija, što je valjda i normalno. Takođe, preporučujem da pratite i @burek forum, kao i @vukajlija.

I naravno, obavezno pratite @njuznet :)

Ako neko od iskusnih Tviteraša ima ideju ko bi još trebao da se nađe na ovim listama preporuke, neka napiše u komentarima, dodaću. Ja sam namerno ove liste maksimalno skratio, da se ljudi ne preopterete za početak.

Ne zaboravite da prosledite ovaj tekst svima koji su tek došli na Twitter i koji su se uplašili od silnih taraba i majmuna.

To bi bilo to. Srećno tvitovanje :)

Već vidim da će ovo biti jedan od najčitanijih tekstova na mom blogu. Često me ljudi pitaju ovo pitanje, pa evo jednog teksta o tome.

Dakle, čuli ste da postoje ljudi koji zarađuju od Interneta, čitali ste u novinama da onaj Cukerberg ima neke milijarde dolara od onog Fejsbuka, i želite da iskoristite svoje znanje, talenat i energiju da namaknete i vi tu nešto. Ali prosto, ne znate kako. Sve informacije koje postoje raštrkane su na raznim sajtovima, forumima, ima raznih mišljenja, a vi niste načisto šta je tu tačno a šta nije.

Kako zarađuju sajtovi?

Ima raznih biznis modela, ali generalno, sajt može da živi od prodaje reklamnog prostora ili od prodaje nekih proizvoda ili usluga putem sajta. Smatra se da je najbolje ako nešto prodajete. Možete prodavati svoju robu i usluge, ili tuđu robu i usluge. Prodaja reklamnog prostora je dobra za početak, ali teško ćete samo od toga napraviti veći biznis (nije nemoguće, ali je teže).

Posebna vrsta zarade je takozvani affiliate marketing, gde vi nemate svoj shop, već samo šaljete ljude na sajtove koji nešto prodaju i dobijate za to procenat.  Na primer, ja imam posećen i zanimljiv sajt o srednjovekovnim mačevima, ali ne prodajem mačeve. Zato ću uspostaviti affiliate saradnju sa shopom koji ih prodaje i imati procenat svaki put kada neko sa mog sajta dođe na njihov i kupi mač. To se sve beleži i meri automatski putem određenih kodova u linkovima, vi samo treba da pišete o mačevima i zarada vam stiže. Kada mi krene posao mogu nabaviti svoj lager mačeva i početi da ih prodajem umesto da upućujem ljude na tuđe sajtove.

Ovaj primer sa mačevima možete abstrakovati na bilo koju oblast – džempere za kučiće, luksuzne kuhinje, kurseve programiranja, i bilo koji proizvod ili uslugu. Affiliate sistemi u Srbiji još uvek ne postoje ili su nedovoljno razvijeni, ali ih ima jako puno na globalnom tržištu, i lično poznajem masu ljudi koji sede u Srbiji i žive super od toga.

Imajte na umu da je najbitnije naći mikro nišu, a to sam opisao u jednom od prethodnih tekstova “Nalaženje mikro niše”. Inače bi svako mogao da napravi sajt koji zarađuje.

Srbija ili globalno tržište?

Ako želite da zaradite ozbiljne pare od Interneta, kao što je naslov ovog teksta, preporučujem vam da zaboravite na Srbiju. Besmisleno je da radite nešto za tržište od par miliona ljudi, kada na celom svetu ima par milijardi ljudi na Internetu. Dakle, hiljadu puta više. Plus, znate i samo gde živimo. Platni promet u Srbiji je spor, imate probleme sa naplatom, i sve će biti komplikovano. Ljudi ovde nemaju novca, mi smo siromašna zemlja.

Ako volite svoju zemlju i ako ste patriota, najbolje je da ne poslujete u njoj. Ako imate sajt na globalnom tržištu vi se bavite izvozom, dakle, devize ulaze u zemlju, i to je apsolutno najbolji način da pomognete Srbiji. To je isto kao da ste gastarbajter i da šaljete pare svojoj rodbini iz inostranstva, ali mnogo bolje, jer ste ovde među ljudima koje volite a prodajete nešto strancima.

Da li želite slavu ili zaradu?

Jedan veliki lažni trag je slava. Nemojte da vas zavara to što vam svi pričaju kako je vaš sajt ultra moderan i urban i hipsterski i kako su vam tekstovi savršeni. Veoma je lako navući se na slavu i onda godinama gurati taj projekat misleći da će od njega biti nekih para. I ja sam pre mnogo godina bolovao od te boljke ali sam se na sreću izlečio.

Ima i nekih ljudi koji se nadaju da će uspeti tako što će se brendirati i proslaviti kao “ekspert za socijalne medije”, pa će onda prodavati svoje konsultantske usluge. Zaboravite na te bajke i posvetite se ozbiljnom biznisu. Evo, ja sam jedan od tih “eksperata za socijalne medije”, pa kada bih izabrao da živim od prodavanja tih usluga verovatno ne bih imao šta da jedem.

Zabluda broj 1: Firma za izradu web sajtova

Mnogi ljudi misle da je biznis imati agenciju koja će ovde u Srbiji praviti sajtove za razne firme. Deluje primamljivo, jer se sajtovi jako lepo naplaćuju. Krenete sami, pa zaposlite još ljudi, pa uzmete neki prostor, pa sve jači klijenti i tako dalje. Zapravo, to je sve samo ne biznis. To je odlično za početak, ali ne i kao dugoročni plan. Ovo je najčešća greška koju sam viđao tokom poslednjih 12 godina. Ljudi misle “kad budemo dobili da radimo Telenor i ostale jake klijente, uspeli smo”. To je velika zabluda. Da, tu se radi o ciframa od nekoliko desetina hiljada eura po sajtu, ali ne dajte se prevariti. Ako i dođete do takvih klijenata, njihovi zahtevi su ogromni, trebaće vam više ljudi i vremena da realizujete njihove prohteve, i na kraju vam ne mogu ostati neke velike pare.

Ako ste počeli kao firma za izradu web sajtova, plan treba da vam bude samo jedan: da se zauvek otkačite od klijenata, i da vremenom napravite svoje sajtove od kojih živite. To je jedan jedini mogući put. Sve drugo je propast pre ili kasnije.

Postoji više načina da ovo uradite, ali najlakše vam je da vi i vaši ljudi radite na razvoju svojih projekata paralelno sa radom za klijente, i kada vaši projekti počnu da zarađuju dovoljno, jednostavno pošaljete cirkularni mail svojim klijentima sa kratkom rečenicom “Od danas više ne pružamo usluge”, baš kao što su to uradili kreatori aplikacije Mailchimp.

Zabluda broj 2: “Živećemo od reklama”

Naprotiv, od reklama ćete najverovatnije umreti. Planirati sajt koji će da zarađuje od oglašavanja je jako neisplativ i rizičan posao čak i u svetu a kamo li u Srbiji. Postoje pozitivni primeri, kao što je sajt Tračara.com, ali treba zaista mnogo iskustva, znanja, i kombinacije raznih veština da biste to uspeli.

Biznis model “novinari pišu tekstove a zarađujemo od oglašavanja” je jako nesiguran, i imajte na umu da sajtovi dnevnih novina ili televizija uopšte nisu isplativi, već su u debelom minusu i  finansiraju se od prodaje njihovih štampanih izdanja. Oni koriste novinare koji su im na plati za štampano izdanje ili televiziju da bi popunjavali sajt. Kada bi sutra morali da ukinu novine, da imaju samo sajt, većina njih bi mogli odmah da ugase firmu. Ovo nije samo u Srbiji, ista priča važi čak i za najrazvijenije zemlje sveta.

Gledano iz te perspektive, to što smo napravili sajt Tračara.com iza kojeg ne stoji nijedan štampani medij je ogroman, ogroman uspeh. Ali u svakom slučaju, imajte na umu da je jako rizično i ne preporučujem da to radite.

Zabluda broj 3: Google AdSense

Početnici često misle da su Google reklame na sajtu, takozvani “AdSense”, dobar način za zaradu. Odmah da vam kažem, nećete se leba najesti od toga. Lako se instaliraju na bilo koji sajt i svako može da se prijavi, ali nema neke vajde, osim ako vaš sajt nema neke milione i milione poseta dnevno. Ne možete nikada graditi ozbiljan biznis sa AdSense reklamama, i kad vidite sajt koji je prepun AdSense reklama, znajte da su očajni i da pokušavaju da namaknu svaki cent. Što bi rekao moj prijatelj Dušan Kaličanin, “ceđenje suve drenovine na Internetu”.

Šta onda raditi?

Treba da se bavite prodajom proizvoda i usluga na globalnom tržištu. Tačka. To je daleko najsigurniji način da ćete zaraditi neku ozbiljnu lovu putem Interneta, kao što kaže naslov ovog teksta.

Možete kreirati web-bazirani softver, uslugu za čije će vam korišćenje ljudi plaćati, infoproizvod poput video tutorijala ili knjige, možete prodavati tuđe proizvode i usluge kao affiliate, a onda jednog dana ubaciti svoje. Sve je to legitimno. Ako želite da sedite u Srbiji, moja preporuka vam je da prodajete digitalne proizvode i usluge, jer nemate problem distribucije.

Koraci su sledeći:

1) Nalaženje mikro niše (ubedljivo naj naj naj naj naj naj najvažniji korak)

2) Testiranje tržišta

3) Kreiranje servisa, proizvoda ili usluge

4) Marketing (SEO, link building, ulaganje u Adwords…)

Ovo sad deluje lako, kao četiri koraka, hopa-cupa, ali za sve to je potrebno ogromno vreme, puno rada, bar godinu-dve dana dok ne krene posao. Ali zato je to zaista posao.

O mnogim ovim temama sam već pisao ranije, ali evo jednog kursa na kome sve to možete dobro naučiti: Challenge.co. To je fantastičan kurs za ulazak u svet Internet marketinga, niša, proizvoda i svega onoga gde zaista leži neki novac. Tu ćete naučiti sve što vam je potrebno za početak.

To je to za sada. Naravno, o ovoj temi može da se napiše deset knjiga, ali mislim da je ovaj tekst sasvim dovoljan za početak. Cilj mi je bio da ljude odvučem od nekih lažnih tragova, da ih poštedim nepotrebnih problema i da ih usmerim tamo gde treba gledati. Pisaću naravno još uskoro.

Dosadan naslov, ali jako važan tekst ako želite da napravite brend, ili da unesete bilo koju novu ideju u društvo. Ideja o difuziji inovacija stara je preko sto godina, kada su sociolozi po prvi put primetili da širenje ideja kroz društvo ima svoju formulu i strukturu. Ovu strategiju koristi Apple već godinama, a sreće se i kod mnogih drugih brendova, pogotovo u IT industriji. Lično je koristim u svemu što radim već godinama i daje odlične rezultate. U Srbiji se recimo Otpor proširio na ovaj način krajem devedesetih.

Cela ideja je u tome da usvajanje vašeg novog proizvoda mora da prođe redom kroz određene društvene slojeve i strukture da bi se organski napravio jak brend koji može trajati veoma dugo. Ovo je pogotovo važno danas kada svi mogu da naprave sve, i kada je ponuda ogromna.

Ako pogledate svet oko sebe, videćete da ljudi pripadaju raznolikim “društvenim miljeima”. Neko je zainteresovan za sve što je novo, neko je odbojan, a neko neutralan. Nekada su se ljudi delili prema nacionalnostima ili religiji, a danas sve više imamo podelu ljudi prema vremenskom fokusu. Opširnije o svemu tome imate u sjajnom klipu od Filip Zimbarda, jednog od najvećih živih psihologa, koji je uočio da su glavne razlike među ljudima danas u načinu na koji percipiraju vreme. Neko je orijentisan ka budućnosti i novim tehnologijama, neko ka sadašnjosti ili prošlosti i proverenim stvarima, a neko je kombinacija ovih osobina.

Glavna ideja difuzije inovacija

Prema teoriji koja se uvek pokazala kao tačna u praksi, vaš brend mora proći redom kroz sledeće društvene slojeve da bi bio čvrst i jak:

Na ovom grafikonu vidimo 5 tipova ljudi. X osa je vreme. Plava linija je količina novih ljudi koji svakog dana usvajaju vaš proizvod, brend ili ideju. Žuta linija je ukupna količina ljudi koji su usvojili vaš proizvod, brend ili ideju do sada. Ako hoćete da napravite brend, usvajanje mora ići redom, počev od inovatora, bez obzira na to koliki imate budžet za marketing.

Hajde sada da vidimo, na primeru Srbije, koji su ovo tipovi ljudi.

Inovatori – ljudi koji prvi usvajaju inovacije su obično oni koji su i sami inovatori. To su ljudi preduzetničkog duha koji se bave razvojem i kreiranjem proizvoda, ideja i brendova. Za vaš proizvod prvo treba da se čuje među njima, pa je zato važno da se krećete po mestima gde se oni okupljaju, kao što su oni seminari i konferencije.

Early adopters – rani usvajači – ovo je ciljna grupa koja je najvažnija za organski razvoj brenda, a mnoge firme greše u tome što ih preskaču. To su ljudi koji su najčešće veoma futuristički orijentisani, prvi će probati sve novo što se pojavilo i uglavnom su nadprosečno obrazovani. Oni se često druže ili komuniciraju na neki način sa inovatorima, pa tako saznaju za nove proizvode. Nema ih mnogo, oko 13 posto, ali su jako važni. Pravo leglo early adoptersa u Srbiji je recimo Twitter. Većina ljudi koji imaju nalog na Twitteru spadaju u ovu kategoriju.

Sad, dolazimo do daleko najveće grupe, a to je majority (većina). Masa.

Masa je podeljena na ranu i kasnu, i glavna greška mnogih preduzetnika je što odmah žele da udare na masu i preskaču early adoptere. To nije moje mišljenje, već empirijski dokazana stvar koju možete pročitati u mnogim knjigama iz marketinga. Naravno, ovde govorimo o stvaranju brenda, a ne o surovoj prodaji. Ako neko hoće da uveze dva kontejnera čarapa i da ih distribuira po buvljacima širom zemlje, ovaj tekst se na to ne odnosi. Brend je ona ezoterična vrednost firme koja se stvara ni iz čega i stoji u glavama ljudi, a koja često vredi kao pola cele kompanije pa i više.

Da se vratimo na masu. To su obični ljudi koji rade obične poslove, izlaze na obična mesta, imaju uobičajene odgovore na uobičajena pitanja. Oni su najčešće fokusirani na sadašnjost ili prošlost. Vikendom će izaći na splavove uz neki živi bend, preko nedelje dođu sa posla i gledaju TV dok im život prolazi, i slično.

Masa je inertna, teško usvaja nove stvari i nema istraživački duh, međutim, ideje dolaze i do njih, ali kako? Tu dolazimo do podele mase na ranu i kasnu.

Early majority (rana masa) se razlikuje po tome što se oni druže sa early adopterima. Iako vode običan život, njima su ti ljudi zanimljivi, smatraju da od njih uvek mogu da čuju nešto interesantno što će im razbiti kolotečinu svakodnevnog blejanja u prazno i gledanja spotova na Pink Music. Rana masa vidi da early adopteri koriste nov proizvod, i ako im se dopadne, počeće da ga koriste. Tako brend ulazi u masu.

Late majority (kasna masa) se ne druži sa early adopterima. Štaviše, za njih su to “čudaci i manijaci”, ljudi koje treba izbegavati jer su psihopate i slično. Generalno, to su ljudi koji su ekstremno orijentisani na sadašnjost, koji su totalno nezainteresovani za bilo šta novo, i najčešće nisu preterano školovani. Kasna masa usvaja nove ideje od rane mase, jer se oni međusobno druže.

I na kraju, ljudi koji poslednji usvajaju nešto novo su Laggards. Ne znam kako bih to preveo na srpski, ali to je onaj što živi u usamljenoj kući na vrhu brda sa sačmarom u ruci, i kad neko priđe kući na bliže od sto metara, on PUCA.

To je to. Dakle, da bi ste napravili jak brend, on mora da prođe redom kroz sve ove društvene slojeve. Apple koristi ovu strategiju intenzivno već deset godina, a od prošle godine je čak i Microsoft počeo da lansira svoje proizvode preko early adoptera, jer su shvatili da direktno udaranje na masu ne može održati brend.

Još jednom, klasična greška je da se puca odmah na masu. To bi u Srbiji bilo recimo da neko odmah zakupi gomilu bilborda i pojavi se u nedeljnom popodnevu da predstavlja svoje proizvode. To daje kratkoročne rezultate i povećanu prodaju, ali jako teško može izgraditi dugotrajni brend.

Do sledećeg korisnog teksta,

Istok

“Lorenco i Kakalamba” je  novootvoreni restoran u Beogradu, u Cvijićevoj ulici. Ovaj restoran je nedavno lansirao jako efikasnu i dobro osmišljenu viralnu kampanju. Kampanja je toliko dobra da sam odlučio da napišem ovaj tekst iako nemam nikakve veze sa njima. Inače, sve ove fotke sam lično slikao u restoranu.

Opis kampanje

Viralna kampanja koju je lansirao ovaj restoran je veoma efikasna, jer po svim socijalnim medijima i Internet forumima ljudi neprekidno pričaju o njemu, a sam restoran je uvek pun. Vrlo mudar marketinški potez, i mislim da bi mnoge domaće firme mogle značajno da povećaju svoj profit kada bi primenile ovu marketinšku strategiju.

Ako još niste videli viralnu kampanju ovog restorana, otkriću vam o čemu se radi.

Dakle, nije u pitanju igrica koju je videlo milion ljudi. Nije u pitanju ni sajt na kome posetioci mogu da sklapaju svoje specijalitete. Nije ni serija satiričnih slika koje kruže Fejsbukom.

Ova viralna kampanja je mnogo inteligentnija od svega toga.

Verovali li ne, viralna kampanja za ovaj restoran je…

SAM RESTORAN!!!!

Da, baš tako.

Ovi ljudi su svima, i firmama i agencijama, održali jednu veliku lekciju iz marketinga. A ta lekcija bi ukratko glasila:

Umesto da se trudite i smišljate razne fore, kampanje, promocije, nagrade i slično, neka vaš proizvod bude kampanja! Neka sam vaš proizvod bude toliko dobar da će svi pričati o njemu i preporučivati ga prijateljima, i onda vam neće trebati nikakva kampanja za njega.

Da, znam. Sada će se oglasiti razni eksperti za marketing koji će reći: “Sve je važno, bitno je imati i dobar proizvod i dobru kampanju, sve je to integrisani marketing”.

Ali, gledajući restoran Lorenco i Kakalamba, i sedeći u njegovom očaravajućem ambijentu koji je konačno nešto novo u Beogradu, ne mogu a da se ne zapitam: “Nije li cela ta priča sa marketingom i brendingom postala danas jedini smisao proizvoda? Uzmi i napravi nešto što je OK i zadovoljavajuće, a onda čemo da smišljamo kreativne kampanje i brend strategiju da ga prodamo.”

Često me kontaktiraju razne firme koje imaju neke mediokritetske proizvode, i pitaju da li bi mogli da smislimo neku zanimljivu viralnu kampanju da povećaju prodaju. I nije problem, sve može. Ali sve je to “budženje” ako je sam proizvod dosadan. Neko može da vam šapuće šta da govorite devojci na prvom dejtu da biste joj se dopali, ali pre ili kasnije ostaćete sami sa njom, i ona će otkriti kakvi ste zaista.

Druge firme prave vrhunske kampanje za svoje proizvode, ovi ljudi su napravili vrhunski proizvod.  Sam taj restoran je izazvao lavinu komentara, priče “od usta do usta”, i ljudi ga preporučuju jedni drugima na svakom koraku. Ne treba im čak ni sajt. Mada, imaju neki sajt koji je krajnje amaterski urađen u “Flashu”. Bolje nemojte da gledate sajt jer nije ni približno dobar kao restoran.

Ovo što sada pišem je deo njihove kampanje i njihovog lukavog plana. Pišem ovo i reklamiram ih, a da mi pritom nisu ništa platili. Jednostavno moram. Kako manipulišu mojim mozgom, kakav marketing, svaka im čast. Ne mogu da odolim da ne napišem ovaj tekst. Ne mogu da odolim da ne pošaljem svakog svog prijatelja tamo, kao da je restoran moj.

Danas svako ko ima ukusa i mozga može da napravi restoran koji lepo izgleda. Skinete sa neta gomilu slika, uložite puno para, gledate da sve bude skladno, dobro uklopljene boje, moderni materijali, kopirate fore iz tih časopisa, stavite neku jazz muziku, i nije problem. Biće sve to lepo i udobno i dolaziće vam “skupa” klijentela.

Ali restoran kao što je “Lorenco i Kakalamba” ne možete nači u časopisu. On je “one of the kind”. Nešto kao čuvena igrica od gline The Neverhood. Neki detalji ambijenta podsećaju na film “Čudesna sudbina Amelije Pulen”, a neki na morbidniji rad istog režisera, Delikatesnu Radnju. Groteskno, hrabro, šarmantno. Svaki put kada dođete u ovaj restoran uočite nov genijalni detalj koji niste videli prošli put. Čujem da sada spremaju letnju baštu koja će biti još kreativnija.

I da. Još jedan aspekt ove kampanje – uradili su odličnu SEO optimizaciju za Google pretragu. Naime, siguran sam da će uskoro priče o ovom restoranu iskakati u vrhu Gugla kada neko kuca “najlepši restoran u Beogradu” i slično. Već su izgradili gomilu backlinkova na netu. Lukava SEO optimizacija, zar ne?

Eto kako možete napraviti vrhunsku Internet kampanju a da pritom čak ni ne uključite kompjuter!

Inače – mnoge firme su me do sada kontaktirale da napišem neke lepe reči o njima na ovom mom blogu, nudeći mi novac ili “naturu”, ja to nisam uradio. Za ovo me niko nije kontaktirao, niti poznajem bilo koga iz restorana osim konobara koji mi je doneo hranu i prijatnog gospodina na ulazu koji mi je okačio jaknu.

I ako požele da me časte za ovaj tekst, odbiću ih. Jer želim da častim ja njih. Zato što su napravili nešto inspirativno što pomera granice, nešto što u ovoj trenutno depresivnoj Srbiji retko viđamo. Zato što su napravili nešto što daje konkretan primer kako je moguće i u Srbiji kreirati nešto o čemu će pričati ljudi po svetu.

Hvala vam!

P.S. Ako hoćete da odete –  ”Lorenco i Kakalamba” se nalazi u Cvijićevoj. Kad biste išli od tržnog centra “Zira” Cvijićevom ka gradu, druga ulica levo. Tu vam je na uglu, na raskrsnici. Ako idete, pronađite na netu broj telefona i rezervišite mesto, jer je uvek puno.

U ovom tekstu ću vam otkriti jednu malu tajnu koju često primenjujem dok pišem, a za koju mi je trebalo mnogo godina da je dokučim. Primetio sam da sličan princip, svesno ili nesvesno, primenjuju mnogi ljudi na domaćem i stranom webu koji su okarakterisani kao “ljudi koji pišu zanimljive i duhovite tekstove”. Primena ovog pravila može značajno da digne kvalitet i čitanost vaših tekstova, bilo da pišete ozbiljno ili satirično.

Struktura humora

Mnogi ljudi žive u zabludi da je humor i duhovito pisanje stvar talenta, nešto sa čime se “čovek rodi”. Istina je poprilično drugačija: dobar humor je uglavnom posledica poštovanja nekih pravila za koju većina ljudi i ne zna da postoje, i nešto manje talenta, rekao bih da je odnos 60-40. Ljudi koji su završili dramaturgiju znaju za ovu “tajnu”, i postoji bezbroj knjiga na temu kreiranja humora.

Lično sam čitao neke od tih knjiga, ali nažalost tek nakon što sam otkrio mnoga od tih pravila na svojoj grbači, metodom pokušaja i pogreške koja je trajala godinama. Metodologija kreiranja humora ima mnogo pravila, i ko želi da unapredi kvalitet svojih tekstova, definitivno bi trebao da pročita bar 2-3 ove knjige. Ja bih vam sada ovde predstavio jedan konkretan metod do koga sam došao i koji je dobrim delom zaslužan za to što moji tekstovi na Trojka.rs, Njuz.netu ili na ovom sajtu imaju toliko “lajkova” i dobijaju epitet “duhovitih” od strane mnogih čitalaca.

Primetio sam da ovaj sličan metod koriste mnogi ljudi koje lično poznajem i koje takođe “bije glas” da imaju duhovite tekstove: pre svega Strongman, najpoznatiji srpski bloger, zatim moja koleginica Anđela Birkin na Trojka.rs, Amitz E Dulniker sa svojim blogom na Fejsbuku, Sonja Martić koja piše na Moodiranje magazinu, i naravno, stalna postava pisaca na Njuz.netu: Marko Dražić, Viktor Marković, Nenad Milosavljević i Dejan Nikolić. Takođe, i urednik čuvenog viralnog sajta The Oatmeal stalno primenjuje ovaj princip. To naravno nije jedini mehanizam koji ovi ljudi koriste, jer opet podvlačim, ima mnogo aspekata humora i kreativnog pisanja, ali ovo je jedan od njih.

O čemu se zapravo radi?

Stereotipi

Pre mnogo godina upitao sam Mićka Ljubičića, čuvenog pisca Indeksovog Radio Pozorišta, u čemu je tajna humora, a on mi je kratko odgovorio: “Stereotipi”. Stereotipi su neka očekivana ponašanja određenih ljudi ili grupa ljudi u društvu shodno njihovom godištu, polu, poreklu, profesiji, i slično. Na primer, “plavuše su glupe” ili “Vojvođani su usporeni“. Humor nastaje kada se poigravamo sa ovim stereotipima i kada ih ubacujemo u odgovarajući kontekst.

Jedan od glavnih uzroka zbog kojih nastaje loš humor i dosadni tekstovi generalno je korišćenje izvikanih stereotipa.

Izvikani stereotipi su oni koji su bezbroj puta već obrađeni i prežvakani u raznim vicevima, TV serijama i filmovima i svakodnevnom životu generalno. Jedan od uslova za stvaranje kvalitetnog teksta je da vaše pisanje bude što više oslobođeno od prisustva izvikanih stereotipa.

Primera radi, to su stereotipi poput “snaje i svekrve se svađaju”, “crnogorci su lenji”, “stariji muškarci su impotentni”, i tako dalje. Ovo su banalni primeri i možete ih zateći u TV emisijama kao što su “Kursadžije”, “BeBeVizija”, i većini “narodskih” TV serija na RTS-u.

Suprotno od toga, dobitna kombinacija za duhovit tekst jeste u tome da vam tekstovi sadrže što više mladih, sitnih i neizvikanih stereotipa, odnosno zakonitosti u društvu koje su tek počele da se pojavljuju ili koje postoje duže, ali su slabo ili nikako iskorištavane do sada . Na primer:

- Mnogi ljudi u današnje vreme prvo otvore Fejsbuk ujutru kada se probude

- Srpske folk pevačice u poslednjih nekoliko godina  masovno čitaju Paola Koelja

- Muškarci koji rade u državnoj administraciji voze “Dačija” automobile

- Stariji novokomponovani bogataši često nose “foto-grej” naočare

- Veliki broj kuća u predgrađu Beograda nisu omalterisane da bi se u katastru vodile kao nedovršene zbog manjeg poreza

- Tatini sinovi koji izađu na splav i zakupe separe nose bele košulje na kose pruge

- Ispred prodavnica “Jabuke” često sede alkoholičari

- Promiskuitetne devojke često nose tanke afro-kikice u kosi i velike okrugle minđuše

I tako dalje. Primera je bezbroj. Zajednička karakteristika mnogih dobrih tekstova jeste u tome da sadrže ove mlade i manje poznate stereotipe. S tim u vezi, smislio sam jedno pravilo koje primenjujem da bih došao do njih, a koje bih nazvao “pravilo tri ponavljanja”.

Pravilo tri ponavljanja stereotipa

Vrlo jednostavno: Ukoliko ste neku pojavu u društvu primetili više od tri puta, to je dobar stereotip koji može da uđe u tekst. Jer, ako ste vi nešto videli tri puta, onda su velike šanse da su mnogi vaši čitaoci takođe videli tu pojavu nekoliko puta. Čitalac vašeg teksta osetiće radost i sreću, pomisliće “jao, da, ovo sam i ja primetio”, i odjednom vaš tekst postaje ujedinitelj, medij kroz koji se pronalaze hiljade i hiljade ljudi radosni zbog činjenice da nisu usamljeni u svom otkriću i da postoji još bića u univerzumu koja su došla do istog opažanja. Nekoliko takvih stereotipa u vašem tekstu, uz dobru temu i kvalitetno pisanje generalno – i možete imati tekst sa nekoliko hilljada “lajkova”.

Gde ljudi često greše? Pa, pre svega, najčešća greška je u korišćenju već zasićenih stereotipa, kao što rade “Kursadžije”. U stvari, sve zavisi od ciljne grupe. “Kursadžije” su namenjene najneobrazovanijem sloju društva, ljudima koji u životu ništa novo ne saznaju, ne čitaju, ne putuju, pa onda u njihovim glavama i ne postoje nikakvi “novi stereotipi” koji bi im bili duhoviti. Umesto toga, autorima Kursadžija ne preostaje ništa drugo nego da koriste “komplet” od dvadesetak prepotopskih stereotipa koji su tim ljudima poznati: snaju i svekrvu, glupog Bosanca, škrtog Piroćanca, posvađane kumove, i slično.

Sa druge strane, rekao bih da su ljudi koji koriste Internet poprilično radoznali. Oni svakog dana upijaju ogromnu količinu novih informacija i obraćaju pažnju na sve novonastale detalje u svetu oko sebe, stoga je referisanje na ove “mikrostereotipe” u tekstu odličan način da ljudima prenesete ideje u svojim tekstovima, bilo da su oni ozbiljni ili neozbiljni.

Eto, to je cela tajna :) Primera radi, moj najčitaniji tekst i rekao bih najčitaniji tekst na domaćem Internetu (posle Ajkule na Njuz.netu) je članak 18 tipova ljudi na Fejsbuku, koji ima skoro 22.000 “lajkova”. On je ljudima zanimljiv baš zato što tokom čitavog teksta drastično primenjujem ovo pravilo. Ili, na primer, 18 tipova zaposlenih u prosečnoj srpskoj firmi.

Kako “odmeriti ” stereotip?

Odmah da vam kažem, iako ovo pravilo deluje krajnje jednostavno, jako ga je teško primenjivati u praksi. Pre svega, potrebno je da vi u mozgu imate ogromnu “bazu” svih ovih sitnih stereotipa kroz koju prolazite dok pišete i birate koji od njih da ubacite u tekst. Da biste imali veliku bazu u glavi, potrebno je da vam praktično 0-24 mozak bude u “režimu sakupljanja podataka”, svakog dana u godini. Nekim ljudima, poput mene, to jednostavno leži i prija, a neke iscrpljuje i ne mogu da se bave time.

Drugim rečima, gde god da se nalazim, i sa kojim god ljudima da sam u društvu, sve vreme “snimam podatke”. Posmatram ljude, njihove pokrete, odnose među ljudima, kako su obučeni, šta pričaju, šta ih zanima, sve vizuelne informacije, zvuke, mirise, upoređujem to sa svim podacima koje sam sakupio u prošlosti i kada uočim zakonitost (više od 3 ponavljanja) moj mozak to negde u podsvesti zabeleži kao stereotip. Kasnije kada sedim i pišem, jednostavno vrtim po glavi sve mikrostereotipe vezane za temu o kojoj pišem i ubacujem ih u tekst.

Dakle, uopšte nije lako primenjivati ovo pravilo. Ukoliko nemate ogromnu bazu u glavi, neće vam biti od koristi što ga znate.

Dalje, i kada pišete sa “punom bazom”, uvek je problem kopati po njoj i tražiti stvari koje ćete ubaciti u tekst. Svaka referenca na koju pomislim kod mene prvo prolazi kroz filter: “da li je previše ljudi čulo za ovo”. Ako jeste, onda neće ući u tekst. Ponekad mi treba i po desetak minuta da se setim nečega što odgovara. I naravno, nešto će biti pogodak, a nešto ne. Jako je teško pisati.

Često vidim da ljudi prave jednu suprotnu grešku, a to je da ubacuju u tekst nešto što je samo za njih stereotip. Ne smete ubaciti u tekst referencu na nešto što se samo vama jedanput desilo, onda postajete klasičan ego-trip pisac. Isto kao što tekst ne sme da sadrži previše “izvikane” Kursadžijske stereotipe, ne sme da sadrži i potpuno nepoznate. U oba slučaja, tekst je jednako dosadan. Ovo je čest slučaj kod nekih “elitističkih” pisaca koji ubacuju u svoje tekstove stereotipe samo njima poznate, i posle kada niko ne čita njihove tekstove kukaju okolo kako su svi drugi mainstream a “ja sam intelektualac koga niko ne čita jer je ovaj narod glup i zatucan“.

Sve je stvar vaganja. Znači, ako ste videli nešto više od 3 puta, to je stereotip. Ali gde je gornja granica? Da li je to 30, 40, 100 ponavljanja? U kom momentu nešto postaje toliko uobičajeno da neće izazvati nikakvu reakciju kod čitaoca?

Odgovor nije lak i tu već nema jasne granice. Najbolje je da idete po osećaju. Dakle, ako ste svesni da odavno već i vrapci na grani znaju za neku pojavu, da je već napisano milion tekstova u kojima se to pominje, onda treba izbegavati. Zato je najsigurnije koristiti ove “mlade” stereotipe. Drugo, uvek treba uzeti u obzir i ciljnu grupu za koju pišete. Postoje neki stereotipi koji su vezani samo za određene profesije, godišta, lokacije… istražite malo forume na kojima se kreću ljudi iz vaše ciljne grupe pre nego što pišete tekst i možete uočiti gomilu mladih stereotipa za koje niste ni znali da postoje.

Pala mi je na pamet jedna metafora: stereotip je kao voće. Ukoliko je previše zelen, još nije za jelo i kiseo je. Najbolji je kad je sveže sazreo, a kada postane zastareo, truo i gnjio onda je ljigav i prezašećeren.

Primena na druge oblasti

Ovu ideju i pravilo tri ponavljanja stereotipa lično primenjujem na sve što radim. Kreiranje i vođenje brendova, dizajn, pisanje copy-a na prodajnim stranicama, i tako dalje. Generalno, ljudi vole ove reference na slabo poznate i male stvari iz našeg okruženja, jer su sve to mala otkrića u nastajanju.

Naravno, daleko od toga da je samo ovo dovoljno da vam tekstovi budu zanimljivi. Ovo je samo jedna dobra fora, a ima tu još puno drugih pravila. Ko želi da usavršava znanje, ima dosta knjiga o humoru, satiri, i poigravanju sa stereotipima, još od Antičke Grčke do danas.

Želim vam puno uspeha u pisanju :)

Čuli ste verovatno do sada razne teorije i sisteme za organizaciju vremena, ali ako primenite samo ovaj jedan jednostavni princip, možda možete rešiti mnoge probleme.

Za ovaj princip sam saznao od mog prijatelja i motivacionog trenera Peđe Jovanovića pre nekoliko godina, i lično mislim da je najefikasnije od svega što sam pročitao na tu temu.

Dakle, molim vas. Pozatvarajte sada sve prozore na kompjuteru koji vam odvlače pažnju, izolujte se i u narednih pet minuta pročitajte ovo što bih slobodno nazvao “Velika tajna organizacije vremena”.

Vidite, verujem da mnogi od vas imaju isti problem. Previše ideja i obaveza, premalo vremena za realizaciju svega, i stalno imate taj osećaj u malom mozgu da postoji neki način da budete efikasniji i da sve stignete, ali jednostavno – nikako da dokučite kako.

I onda tu i tamo naiđete na članak na Internetu o organizaciji vremena za koji mislite da će vam pomoći. A u tim tekstovima – uvek isti saveti: smanjite blejanje na Fejsu, zapisujte na šta trošite vreme, postavite rokove, pišite nedeljni plan, koristite softver za organizaciju, bla bla bla.

Sve je to lepo i može da pomogne, ali ovaj sistem koji ću vam sada predstaviti rešava suštinu problema. Svi ti planeri, organizacija, time management programi i ostalo, sve to probajte, ali tek nakon što postavite temelj cele priče putem ovog sistema.

Dakle, da počnemo. Pogledajte ovaj grafikon, to je ceo sistem. Ništa više.

Sve vaše aktivnosti mogu da se svrstaju u jedan od ova 4 kvadrata na grafikonu.

Gore desno su stvari koje su važne i hitne.

Dole desno su stvari koje su važne, ali nisu hitne.

Gore levo su stvari koje nisu važne, ali su hitne.

Dole levo su stvari koje nisu ni hitne ni važne.

Za sada, namerno neću da vam sugerišem i dajem primere šta bi moglo da spada u koju grupu. Umesto toga, zamoliću vas da se vi lično setite po par aktivnosti, planova, i obaveza iz svog života koje spadaju u svaku od ove 4 grupe.

Jeste li uradili to? Jako je važno da se setite kako biste pravilno doživeli sledeću rečenicu.

Ako jeste, evo sada “Velike tajne organizacije vremena”:

Ljudi koji imaju problema sa organizacijom vremena rade samo stvari koje su hitne. Oni rade samo ono što spada u gornja dva kvadrata: stvari koje su hitne i važne, i stvari koje su hitne ali nisu važne.

Uspešni ljudi rade samo stvari iz desna dva kvadrata: oni rade samo stvari koje su važne, bilo da su hitne ili nisu hitne.

To je sve. Hajde sada da vidimo na konkretnim primerima.

Prvo, važno i hitno. Ok, svi se slažemo da je to prioritet i da te zadatke treba odmah uraditi. To su one obaveze bez kojih bismo propali i mi i firma u kojoj radimo, i čije bi neizvršavanje moglo da ima ogromne posledice po nas i našu okolinu. Na primer, da rešite problem pada sistema bez kojeg firma ne može da radi, ili da otključate vrata od firme kako bi ljudi mogli da dođu na posao.

E sad. Obaveze koje su hitne, ali nisu važne. Šta je to? Pa, to su jednostavno svi oni “gutači vremena” i vampiri koji vam sisaju vreme tokom dana: hitno je da se odgovori na mail nekom klijentu od koga unapred znate da nema nikakve vajde; hitno mora da se objavi neki tekst koji će pročitati pet i po ljudi; hitan sastanak jer je neko tamo “istripovao” da je to potrebno; hitno da izmenimo jedno slovo na sajtu jer nije gramatički ispravno. Sve je hitno. Svakog dana pojavi nam se i po nekoliko desetina hitnih obaveza. Ali kada sednete i razmislite, koliko tih obaveza su zaista i važne? Vrlo često samo jedna ili nijedna!

Osobe koje nemaju osećaj da razluče hitno od važnog vrlo često provedu ceo život koprcajući se pokušavajući da urade sve to što je hitno, i na kraju se pitaju gde im je otišlo vreme i gde su nestali svi oni njihovi planovi i snovi iz mladosti.

Pretpostavljam da ne želite da se to desi i vama. Zato, da se vratimo na naš grafikon. Pogledajte sada kvadrat “važno, ali nije hitno“.

U tom kvadratu leži tajna uspeha i napretka. Tu je ono što će vas dovesti do ispunjenja vaših snova, ako se tom kvadratu posvetite.

Klasičan primer nečega što stoji u tom kvadratu je “hoću da pokrenem svoj sopstveni biznis”. Ili “hoću da se osamostalim, da budem slobodan”. U tom kvadratu leže svi koraci, sve aktivnosti i etape koje će dovesti do ostvarenja snova samo ako ih radite. Ali, potrebno je da ih radite.

Ako već imate neki biznis, onda u tom kvadratu stoje razne dobre ideje kako možete da ga unapredite, da zarađujete više i radite manje. Sve aktivnosti koje mogu dovesti do toga nalaze se unutra. Generalno, tu su sve aktivnosti vezane za razvoj i unapređenje neke firme ili nekog posla.

No, u čemu je problem? Većina ljudi po ceo dan radi stvari koje su hitne, i na kraju ne ostane ni malo vremena za stvari koje su važne, ali nisu hitne. I tako svaki dan do kraja života.

To je jedna velika, jednostavna, i tužna istina.

Šta da uradite povodom svega ovoga?

Vrlo prosto. Prekinite da radite stvari koje su hitne, a nisu važne. Umesto toga, koristite to vreme da radite stvari koje su važne ali nisu hitne.

U početku će biti teško jer ćete imati veliki pritisak okoline. Govorim vam ovo iz ličnog iskustva.

Pre svega, pripremite se na burne reakcije ljudi iz vašeg okruženja, koji su navikli i očekuju od vas da uvek ispunjavate sve ono što je hitno.

To neće biti lako. Moraćete hladnokrvno da trpite sve njihove žalbe, pretnje, i uvrede. Govoriće vam verovatno: “neozbiljan si”, “neodgovoran si”, “neću više sa tobom da radim”, “dobićeš otkaz”, “ti nisi profesionalac u svom poslu”, i slično.

Ono što će vam dati snagu da istrajete dok vas bombarduju ovakvim rečenicama jeste svest da konačno radite stvari koje su važne, a nisu hitne. Svest da radite ono što je najbolje za budućnost i napredak vas, vašeg posla i svih ljudi u vašem okruženju.

Mnogi od ljudi koji vas napadaju nisu ni svesni da činite dobru stvar kada odbijate da uradite sve stvari koje su hitne. Oni jednostavno misle da ste lenji i neodgovorni i tu nema pomoći. Pokušajte da objasnite o čemu se radi, ko je razuman, shvatiće. Ko nije, verovatno spada u ekstremnu kategoriju ljudi koji su rođeni takvi da mogu da rade samo hitne stvari i njima teško ima pomoći.

Razmišljajući o svemu ovome, zaključio sam da se život čoveka koji radi samo hitne stvari ne razlikuje mnogo od životinjskog. Životinja u prirodi je upravo ta koja po ceo dan radi samo hitne stvari: beži od predatora, traži hranu, traži skrovište. Jedini trenutak u životu kada životinja radi nešto što je važno a nije hitno je parenje. Zato samo tada životinja može da stvori nešto kreativno – novi život.

Sa druge strane, ljudi i ljudska vrsta su se uzdigli iznad životinja jer su počeli da troše deo svog vremena na stvari koje su važne, ali nisu hitne. Zato danas mi ljudi imamo gradove, automobile, električnu struju, tople stanove u kojima sedimo i čitamo ovaj tekst na kompjuteru dok je napolju sneg i dok životinje pokušavaju da nađu šta će da pojedu a da se pritom ne smrznu.

“Ok, hoću da probam. Ali, šta da radim sa svim onim obavezama koje su hitne a nisu važne? Ne mogu baš sve da ih eliminišem.”

Ako hoćete postepeno da napuštate hitne i nevažne stvari, postoji jedno vrlo jednostavno rešenje koje nikoga neće boleti: delegiranje obaveza.

Iznenadili biste se koliko svakodnevnih požara može neko drugi da ugasi umesto vas. Vrlo često je potrebno samo natočiti vodu u posudu i prosuti preko vatre. I zamislite – vi niste jedini na svetu koji to može da uradi. Retko koji požar je takav da je potrebna specijalna tehnika gašenja koju samo vi poznajete.

Dakle – prebacite nešto drugim vatrogascima u firmi ili ih zaposlite. Ako treba, naučite ih kako se koristi aparat za gašenje. A ako tu i tamo i izgori poneki papirić ili suva grana, nije neka šteta.

Toliko od mene. Verujem da među vama, čitaocima ovog teksta, ima ljudi koji znaju za ovaj sistem i koji ga primenjuju, bilo da su čuli negde za njega ili su ga sami otkrili. Voleo bih da čujem komentare pre svega od tih ljudi – kako primenjuju ovaj sistem, neke primere, situacije, iskustva, i naravno rezultate.

Nalaženje mikro niše je najbitniji deo u planiranju uspešnog Internet biznisa. To je mnogo bitnije od vašeg poznavanja programiranja, web dizajna, copywritinga, i svih vaših kontakata u socijalnim mrežama. To je upravo razlog zašto neki ljudi imaju uspešne sajtove a neki se koprcaju već godinama i nikako da počnu da zarađuju. Većina ljudi spada u ovu drugu grupu, i to verovali ili ne, samo zato što nisu primenili ideje iz ovog teksta kada su počinjali.

Ljudi najčešće počinju sajt iz ljubavi prema nekoj svojoj omiljenoj temi, ili zato što se tom temom već bave. To je ubedljivo najveća greška. U tome ih dodatno motivišu one šarene new-age-biznis-motivacione knjige, jer u svima njima piše ista bajka: “krenite da radite ono što volite, a novac će doći onda sam po sebi jer će vaša ljubav prema poslu dovesti do toga da budete uspešni”.

Ovo je katastrofalna greška. Većina ljudi koji su slepo poslušali ovaj savet nisu nikada uspeli da unovče svoje sajtove. Gledam kako se muče već godinama.

Prava formulacija ovog saveta bila bi: Istražite tržište i pronađite dvadesetak tema (mikro niša) sa malom konkurencijom, a ONDA, od tih tema koje ste našli, odaberite onu koju biste mogli najviše da zavolite i koja je najbliža vašem interesovanju. To je već mnogo drugačije. Dakle, prvo cifre i nauka, a tek onda ljubav.

Šta su niše i mikro niše?

Da bih vam dočarao šta su mikro niše, evo jedne kratke priče iz mog života.

Kad sam bio mali moja majka je koristila onu čuvenu “Nivea” kremu u metalnoj plavoj kutiji. I sećam se da je u svakoj kući postojala ta jedna jedina, plava Nivea krema koju su koristili svi. Majka, tetka, baba, komšinica… svi redom. Bila je to Nivea, krema za kožu koju koriste ljudi.

A danas? Uđite, na primer u Lilly ili neku drugu radnju koja prodaje kozmetiku. I pogledajte štand sa kremama.

Negde na dnu štanda nalazi se ona prastara plava “Nivea” koju verovatno ne kupuje više niko. A na gornjim, centralnim rafovima, nalazi se ceo arsenal “Nivea” krema novog milenijuma:

Nivea za suvu kožu. Nivea za oštećenu kožu. Nivea za osetljivu kožu. Nivea za suvu i oštećenu kožu. Nivea za suvu i osetljivu  kožu. Nivea za suvu, osetljivu, i oštećenu kožu. Nivea dnevna krema za suvu i osetljivu kožu. Nivea noćna krema za oštećenu i suvu kožu. Nivea dnevna protiv bora. Nivea noćna protiv bora oko očiju. Nivea dnevna protiv bora oko usana za osetljivu kožu. Nivea za ruke sa hemoglobinom. Nivea za telo sa aloe verom i pantenolom. Nivea Biolifting dnevna za osetljivu kožu sa hemoglobinom, faktorom Q10 i anti-oksidant formulom. Nivea noćna protiv starenja sa faktorom Q10, Q12 i najnovijom antistres formulom Q16. Nivea za svetli ten, za taman ten, za plavuše, za crnke… Nivea… pa, mislim da shvatate poentu.

Kako je došlo do toga da za par decenija od jedne jedine plave “default” Nivea kreme, imamo danas ovoliko vrsta?

Evolucija niša

Gledajte ovako. Pre mnogo godina, kada su svi koristili “Niveu”, pojavila se konkurencija sa svojim kremama. Atrix, Solea, Dahlia… nicale su kao pečurke i svaka od tih novih krema je polako smanjivala Nivei udeo na tržištu.

Da bi Nivea povećala prodaju, izbacuju posebnu Nivea kremu za osetljivu kožu. Sada će ljudi sa osetljivom kožom kupiti tu kremu, jer kada stoje ispred rafa na kome se nalaze sve one kreme, oni gledaju i kažu “aha, vidi, ovo je baš za mene”, i opet biraju Niveu, kojoj skače prodaja.

Konkurencija vidi šta se dešava, pa uskoro i oni svi izbace kreme za oštečenu kožu, i Nivei opet krene da opada prodaja.

Sad Nivea ide korak dalje, pa napravi “dnevnu kremu za osetljivu kožu” i “noćnu kremu za osetljivu kožu“. Opet, skoči im prodaja (ljudi u radnji ispred rafa koji se misle “aha ovo je baš za mene”), konkurencija napravi to isto i tako dalje se oni jure.

Na kraju, posle toliko njihove međusobne jurnjave, došli smo do ovih modernih izmišljotina “Nivea noćna krema za osetljivu kožu kod plavuša”, i slično. I onda nam stavljaju fotografije onih manekenskih farmaceuta u fotošopiranim belim mantilima koji su navodno u “tajnim Nivea laboratorijama” došli do posebne formule koja je samo za kožu plavuša koja je osetljiva i za noćnu upotrebu.

Sada, nakon ove priče, mnogo je lakše da shvatimo šta je niša, mikro niša, a šta je tržište.

Tržište je grupa ljudi sa određenim interesovanjem. U ovom slučaju, “ljudi koji neguju svoje telo” su tržište.

Niša je određena tema koje zanima ljude iz određenog tržišta. U ovom slučaju, niša su “kreme za kožu“.

Mikro niša je podskup niše, odnosno neka usko specifična tema u okviru te niše. Na primer, “krema za oštećenu kožu” ili “krema za plavuše“.

Ključna rečenica koja treba da vam odzvanja u glavi kada razmišljate o mikro nišama je “aha, ovo je baš za mene”. Vizualizujte u glavi hiljade i hiljade ljudi koji gledaju u vaš proizvod ili sajt,  i izgovaraju u sebi “aha, ovo je baš  za mene”, “aha, ovo je baš  za mene”, “aha, ovo je baš  za mene”… tako bar ja radim, i dosta mi pomaže da “osetim” potencijal nečega.

Mikro niše na Internetu

Sada, kada smo videli princip mikro niša generalno, da vidimo kako se on primenjuje na Internet.

Recimo da hoćete da pokrenete sajt sa nekretninama. Klasična greška bila bi da postavite sebi cilj: Hoću da budem prvi na Guglu kad neko kuca “nekretnine” ili “nekretnine Beograd”.

Zašto – pa zato što je tu konkurencija ogromna, postoji na desetine sajtova koji već odavno iskaču prvi na Guglu za “nekretnine Beograd” i sve u svemu, ta niša je generalno ultra zasićena.

Umesto toga, vi želite da nađete mikro nišu. To je neka fraza iz te oblasti koju ljudi traže, možda i sto puta manje nego “nekretnine Beograd” ali nema konkurencije na Guglu. U ovom slučaju, mikro niše bile bi:

- “garsonjere u centru”
- “montažne kuće beograd”
- “stanovi u izgradnji”
itd.

Kao što vidite, za svaku od ovih mikro niša možemo da vežemo tu rečenicu “aha, ovo je baš za mene”. Svi znamo da postoje ljudi koji su “zapeli” i traže samo garsonjeru u centru, ili oni koji traže montažnu kuću, ili stan u izgradnji.

Za svaku od ovih mikro niša koje vam padnu na pamet, potrebno je da odete na Google Keyword Tool i da proverite koliko se puta mesečno traži, a zatim da istražite konkurenciju u rezultatima pretrage. Kako se istražuje konkurencija imate u čuvenom tekstu o SEO optimizaciji sajta.

Poenta je u sledećem: “Nekretnine Beograd” se traže najviše od svega,  ali vi nemate šanse da se probijete među svim tim sajtovima jer je ta niša prezasićena. Umesto toga, bolje uzmite mikro nišu “garsonjere”. Ta reč se traži neuporedivo manje, ali bolje je da budete prvi za nešto što se traži 200-300 puta dnevno (“garsonjere”) nego da budete stodvadesetosmi za nešto što se traži 20.000 puta dnevno (“nekretnine”).

Eto, to je cela mudrost. To je prva i osnovna stvar koja je potrebna za uspeh, no većina ljudi to nikada ne uradi, nego krenu da rade nešto po principu “aj radimo”. Najgore od svega je kada neko zna za celu ovu priču, ali ipak reši da krene sa nišom “nekretnine” vodeći se mišlju “ma ja sam Supermen, ja to mogu”.

Fokus, ljudi, fokus

Još jedna bitna stvar koju ćete imati ako se usmerite na mikro nišu je fokus.

Razmislite malo – ako se posvetite samo nalaženju slobodnih garsonjera u centru Beograda, onda možda i ima šanse da uspete u tome i sajt će vam biti kvalitetan i fokusiran. Sa druge strane, ako želite na sajtu da prikažete sve kuće, stanove, lokale i šupe u univerzumu, naravno da u tome nećete uspeti i sadržaj će vam biti nekvalitetan.

Razmislite malo o čoveku koji traži garsonjeru. On će biti presrećan kada nađe vaš sajt o garsonjerama. Presrećan! Setite se uvek rečenice “aha, ovo je baš za mene”. Automatski će vaš sajt u njegovim očima dobiti prednost nad svim drugim koji skupljaju sve žive nekretnine. Čak i da ne pronađe danas kod vas stan koji traži, vraćaće se stalno, svaki dan da proveri da li ima nešto novo. Jer ste vi “baš za njega”. I svakog dana dok ne nađe stan, vaš sajt će biti PRVO mesto na kome će gledati.

Sa druge strane, ako se vi bavite samo garsonjerama u centru, ponuda kod vas će biti bogatija, jer možete sa jednim zaposlenim čovekom imati bolju ponudu nego opšti sajt za nekretnine koji ima desetoro zaposlenih i kategoriju “garsonjere” kao jednu od pedeset ostalih. Vidite kolika je moć fokusa i mikro niše.

Još primera

Sada ovu ideju možete da apstrakujete na apsolutno bilo koju oblast.

Na primer – polovni automobili. Stalno se nerviram kad gledam kako ljudi pokreću sajt za polovne automobile iako ih ima već na desetine, i ta niša je odavno zasićena.

Umesto toga postoje mnoge druge mikro niše gde uopšte nema konkurencije i gde biste lako mogli da budete prvi: polovni kamioni, polovni traktori, polovni motori, polovni autobusi… to su sve stvari koje ljudi traže da kupe, isto kao i automobile. Ali ne – svi žele da se bave polovnim automobilima kao muve bez glave.

Ili na primer poslovi i zapošljavanje. Mnogi startup sajtovi se mlate ćorava posla i pokušavaju da budu konkurencija Infostudu i ostalim sajtovima za zapošljavanje kojih sada već ima poprilično. Zašto, pobogu? Pogledajte koliko samo tu ima mikro niša u kojima možete biti prvi: “poslovi za invalide”, fantastična niša koja zvrji prazna. Zatim, “poslovi za srednjoškolce”, “poslovi za studente”, “dodatni poslovi”, “poslovi bez radnog vremena”…

Praktično, koju god oblast da izaberete, pronaći ćete gomilu dobrih mikro niša koje zvrje prazne, dok ljudi bezuspešno pokušavaju da se bave “velikim nišama”.

Pogledajte samo šta se dobija kad se kuca “garsonjere“. Ne postoji nijedan sajt koji se samo time bavi. Jedino što iskače u pretrazi su ovi sajtovi koje ne mogu očima da smislim: “Prodaj SVE”, “Kupi SVE”, “Nađi SVE”, “SVE za SVE”… svaki dan nalećem na nove sajtove koji furaju ovu “SVE” filozofiju, i koji su unapred osuđeni na propast, jer je to dijametralno suprotno od razmišljanja o nišama.

Kad vidim sajt na kome piše “kod nas ima SVE” prva i jedina asocijacija koju imam je PROPAST. Princip je uvek isti – na tom sajtu ima 250 kategorija proizvoda, ali zato na celom sajtu ima sve zajedno tri artikla – jedna polovna traktorska guma od njegovog kuma, sokovnik koji mu je preostao od svadbe, i vikendica u Vrnjačkoj Banji koju prodaje njegova tetka. Kada pokušate da objasnite čoveku da to tako ne može, on vrlo samouvereno odgovara: “to je samo za početak, ali evo već me zvao i komšija, hoće da proda svoju TA peć jer je uveo grejanje… krenuće to, polako…”

OK. S nekim ljudima zaista ne vredi pričati.

Da se vratimo na pozitivne i dobre primere. Pre par godina pojavio se jedan sajt u Srbiji koji me je prosto oduvao. Istog sekunda kada sam ga video cela ova priča o nišama mi je prošla kroz glavu, i znao sam da će uspeti jer sam u sekundi video hiljade i hiljade ljudi koji sede za svojim kompjuterima i izgovaraju rečenicu “aha, ovo je baš za mene”:

Južne vesti.

Prosto fantastično! Ovo je primer skrivene mikro niše, koju ne možete naći tek tako pretragom na Google Keyword Toolu. Jednostavno, u ovu nišu je slivena sva ona energija juga Srbije, svih tih gradova i njihovih građana koji su prilično nezadovoljni što se ceo svet vrti oko Beograda i koji se osećaju zapostavljeno u medijima. Odjednom, pojavljuje se medij koji svu tu energiju ujedinjuje i formira mikro nišu koja se među njima širi putem viralne preporuke brzinom svetlosti.

Zamislite samo te milione ljudi koji vide “Južne Vesti” i izgovaraju rečenicu “aha, ovo je baš za mene”. Neverovatan potencijal! Toliko potencijalnih konzumenata da termin “mikro niša” gubi smisao jer govorimo o milionskoj publici, ali tehnički, to je mikro niša unutar niše “vesti”.

Ipak, ovakvi slučajevi kada kreirate mikro nišu po osećaju su retki. Mada priznajem – definitivno je uzbudljivije i romantičnije stvoriti nišu koja ne postoji nego prosto otići na Google i naći nišu “polovni bageri” na izvol’te.

Ali nemojte da se brinete. Pretragom ključnih reči pronaći čete na hiljade neiskorišćenih niša koje su jednako uzbudljive i zanimljive.

Važna napomena: Iako su svi primeri u ovom tekstu bili na srpskom jeziku, to je više bilo ilustracije radi da bi ljudi bolje razumeli princip. Odmah da vam kažem da se mnogo više isplati da koristite ovo znanje za sajtove na engleskom jeziku i globalnom tržištu. U Srbiji se teško zarađuje od Interneta generalno, bilo da su niše ili mikro niše u pitanju, jer u Srbiji nema para. Mi smo siromašna zemlja. Koga zanima da primenjuje ovo na globalnom tržištu – preporučujem da odmah  započnu najbolji mogući seminar na challenge.co.

Uskoro će i ovde kod mene biti kratak kurs kako da kreirate globalni biznis u mikro niši. Tim Ferris, autor čuvenog bestselera 4 Hour Workweek, je recimo napravio biznis tako što je prodavao suplemente za borilačke sportove. Jednostavno je kreirao svoj brend tako što je na obične sportske suplemente lepio etiketu svog brenda “special formula for martial artists”. Kad mogu da lažu u kozmetičkoj industriji, može i on :)

Zapamtite, još jednom, ključna rečenica kod razmišljanja o mikro nišama je “aha, ovo je baš za mene”.

I na kraju, pozivam vas da se učlanite ponovo u moj Fan Page, napravio sam novi jer su mi banovali stari profil.

Do sledećeg čitanja, Istok.

Pre nekoliko dana započeli smo Internet kampanju AIK banke povodom “Dana štednje“. To je period u toku godine kada sve banke u Srbiji daju povoljnije uslove za oročavanje novca. Štednja i bankarstvo generalno su oblasti u čijoj promociji se još uvek slabo koristi Internet, a mi smo ovom kampanjom pokušali da te standarde malo pomerimo.

Pročitajte ovde kratak case study, pre svega da biste saznali kako i kada treba koristiti mikrosajtove u kampanji.

Continue Reading…

Evo jedne zanimljive socijalno odgovorne akcije koja mi je danas pala na pamet.

Ako ste pratili tekst koji sam napisao o SEO optimizaciji sajta, videli ste termin “Gugl Bomba“. Da vas podsetim, pre nekoliko godina tridesetak blogera je linkovalo ka zvaničnom sajtu Džordža Buša sa frazom “miserable failure”. To je dovelo do toga da njegov sajt bude prvi rezultat na Guglu kada neko otkuca “miserable failure”.

Ideja je da uradimo isto ovo, ali u pozitivnom smislu. Da posthumni sajt Zorana Đinđića na adresi www.zorandjindjic.org bude prvi rezultat na Guglu kada neko kuca “najveći car”. Ako želite da podržite ovu akciju, potrebno je da na svom sajtu postavite link ka www.zorandjindjic.org sa frazom najveci car (kao što sam ja ovde uradio). Najbolje da link stavite negde usred pasusa da bi sve delovalo “prirodno” za Google, ali ako ne možete, stavite ga negde na sajtu kao mali link, i super bi bilo da se link vidi i na vašoj Home strani jer ona verovatno ima najveći PageRank.

Koja je svrha ovoga? Pa, prvo, ako daj Bože ovo uspe (Google je u međuvremeno malo usavršio algoritam), poslaćemo medijima saopštenje da su blogeri Srbije združenim snagama uradili ovu akciju u čast pokojnom Đinđiću koji je Srbiju počeo da vodi u modernizaciju, motivisao ljude da se pokrenu, i menjao uobičajeno depresivno raspoloženje ovog naroda.

Drugo, ideja je da se izazove “buzz” među mladim ljudima, i da oni jedni drugima prenose ovu informaciju putem chata, Fejsa itd. Iz ovih razloga smo odustali od nekih arhaičnih zvaničnih izraza poput “najbolji državnik”, “najbolji lider”, jer nažalost takve fraze imaju jako mali viralni potencijal. Želimo da dođemo do mladih ljudi koji će jedni drugima govoriti “Brate izvali šta iskače na Guglu kada kucaš najveći car”.

Takođe, ova informacija će se širiti isključivo viralnom preporukom, uopšte nije poenta u tome da neko zaista jednog dana slučajno otkuca “najveći car” pa da otkrije ovo “na svoju ruku”.

I na kraju, napomena.

Ova akcija je potpuno apolitična i namenjena je isključivo ljudima koji Đinđića posmatraju kao motivacionog govornika i lidera sa vizijom, a ne člana neke tamo stranke. Komentare u ovom tekstu ću namerno moderisati i biće žestoke cenzure – neće proći nijedan pokušaj polemike poput “a zašto Đinđić a ne Nikola Tesla” ili “On je bio izdajnik i strani plaćenik a ne car”. To inače ne radim na drugim tekstovima, ali u ovom slučaju ću napraviti izuzetak jer želim da se zadrži fokus cele akcije. Ako bih pustio slobodno komentarisanje, u roku od pet minuta ovde bi došlo do požara i cela akcija bi pala u deseti plan. Dakle, prokomentarišite samo ako podržavate svim srcem akciju, u protivnom, komentar će vam biti obrisan. Hvala na razumevanju.

Još jednom, ako podržavate akciju linkujte na home stranici vašeg sajta da fraza “najveći car” vodi na www.zorandjindjic.org. Ako imate blog, napišite neki novi tekst i ubacite frazu najveci car usred nekog pasusa kao u ovoj rečenici. Nije bitno da li je najveĆi ili najveCi, Google će da skapira i jedno i drugo. Nemojte preterivati sa ponavljanjem linka da Google ne protumači to kao “keyword stuffing”, neka sve deluje autentično. Dva puta u celom tekstu, kao što sam ja ovde uradio, je sasvim dovoljno. Možete jedanput i u nekom padežu, poput najvećeg cara, čisto da deluje prirodnije.

Na osnovu razgovora sa ljudima sa SEO iskustvom, procenjujem da će trebati oko nedelju-dve da postignemo cilj.

Ovaj tekst možete do mile volje šerovati na Fejsbuku jer Google ne vidi unutrašnji sadržaj vaših profila. Ali nemojte linkovati ovaj tekst na svom blogu sa frazom “najveci car” da ne bi on isplivao na prvo mesto pre Đinđića. Ako se to nekim čudom desi, obrisaću ga.

Nadajmo se da će uspeti, a ako neko iz Gugla zadužen za Srbiju čita ovaj tekst i želi da podrži akciju, molim ga najlepše da se pravi da ovo nije video :)

************************************************

UPDATE: Cela akcija je uspela i Zoran je posle samo 24 sata od početka prvi na Guglu za “najveći car”. Evo ovde dokaza. Ako ste ulogovani na Gmail, moguće je da će vam iskakati drugi blogovi koji pišu o akciji, pa se izlogujte. Sve će to doći na svoje vrlo brzo. Ako niste još stavili link, uradite to za svaki slučaj da “osiguramo” prvo mesto.

Dakle, USPELI SMO! Bravo za nas! Mogu samo da zaključim da Srbi umeju da budu jako efikasni kada su složni i kada među njima vlada pozitivan duh – upravo ono čemu nas je Zoran učio!

Zato, Zorane, hvala ti za motivaciju i hvala ti za viziju!

I evo ovde slike za ilustraciju akcije:

Evo ovde, potpuno besplatno, jednog mini vodiča koji će biti od velike pomoći svim vlasnicima malih i start-up biznisa. Ako ste još mali i nemate sredstava da angažujete eksperta za optimizaciju sajta za Google pretragu, ne brinite – mnoge osnovne stvari možete uraditi i sami. Sve ove informacije, besplatno, u jednom tekstu i na srpskom jeziku verovatno nećete nigde naći. Pa, da počnemo.

SEO (Search Engine Optimization) je oblast Internet marketinga koja se bavi rešavanjem čuvenog narodskog pitanja: “Kako da moj sajt iskoči prvi kad neko na Guglu kuca ovo ili ono”. Za razliku od drugih disciplina marketinga, SEO je obavijen velom tajne, skoro kao srednjovekovna alhemija. Ukoliko probate da proguglate na domaćem Internetu, pronaći ćete mnoge firme koje se predstavljaju kao eksperti za SEO, i koji na pitanje “a šta vi tačno radite” daju odgovor poput “gospodine, to je jedna vrlo komplikovana i zatvorena nauka, ne smemo da otkrivamo tajne zanata, ali ako nam platite, sigurno možemo da vas doteramo na prvo mesto Gugla za bilo koji termin”.

Continue Reading…

Evo konkretnog primera koji ilustruje snagu socijalnih medija, blogova, potencijal istih u Srbiji, bla bla… pre nego što počnem da zvučim kao smarački analitičar, da pređem na stvar:

Pre izvesnog vremena napisao sam post na svom blogu pod nazivom Jedan srpski Facebook status vredan nekoliko miliona eura, u kojem sam ishvalio VIP operatera bez ikakve namere da imam neke koristi od toga. Napisao sam kako me je preporuka prijatelja na Fejsbuku motivisala da promenim operatera u VIP, i da ću to učiniti u roku od par dana.

Continue Reading…

Statusi na Fejsbuku su skoro kao spermatozoidi: samo jedan od njih 500 uspe da se probije u News Feed, kažu statistike. Dramatična borba za proboj marketinških poruka u News Feedove ljudi širom sveta pretvorila se u mikronauku koja se zove NFO – News Feed Optimization. Evo o čemu se tu radi.

Continue Reading…

Ovo je poučan tekst za sve ljude iz sveta muzike i filma koji se boje Interneta i piraterije. Umesto da mašete okolo nekakvim papirima o autorskim pravima i zalažete se za zatvaranje Interneta, pametnije vam je da se uklopite u sistem i da ga maksimalno iskoristite za svoje potrebe. Evo jednog sjajnog primera kako su to uradili Monti Pajtonovci.

Continue Reading…